Трећи део: Шах и пат
Наш авион нарезује широк круг изнад тундре, око Сургута. Као да пилот жели да покаже сву неплодност и суровост ове непроцењиво вредне земље. Под крилом је све сиво-зелено са ретким жутим мрљама - то су песковита острвца у мочвари, на којима су платформе са нафтним торњевима. Крајем октобра овде је већ права зима са снежним наносима и поледицом. Дочекује ме читалац и мештанин Љеша Тарасенко. Он се у писму нашалио на харковски начин: "Други назив за нашу Ханти-Мансијску аутономну област је Хохлов-Мансијска аутономна област, јер су Украјинци освајали ове земље." Али у стварности, сада се одвијају сасвим другачији процеси - према Карнеги центру, од 1990. до 2015. године, број досељеника из Средње Азије порастао је за 70%. са северног Кавказа 2,4 пута, а из Азербејџана 2,1 пута. Царинска унија је додатно уклонила препреке за мигранте.
Ставио сам торбу у пртљажник Љешиног аутомобила и видео да су у њему врећа за спавање, чизме, јакне, лопата и брезова метла. Љеша ми пресреће поглед:
- Прошле године сам имао квар на мотору пред самим Ханти-Мансијиском. Обукао сам врећу за спавање, везао је жицом и отишао. Минус 52 је било тада. Ауто су брзо покупили, тако се код нас ради ... (у Сибиру и Казахстану је обичај да се ван града увек иде са најмање два аутомобила, ако се један поквари, оставља се и пут наставља другим, а сервисна екипа после дође по кола да их одшлепа до града. Љеша је био сам, што је веома опасно. На минус 52, или сличним температурама, које су уобичајене за те крајеве, сваки квар на аутомобилу опасан је по живот - прим. прев.)
На улазу на аеродром стоји неколико аутомобила са киргиским таблицама. То су криминалци, "блеје", чекајући некога. Раније су на тим местима стајали Руси, али све се мења:
- Одрастао сам у предграђу Сургута, у селу Солњечњи, у четвороспратној згради. Хтедох да видим колико је остало Руса у згради - од 16 станова у само 4 је била руска или украјинска породица. Остале су биле са Кавказа и из Азије. Сами су се уселили, банг - месец дана касније стигао је Мага. Снашао се, нашао посао, одселио се. Уместо њега, стигао је Артурче ... Када се појавим тамо, са мном се поздрављају сви, а ја их се не сећам - то је такав калеидоскоп људи у мом улазу!
- Зашто долазе?
- Мисле да је овде тундра премазана џемом. Радио сам на индустријској локацији пет година као механичар, моја плата - 40 хиљада, тромесечни бонус - још 10 хиљада. У новинама пишу да имамо просечну плату од 76 000, али ово је просечна плата, као и просечна температура код болесника (по српски, "у просеку сарма": неко једе само купус, неко једе само месо, а у просеку сви једу сарму - прим.прев.).
Температура је можда просечна, али такву убрзану стамбену изградњу, као у Сургуту, видео сам само у Москви средином 2000-тих.
Љеша ме смешта у хотел "Об", а ја са изненађењем гледам: около тридесетак халал кафића, банкет сала у Махачкала стилу (Махачкала је град у Дагестану, на обали Каспијског језера, индустријски центар, чвориште великих нафтовода и гасовода, као и јако терористичко упориште у другом чеченском рату, крајем 90-их година прошлог века - прим. прев.), чеченско-ингушки културни центар са неонским натписом "Вајнах". Иза прашњавог излога овог друштва, старци који играју нарди (игра са коцкама, веома омиљена код источњачких народа - прим.прев.) од јутра до вечери. Златне куполе главне џамије сијају кроз мећаву колометрима унаоколо. Пролазници који не изгледају као мештани ми се пуни поштовања склањају с пута, највероватније због моје црне проседе браде и шубаре, истовремено сличне монашкој калоти и турском фесу - другог објашњења немам.
