Трамп је направио велики потез када је 12. јануара Европи пружио "последњу шансу" да поправи нуклеарни споразум са Ираном о обогаћивању уранијума и балистичким ракетама.
Али тај услов, чије испуњавање тек треба да уследи, и којег је Трамп поставио када се примакао крајњи рок за ресертификацију и доношење одлуке да ли ће се САД придржавати споразума постигнутог 2015. године, само је један аспект фронталне кампање његове администрације против Ирана. Главна арена те "заказане туче" је Сирија - кажу наши војни и извори из Вашингтона - а мета није само Иран, него и Русија. Трампова администрација се одлучила на овакву промену политике због тога што је почетак нове године донео четири нова фактора:
1. Русија ипак не повлачи војску из Сирије, свеједно шта је председник Владимир Путин обећао 11. децембра, него напротив - повећава своје војно присуство, пре свега новим авијацијским контигентима.
2. Дешавања и покрети на терену потврђују продубљивање руско-иранске сарадње у Сирији.
3. Обавештајне службе су утврдиле да се Иран припрема за додатно војно ангажовање великих размера у Сирији, тј. за убацивање неколико хиљада нових шиитских бораца, по процени наших извора.
4. Техеран је повећао испоруке савременог наоружања Сирији, па и балистичких ракета. Мета израелског ваздушног удара од 9. јануара била је управо једна таква пошиљка пристигла у сиријску базу за ракете земља-земља, Ал Кутаифа западно од Дамаска.
Битно обележје овог напада је то што је Израел, за разлику од већине пређашњих ваздушних удара у Сирији, дејствовао у сарадњи са САД. Ово је преокрет у досадашњој израелској стратегији примењиваној током шест година сиријског грађанског рата, независно од америчких операција. Израел је направио такав преокрет следећи промену америчке политике, тј. Трампово одустајање од раније одлуке да америчка војна дејства ограничи искључиво на борбу против Исламске државе. Амерички председник је сада решен да удари по иранском војном присуству у Сирији, што значи и по иранском проксију, Хезболаху. Оваква одлука је створила простор за тешњу америчко-израелску војну сарадњу у Сирији.
Али има ту и ширих конотација: Сирија је у самом средишту блискоисточних раздора. Грађански рат, истина, јењава, али само да би оставио кључно поприште за одмеравање снага великих сила - САД и Израела против Русије и Ирана. Овоме је помогло и смањивање напетости између Вашингтона и Пјонгјанга, САД сада могу лакше, фокусираније, да војују за свој послератни положај у Сирији против два друга ривала, Русије и Ирана.
Премијер Бењамин Нетањаху је, са своје стране, током читавог трајања сиријског грађанског рата, давао све од себе да линију комуникације с Владимиром Путином држи отвореном, да би се избегла колизија са руским војним елементима у Сирији. Али тешко да се с тим може наставити - у догледној будућности - да би се избегао сукоб између израелских и руских тамошњих интереса. Ипак, Москва је од Јерусалима “добила добру оцену” за владање, зато што је остала нема на последњи израелски ваздушни напад на иранску пошиљку оружја за Ал Кутеифу.
Уз све изнето о америчким намерама у погледу Ирана - и јасније и од Трампових нових услова за поштовање нуклеарног споразума - можда највише говори наступ Дејвида Сатерфилда, помоћника државног секретара за блискоисточне послове, пред Комитетом за спољне послове Сената. На питање Криса Марфија, демократе из Конектиката, “Чему још служе америчке јединице у Сирији, осим за борбу против Исламске државе?”, Сатерфилд и његове присутне колеге су одбили да одговоре јавно. Тек када му је Боб Коркер, републиканац из Тенесија, скренуо пажњу да је дужан да одговори, Сатерфилд је рекао: “Ми смо дубоко забринути због активности Ирана, и његових могућности да побољша те активности кроз веће могућности премештања материјала у Сирију. И са овим бих завршио дискусију."
Од почетка краја ИСИС било је јасно да је следећи корак - рат са САД. Русија ће покушати да у њему не учествује директно, али Сирија и Иран хоће свакако, као и Хезболах и ирачке милиције. Претпостављам да је Турској остављено да се превише не експонира, премда је она највише заинтересована за пад курдске државе.
ОдговориИзбришиМожемо да грицкамо кокице и чекамо шта ће велики одиграти. Ми смо наше пропустили, малко смо незрели, окупирани смо од 1918. и разједињени да више не може. Мрзи комшија комшију.
ОдговориИзбриши