Реч ради Истине

„Будите мудри као змије и безазлени као голубови, значи, развијајте своје умне способности све више, под условом да паралелно развијате у себи доброту. Но, ум је хладан, а доброта топла, али слепа. Стога су нам потребни и ум и доброта да једно другом држи равнотежу, да ум не пређе у злоћу, а доброта да не пређе у глупост“ - Патријарх Павле

„Човек је биће распето између добра и зла“, говорио је Владета Јеротић; човек је рођен са клицом, како добра, тако и зла; нико није потпуно добар или зао. Сматрам да је добар човек онај који тежи Истини (коначној, објективној и недостижној) кроз стварање (под тиме подразумевајући стварање како идеја, тако и уметности, неког производа...), али је свестан своје грешне природе и чињенице да је слобода мач с две оштрице, због чега непрестано испитује своје мисли и поступке као и последице које они носе са собом.

Стварност за коју знамо није оно што она заправо јесте, већ како је ми доживљавамо. Свет посматрамо кроз призму личних ставова и тежњи, које у мањој или већој мери несвесно пројектујемо. Из тога можемо закључити да су истина и проблем искључиво индивидуални појмови, а иако делимо проблеме на субјективне и објективне, проблем сматрамо објективним уколико је субјективан проблем друштвене групе којој припадамо (односно појединаца који је сачињавају), односно са којом се поистовећујемо. Човек не поседује доказе за постојање коначног мерила Истине; једини начин за спознају Истине јесте сагледавање другачијих и супротстављених ставова (другачији ставови нужно не морају бити супротстављени).

По речима Владете Јеротића, човек је дато и задато биће. Иако се можемо слободном вољом определити и ићи кроз живот, велик део наше душе још увек нисмо спознали, а он има утицај на нашу (привидно или делимично?) слободну вољу. Знајући за субјективан доживљај стварности, закључак који се намеће је да човек не може никада до краја упознати себе. Сматрам да упознавањем и сагледавањем других особа човек може уочити своје, како мане тако и врлине.

Сваки (политички, културни, филозофски) покрет заснован искључиво на критиковању постојећег поретка, а без јасно одређених идеала, осуђен је на пропаст и прети да изазове неред и незадовољство у друштву. Виктор Франкл је говорио о вољи за смислом као основном покретачу човека који треба да гледа шта живот очекује од њега, а не шта он очекује од живота. Стварање нове идеје представља већу одговорност од рушења постојеће, а са постепеним ишчезавањем одговорности, очиглено ишчезава и воља за животом, о чему сведочи све већи број људи склоних конформизму и хедонизму.

Мана ауторитарних система, јесте што након извршених промена друштва постају сами по себи сврха и смисао; из вида се губи тежња ка Истини служењем идејама без сагледавања њиховог смисла, улоге и порекла. Спречавање људи да испоље зло их не чини добрим, али одржава ред. Сматрам да је улагање у образовање од кључног значаја за очување реда, као и улагање у установе за његово непосредно одржавање. Ипак, све потиче из породице и излажење из зачараног круга неуротичних породица у који је друштво упало је тешко, али, надам се, оствариво.

Решење које видим је подстицање одговорности од најранијег узраста кроз васпитање које је основа будућности појединца, а као такво и основа будућности друштва, јер су појединци управо ти који сачињавају друштво и који на њега имају непосредан утицај. Ерих Фром је сматрао да је живот у великим градовима у којима се појединац губи проузроковао цинизам, а тиме, додао бих, и губитак одговорности; који је смисао узалудне борбе? Нема друге одговорности на коју се треба уздати од сопствене, једина особа коју можемо непосредно променити смо ми сами; остали се могу само угледати на пример који сматрају добрим. Борба није узалудна! Свет се мења управо из душе, и никако другачије!

Борисав Живановић