СТРАХ И МРЖЊА У ТУНДРИНУ
Док сам путовао у Сургут, на једом од познатих сибирских интернет сајтова појавила се срцепарајућа порука са насловом "У шуми пронађена плантажа са мигрантима! Крећу се као скакавци, све опустошише!".
Свако путовање у овим крајевима је најмање 200 километара тамо и назад. Отишао сам у Тундрино, у зору, зауставио на пола пута на штанду једне фарме коју су заобишли дарови природе, чкиљивши кроз мећаву попио кафу, погледао изложену робу. Две чаше кедрових ораха - 150 рубаља. Питао сам продавачицу зашто је то тако скупо.
- Лоша жетва шишарки ове године.
- Да ли је истина да вам мигранти све однеше из шуме?
Продавачица искриви лице да тако покаже да не разуме питање, али је то био и знак знатижеље. Исто такво изненађење сам срео на лицу Манарбека Бакитовича Жумабајева, поглавара насеља Тундрина. Мада, у оном чланку о "плантажама са мигрантима" сам прочитао да је недељу дана пре моје посете, у забачено мирно село из Сургута дошла читава комисија еколога и чиновника за заштиту животне средине и након инспекције сазвала мештане на предавање на тему "како да сачувате своје заштићене шуме". Али сам заборавио на то поглавље, и то се догађа. Можда се још нисам навикао на Тундрин. Нисам се предавао и поглавару сам рекао да ће у репортажи бити стварна лица, као што је Марија Мешћерјакова, председник савета ветерана, а сада ћу да разговарам са њом.
- Наравно, идите, обрадова се Манарбек Бакитович. Али даћу Вам добар савет. Та жена није баш при себи. Не зна, на пример, како се на интернету каче фотографије. Будите пажљиви, може Вас убедити у било шта.
Возио сам још пет километара до села Високог рта, у којем су живели, може се рећи, савремени Абориџини - потомци "посебних насељеника" - кулака и робијаша. У ову дивљину су настањени тридесетих година прошлог века. Испоставило се да је Марија Александровна кормилар у пензији, опловила је цео Об уздуж и попреко на бродовима "река-море". У чистој кухињици куће слатке ко хлебчић, имала је лаптоп са модемом, и сигурно јесте знала шта је интернет. Гледала ме је као човека који је својим очима видео сукоб са мигрантима - "тако да нема препричавања". Тако, опуштено, рече ми да су они овде сав живот живели одсечени од спољашњег света, али су 2011. до њих продужили модеран асфалтни пут (путеви у Сибиру се ретко асфалтирају, у последње време само магистрале, јер су 10 месеци под снегом, па се за она два месеца не исплати улагати толико новаца, а сви су аутомобили и иначе теренска возила - прим. прев.) - и околне шума су почеле да буквално нестају. Па, добро, Сургути су, мештани, то се могло преживети, али од краја лета су почели да мигранате довозе аутобусима...
Месни историчар и писац Јуриј Ивановић Березкин је још како разговарао са мном, а пресрео сам га на празном шумском путу док је ишао у библиотеку:
- Шишарка је подбацила. Ове године је било мало шишарки, а шишарка је велика помоћ људима. И онда видимо - на ивици поново стоје аутобуси, десетак њих! Полетимо! Наши људи су дохватили неке гране, а они - почели да пуцају, имали ловачке пушке, аутоматске картеч или сачмарице. Никог нису погодили, само заплашили и растерали.
- Да нисте преоштро реаговали?
- А како? Наши борови и мочваре нису предвиђени за такву бујицу људи. Нарочито не ако ови копају и секу сваки дан.
Ту саговорник прекида:
- Стигли смо! Отац ми је рекао у детињству: "Сети се мојих речи - у сваком селу биће џамија."
- Па, немате џамију.
- Нашу цркву су поправљали муслимани. Нисмо могли наћи своје? И приметио сам - дођу до храма и пљуну. Ја им кажем: "Шта то радите? Ја кад у џамију одем, не пљујем, и ко вас је то научио?" Они: "Ааа, учинило ти се!" Па, судећи по чињеници да су престали да пљују, није ми се учинило.
ОВОЗЕМАЉСКО ТЕК ПОСЛЕ ВЕРЕ
У Сургуту је стварно експлодирало ове године, 19. августа, када је бивши службеник безбедности (приватне фирме - прим. прев.) Артур Хаџијев покушао да запали тржни центар и секао пролазнике ножем, да би га на крају убио полицајац. Готово три дана од власти није било смисленог саопштења. Полиција и ФСБ су притворили пријатеље Хаџијева, готово код свих су у кућама пронашли екстремистичку литературу ...
Рустам, имам-хатиб једне од сеоских џамија, рекао је, на пример, да нас је "екстремизам повукао за уши" у овом догађају: "Чекао је своју баку да извади велику суму новца. И онда је кров попустио. Али заправо је добро што су пронашли вахабије - почистили су их, прогнали, живот је постао мирнији.
Рустам зна о чему говори. Он је већ пет година у тешком клинчу са локалним исламским екстремистима, палили су га и нападали ... И није узмакао. Али ништа добро Рустам не очекује, и сматра да ће "делови ИСИС-а отворено кренути на север":
- Покушаће да заузму џамију. Треба им легитимно место за проповедање. А муфтије се продају, или имами - на различите начине ...
- Да ли се салафисти могу препознати током молитве?
- Они стоје раширених ногу - први знак. Кратке панталоне су изашле из моде. Када седну у време молитве, тресу кажипрстом - верују да тиме "побеђују шејтана". Али већина њих не изражава своје ставове отворено.
- Пуно људи је отишло у ИСИС?
- Чак и из нашег града људи студирају у Мароку, али се не враћају, јер су на федералној потерници. По мом мишљењу, много их је отишло, али је тешко све пратити.
Невероватно, али Рустам мисли да су за све што се дешава криви сами муслимани, а пре свега исламско свештенство.
- Кад постане имам, наш човек због нечега умисли да му одмах морају дати кућу, ауто и доносити новац, пуно новца, а он ће их само бројати. Коран је прочитао и мисли - може ми се. То није оно што би требало да буде.
- А како би тебало?
- Вера треба да буде на првом месту. Дуго сам бирао себи помоћника, таквог верника. Живео је са мном у приколици годину дана, и тек онда, када сам утврдио какав је човек, помогао сам му да изгради себи кућу. Тим редом. Само тим редом. Прво вера, па онда све овоземаљско.
ТО НИСУ ОМЛАДИНСКЕ БРИГАДЕ ИЗ 60-ИХ
Сургут је, као свој специјалитет, правио "хајпове" од међунационалних догађаја. По васцели дан су сви осуђивали скандал у фитнес клубу "Платинум", где нису пустили два Кавкасца да вежбају. Ови су снимили увредљиву видео поруку, коју је првог дана погледало 15 хиљада људи. По лошем квалитету видео записа, било је јасно да су "узнемирени" неотесани Кавкасци побрали мало саосећања у Сургуту. И у фитнес клубу, где су ми незванично рекли да се Кавкасци због нечега пренемажу. Зашто? "Не знају да се понашају, насрћу на девојке, на примедбе кавгу замећу, а ми губимо клијенте - људи не желе да буду са таквима типовима ..."
Хтео сам неку генерализацију онога што се дешавало, закључак, одговор на питање "шта да се ради?".
На Сургутском универзитету, на катедри за политичке и правне науке, имао сам испразан разговор са ванредним професором Василијем Марињином. Упркос чињеници да је на сајту катедре стајао упитник, из којег се видело да 65% становника Сургута сматра да је међунационална и међуверска ситуација критична или близу критичне, он ме је хладнокрво убеђивао да је све у реду. Највише ме је поразило то што је стручњак изједначавао добровољне омладинске бригаде из 60 –их до 80-их година прошлог века са неписменом сељачком омладином из двадесетпрвог века. Као резултат тога, у мој путопис је ушао посланик скупштине ХМАО (Ханти-мансијске аутономне области, прим.прев.) Виктор Сисун:
- Социолози блиски властима, наравно, сматрају да је све нормално. Обрадили су "масакр 19. августа", ухапсили пет људи - сви запослени у безбедносним компанијама (службеници безбедности). А ја сам на састанку комисије рекао да ми, јер проверавамо само службенике безбедности, недостају, на пример, вулканизери.
- Вулканизери?
- 2014. године, радник код вулканизера, дошљак са Кавказа, убио је чиновника који му је дошао са налогом за ослобађање незаконито заузетог земљишта (нешто као налог за рушење код нас - прим.прев.). То јест, имао је оружје и употребио га је.
- Шта да се ради?
- На другачији начин, погледајте их и погледајте на стратешке регије као што је наша: они морају бити похапшени. Јер, према званичним подацима, 2015. године ИСИС је само са територије Југре заврбовао 80 људи. На једној од скупштинских седница подсетио сам колеге: "Да ли схватате да ови људи познају целу нашу инфраструктуру? Да знају како ући у округ, како изаћи, знају локацију сваког објеката. Разумите, овде бомбама у ваздух дизати скупине људи нема смисла, овде су главни објекти напада – магистрални нафтоводи и гасоводи. Економска штета од последица таквих напада се не би дала ни проценити.
- Не мислим да је ситуација безизлазна, али изгубљено је доста времена. Главна ствар је не испустити иницијативу. Уверен сам да ова питања треба да буду на уму, пре свега, органа за спровођење закона, како не би смо прошли као они у Европи.
МИШЉЕЊЕ СТРУЧЊАКА
Раман Силантјев, теолог, професор на Московском државном језичком универзитету:
Имаме су разнеле сопствене бомбе које су сами поставили у својим џамијама
- Редовно посећујем Тјуменску област, Ханти-Мансијск и Јамал-Њењецки округ. Ситуација је компликована, али не толико као пре 10-15 година. Прво, са вехабијама смо се борили до затварања њихових џамија, као што је било у Новом Уренгоју. У тој џамији, имам је био извесни Исомитдин Акбаров, који је побегао из Узбекистана, где је био тражен због тероризма. То му није сметало да добије руско држављанство. Његова џамија брзо је постала вехабијски центар готово сверуских размера. Али власти Новог Уренгоја су чврсто решиле да је затворе. Многи су побегли из области, неки чак заувек. Одласци разних типова у ИСИС били су нам од користи: ако се гној сам цеди из тела, зашто га заустављати? Елиминисати их у Сирији много је лакше него у резиденцијалним подручјима Њижљевартовска. Друго, просејали су муслиманске структуре - сада их је много мање и сви су традиционални. Вехабијски муфтијат у Јамали, где су имами правили бомбе у џамијама, смо растерали. Традиционални имами нису нападани одавно, нису им палили или дизали у ваздух џамије већ пет година. Шта даље? Наставити са радом. Стално говорим месним чиновницима и полицијским службеницима: на вашој територији морате знати по имену сваког вехабију и фашисту и свим правним средствима смањивати њихов број.
КРАЈ
Први део: Хоће л' бити Сибирског калифата? (1. део)
Други део: Хоће л' бити Сибирског калифата? (2. део)
За Ћирилизовано изабрао и превео: Драган Вукојевић
 |
| Августовска пуцњава у Сургуту истакла је проблеме области широм Русије. Фотографија: Димитриј Стешин |
Наш авион нарезује широк круг изнад тундре, око Сургута. Као да пилот жели да покаже сву неплодност и суровост ове непроцењиво вредне земље. Под крилом је све сиво-зелено са ретким жутим мрљама - то су песковита острвца у мочвари, на којима су платформе са нафтним торњевима. Крајем октобра овде је већ права зима са снежним наносима и поледицом. Дочекује ме читалац и мештанин Љеша Тарасенко. Он се у писму нашалио на харковски начин: "Други назив за нашу Ханти-Мансијску аутономну област је Хохлов-Мансијска аутономна област, јер су Украјинци освајали ове земље." Али у стварности, сада се одвијају сасвим другачији процеси - према Карнеги центру, од 1990. до 2015. године, број досељеника из Средње Азије порастао је за 70%. са северног Кавказа 2,4 пута, а из Азербејџана 2,1 пута. Царинска унија је додатно уклонила препреке за мигранте.
Ставио сам торбу у пртљажник Љешиног аутомобила и видео да су у њему врећа за спавање, чизме, јакне, лопата и брезова метла. Љеша ми пресреће поглед:
- Прошле године сам имао квар на мотору пред самим Ханти-Мансијиском. Обукао сам врећу за спавање, везао је жицом и отишао. Минус 52 је било тада. Ауто су брзо покупили, тако се код нас ради ... (у Сибиру и Казахстану је обичај да се ван града увек иде са најмање два аутомобила, ако се један поквари, оставља се и пут наставља другим, а сервисна екипа после дође по кола да их одшлепа до града. Љеша је био сам, што је веома опасно. На минус 52, или сличним температурама, које су уобичајене за те крајеве, сваки квар на аутомобилу опасан је по живот - прим. прев.)
На улазу на аеродром стоји неколико аутомобила са киргиским таблицама. То су криминалци, "блеје", чекајући некога. Раније су на тим местима стајали Руси, али све се мења:
- Одрастао сам у предграђу Сургута, у селу Солњечњи, у четвороспратној згради. Хтедох да видим колико је остало Руса у згради - од 16 станова у само 4 је била руска или украјинска породица. Остале су биле са Кавказа и из Азије. Сами су се уселили, банг - месец дана касније стигао је Мага. Снашао се, нашао посао, одселио се. Уместо њега, стигао је Артурче ... Када се појавим тамо, са мном се поздрављају сви, а ја их се не сећам - то је такав калеидоскоп људи у мом улазу!
- Зашто долазе?
- Мисле да је овде тундра премазана џемом. Радио сам на индустријској локацији пет година као механичар, моја плата - 40 хиљада, тромесечни бонус - још 10 хиљада. У новинама пишу да имамо просечну плату од 76 000, али ово је просечна плата, као и просечна температура код болесника (по српски, "у просеку сарма": неко једе само купус, неко једе само месо, а у просеку сви једу сарму - прим.прев.).
Температура је можда просечна, али такву убрзану стамбену изградњу, као у Сургуту, видео сам само у Москви средином 2000-тих.
Љеша ме смешта у хотел "Об", а ја са изненађењем гледам: около тридесетак халал кафића, банкет сала у Махачкала стилу (Махачкала је град у Дагестану, на обали Каспијског језера, индустријски центар, чвориште великих нафтовода и гасовода, као и јако терористичко упориште у другом чеченском рату, крајем 90-их година прошлог века - прим. прев.), чеченско-ингушки културни центар са неонским натписом "Вајнах". Иза прашњавог излога овог друштва, старци који играју нарди (игра са коцкама, веома омиљена код источњачких народа - прим.прев.) од јутра до вечери. Златне куполе главне џамије сијају кроз мећаву колометрима унаоколо. Пролазници који не изгледају као мештани ми се пуни поштовања склањају с пута, највероватније због моје црне проседе браде и шубаре, истовремено сличне монашкој калоти и турском фесу - другог објашњења немам.
СТРАХ И МРЖЊА У ТУНДРИНУ
Док сам путовао у Сургут, на једом од познатих сибирских интернет сајтова појавила се срцепарајућа порука са насловом "У шуми пронађена плантажа са мигрантима! Крећу се као скакавци, све опустошише!".
Свако путовање у овим крајевима је најмање 200 километара тамо и назад. Отишао сам у Тундрино, у зору, зауставио на пола пута на штанду једне фарме коју су заобишли дарови природе, чкиљивши кроз мећаву попио кафу, погледао изложену робу. Две чаше кедрових ораха - 150 рубаља. Питао сам продавачицу зашто је то тако скупо.
- Лоша жетва шишарки ове године.
- Да ли је истина да вам мигранти све однеше из шуме?
Продавачица искриви лице да тако покаже да не разуме питање, али је то био и знак знатижеље. Исто такво изненађење сам срео на лицу Манарбека Бакитовича Жумабајева, поглавара насеља Тундрина. Мада, у оном чланку о "плантажама са мигрантима" сам прочитао да је недељу дана пре моје посете, у забачено мирно село из Сургута дошла читава комисија еколога и чиновника за заштиту животне средине и након инспекције сазвала мештане на предавање на тему "како да сачувате своје заштићене шуме". Али сам заборавио на то поглавље, и то се догађа. Можда се још нисам навикао на Тундрин. Нисам се предавао и поглавару сам рекао да ће у репортажи бити стварна лица, као што је Марија Мешћерјакова, председник савета ветерана, а сада ћу да разговарам са њом.
- Наравно, идите, обрадова се Манарбек Бакитович. Али даћу Вам добар савет. Та жена није баш при себи. Не зна, на пример, како се на интернету каче фотографије. Будите пажљиви, може Вас убедити у било шта.
Возио сам још пет километара до села Високог рта, у којем су живели, може се рећи, савремени Абориџини - потомци "посебних насељеника" - кулака и робијаша. У ову дивљину су настањени тридесетих година прошлог века. Испоставило се да је Марија Александровна кормилар у пензији, опловила је цео Об уздуж и попреко на бродовима "река-море". У чистој кухињици куће слатке ко хлебчић, имала је лаптоп са модемом, и сигурно јесте знала шта је интернет. Гледала ме је као човека који је својим очима видео сукоб са мигрантима - "тако да нема препричавања". Тако, опуштено, рече ми да су они овде сав живот живели одсечени од спољашњег света, али су 2011. до њих продужили модеран асфалтни пут (путеви у Сибиру се ретко асфалтирају, у последње време само магистрале, јер су 10 месеци под снегом, па се за она два месеца не исплати улагати толико новаца, а сви су аутомобили и иначе теренска возила - прим. прев.) - и околне шума су почеле да буквално нестају. Па, добро, Сургути су, мештани, то се могло преживети, али од краја лета су почели да мигранате довозе аутобусима...
Месни историчар и писац Јуриј Ивановић Березкин је још како разговарао са мном, а пресрео сам га на празном шумском путу док је ишао у библиотеку:
- Шишарка је подбацила. Ове године је било мало шишарки, а шишарка је велика помоћ људима. И онда видимо - на ивици поново стоје аутобуси, десетак њих! Полетимо! Наши људи су дохватили неке гране, а они - почели да пуцају, имали ловачке пушке, аутоматске картеч или сачмарице. Никог нису погодили, само заплашили и растерали.
- Да нисте преоштро реаговали?
- А како? Наши борови и мочваре нису предвиђени за такву бујицу људи. Нарочито не ако ови копају и секу сваки дан.
Ту саговорник прекида:
- Стигли смо! Отац ми је рекао у детињству: "Сети се мојих речи - у сваком селу биће џамија."
- Па, немате џамију.
- Нашу цркву су поправљали муслимани. Нисмо могли наћи своје? И приметио сам - дођу до храма и пљуну. Ја им кажем: "Шта то радите? Ја кад у џамију одем, не пљујем, и ко вас је то научио?" Они: "Ааа, учинило ти се!" Па, судећи по чињеници да су престали да пљују, није ми се учинило.
ОВОЗЕМАЉСКО ТЕК ПОСЛЕ ВЕРЕ
У Сургуту је стварно експлодирало ове године, 19. августа, када је бивши службеник безбедности (приватне фирме - прим. прев.) Артур Хаџијев покушао да запали тржни центар и секао пролазнике ножем, да би га на крају убио полицајац. Готово три дана од власти није било смисленог саопштења. Полиција и ФСБ су притворили пријатеље Хаџијева, готово код свих су у кућама пронашли екстремистичку литературу ...
Рустам, имам-хатиб једне од сеоских џамија, рекао је, на пример, да нас је "екстремизам повукао за уши" у овом догађају: "Чекао је своју баку да извади велику суму новца. И онда је кров попустио. Али заправо је добро што су пронашли вахабије - почистили су их, прогнали, живот је постао мирнији.
Рустам зна о чему говори. Он је већ пет година у тешком клинчу са локалним исламским екстремистима, палили су га и нападали ... И није узмакао. Али ништа добро Рустам не очекује, и сматра да ће "делови ИСИС-а отворено кренути на север":
- Покушаће да заузму џамију. Треба им легитимно место за проповедање. А муфтије се продају, или имами - на различите начине ...
- Да ли се салафисти могу препознати током молитве?
- Они стоје раширених ногу - први знак. Кратке панталоне су изашле из моде. Када седну у време молитве, тресу кажипрстом - верују да тиме "побеђују шејтана". Али већина њих не изражава своје ставове отворено.
- Пуно људи је отишло у ИСИС?
- Чак и из нашег града људи студирају у Мароку, али се не враћају, јер су на федералној потерници. По мом мишљењу, много их је отишло, али је тешко све пратити.
Невероватно, али Рустам мисли да су за све што се дешава криви сами муслимани, а пре свега исламско свештенство.
- Кад постане имам, наш човек због нечега умисли да му одмах морају дати кућу, ауто и доносити новац, пуно новца, а он ће их само бројати. Коран је прочитао и мисли - може ми се. То није оно што би требало да буде.
- А како би тебало?
- Вера треба да буде на првом месту. Дуго сам бирао себи помоћника, таквог верника. Живео је са мном у приколици годину дана, и тек онда, када сам утврдио какав је човек, помогао сам му да изгради себи кућу. Тим редом. Само тим редом. Прво вера, па онда све овоземаљско.
ТО НИСУ ОМЛАДИНСКЕ БРИГАДЕ ИЗ 60-ИХ
Сургут је, као свој специјалитет, правио "хајпове" од међунационалних догађаја. По васцели дан су сви осуђивали скандал у фитнес клубу "Платинум", где нису пустили два Кавкасца да вежбају. Ови су снимили увредљиву видео поруку, коју је првог дана погледало 15 хиљада људи. По лошем квалитету видео записа, било је јасно да су "узнемирени" неотесани Кавкасци побрали мало саосећања у Сургуту. И у фитнес клубу, где су ми незванично рекли да се Кавкасци због нечега пренемажу. Зашто? "Не знају да се понашају, насрћу на девојке, на примедбе кавгу замећу, а ми губимо клијенте - људи не желе да буду са таквима типовима ..."
Хтео сам неку генерализацију онога што се дешавало, закључак, одговор на питање "шта да се ради?".
На Сургутском универзитету, на катедри за политичке и правне науке, имао сам испразан разговор са ванредним професором Василијем Марињином. Упркос чињеници да је на сајту катедре стајао упитник, из којег се видело да 65% становника Сургута сматра да је међунационална и међуверска ситуација критична или близу критичне, он ме је хладнокрво убеђивао да је све у реду. Највише ме је поразило то што је стручњак изједначавао добровољне омладинске бригаде из 60 –их до 80-их година прошлог века са неписменом сељачком омладином из двадесетпрвог века. Као резултат тога, у мој путопис је ушао посланик скупштине ХМАО (Ханти-мансијске аутономне области, прим.прев.) Виктор Сисун:
- Социолози блиски властима, наравно, сматрају да је све нормално. Обрадили су "масакр 19. августа", ухапсили пет људи - сви запослени у безбедносним компанијама (службеници безбедности). А ја сам на састанку комисије рекао да ми, јер проверавамо само службенике безбедности, недостају, на пример, вулканизери.
- Вулканизери?
- 2014. године, радник код вулканизера, дошљак са Кавказа, убио је чиновника који му је дошао са налогом за ослобађање незаконито заузетог земљишта (нешто као налог за рушење код нас - прим.прев.). То јест, имао је оружје и употребио га је.
- Шта да се ради?
- На другачији начин, погледајте их и погледајте на стратешке регије као што је наша: они морају бити похапшени. Јер, према званичним подацима, 2015. године ИСИС је само са територије Југре заврбовао 80 људи. На једној од скупштинских седница подсетио сам колеге: "Да ли схватате да ови људи познају целу нашу инфраструктуру? Да знају како ући у округ, како изаћи, знају локацију сваког објеката. Разумите, овде бомбама у ваздух дизати скупине људи нема смисла, овде су главни објекти напада – магистрални нафтоводи и гасоводи. Економска штета од последица таквих напада се не би дала ни проценити.
- Не мислим да је ситуација безизлазна, али изгубљено је доста времена. Главна ствар је не испустити иницијативу. Уверен сам да ова питања треба да буду на уму, пре свега, органа за спровођење закона, како не би смо прошли као они у Европи.
МИШЉЕЊЕ СТРУЧЊАКА
Раман Силантјев, теолог, професор на Московском државном језичком универзитету:
Имаме су разнеле сопствене бомбе које су сами поставили у својим џамијама
- Редовно посећујем Тјуменску област, Ханти-Мансијск и Јамал-Њењецки округ. Ситуација је компликована, али не толико као пре 10-15 година. Прво, са вехабијама смо се борили до затварања њихових џамија, као што је било у Новом Уренгоју. У тој џамији, имам је био извесни Исомитдин Акбаров, који је побегао из Узбекистана, где је био тражен због тероризма. То му није сметало да добије руско држављанство. Његова џамија брзо је постала вехабијски центар готово сверуских размера. Али власти Новог Уренгоја су чврсто решиле да је затворе. Многи су побегли из области, неки чак заувек. Одласци разних типова у ИСИС били су нам од користи: ако се гној сам цеди из тела, зашто га заустављати? Елиминисати их у Сирији много је лакше него у резиденцијалним подручјима Њижљевартовска. Друго, просејали су муслиманске структуре - сада их је много мање и сви су традиционални. Вехабијски муфтијат у Јамали, где су имами правили бомбе у џамијама, смо растерали. Традиционални имами нису нападани одавно, нису им палили или дизали у ваздух џамије већ пет година. Шта даље? Наставити са радом. Стално говорим месним чиновницима и полицијским службеницима: на вашој територији морате знати по имену сваког вехабију и фашисту и свим правним средствима смањивати њихов број.
КРАЈ
Први део: Хоће л' бити Сибирског калифата? (1. део)
Други део: Хоће л' бити Сибирског калифата? (2. део)
 |
| Аутор: Дмитриј Стешин |
 |
| Извор: Построят ли мигранты в Сибири таежный халифат. Часть 3: «Шах и пат» |
За Ћирилизовано изабрао и превео: Драган Вукојевић
Нема коментара:
Постави коментар
Пишите српски, ћирилицом!