Милорад Ђошић, Пирот: КАСИОПИ СПАВА

Приметих да деда бунца у сну.

– Ко је Касиопи, деда? – почео сам тихо да га испитујем да га не бих пробудио.

– Девојка, зар се не сећаш да сам ти прич`о.

– Ниси ми причао – лажем ја бело, него, размишљам брзо, можда ће нешто ново да ми каже.

– Био сам тешко рањен. Арнаути ме погодили с леђа баш кад сам био близу Везировог моста, преко кога су ме пренели онако клонулог Лека Милин и Јосиф Станков. Јадни, носили су ме на смену. Говорио сам им да ме оставе, али нису хтели. Веле, док можемо носићемо те, а после нека нам је Бог у помоћи. Рекли су ми после да су ме једва унели у талијански брод који нас је довезао на Крф.

Бојао сам се да се деда не пробуди па сам тако јако стегао песнице да су ме руке болеле.

– И даље – рекох тихо.

– Довезли су нас на Крф, а мене су као најгорег са једнакима пребацили на Змијско острво, тако смо звали Видо, пусто Видо… Ниједно дрво, а киша сваки дан. Знаш да сам те водио тамо кад си напунио осамнаест година.

– Знам, деда, сад има дрвећа и ти си једно посадио – још сам тише шапнуо.

– Јосиф и Лека су се пријавили да и они пређу преко, да би видали борце.

Јосифу је мајка дала два таина за не дај Боже, а Леки је деда спремио чутурицу вина. Сваки дан су ми давали помало. Тај Јоса је био болничар и знао је правила. Парченце таина и чеп вина, видиш како се римује, могла би и песма да се напише. Знам ја да ти вантазираш по тој песничкој науци.

Лагано сам се дизао у људе . Био сам гладан као старопланински вук при крају зиме, док ми Јоса једног дана не рече да могу мало више да поједем јер нас пребацују назад на Крф у Дасију. Стигла нека италијанска прасетина. Лажу оно за Вранцузе*. Каква њихова лађа. Наплатили су нам последњу пертлу у злату и подвалили гранате за други калибар топова кад нам је било најтеже. Срећом Шумадинци у Крагујевцу су за ноћ решили муку.

Ух, што сам се слатко најео.

Остависмо иза себе 8000 другова, Митиће, Тошиће… Посебно се истицао бата Толе Пироћанац, јуначина. Умре од гангрене. Погодио га шрапнел у ногу. Није издржаа. Нису издржали.

Потону нам младост.
У
 Дасији је била наша јединица. Добили смо од Енглеза шаторе. Претргли се. Кад нисмо имали занимање могли смо да се крећемо.

Недеља. Ма реко’, морам да се попнем на Пантократор, највиши врх Крфа. Има тамо манастир. Пораним и устанем у четри сата. Обријем се, обучем чисту кошуљу па пут под ноге. И стиго’. Нисам ништа разумео од појања, али су се крстили као и ми. Дадоше ми после литургије мало хране и кренух назад, али уместо десно скренем поглед на лево и видим море и неке куће. Ближе је него Дасија. Идем на ту страну па ћу после обалом. Стрмо, али није страшно. Сунце зубато, али лепо греје. И пођо’. Низбрдо ми је онда било лакше, а сад ни по равном не могу. Наиђо’ на прве куће, а кад сам прошао село и био близу мора, појави се она.

– Добар дан, где сам ово? – упитах је, показјући на село.

– Касиопи – рече, додирујући са обе руке груди, а онда десном показа на село.

– Касиопи – понових.

– Не, не* – рече. Тада сам схватио да је то њено име, а после ми рекоше да је то село. Баш лепо, Касиопи. Сећаш се да смо имали једну ждребицу коју сам тако назвао.

– Касиопи. Коса црна, нос раван, зуби бели. Мала, права Гркиња – смеје се.

– Ела, ела – показивала је.

– Разумео сам. И ми кажемо: jла овам’.

– Ушао сам у кућу која је била на крају села. Мала и трошна, исто као и она наша на Старој планини. За сваки случај сам ставио руку на нож. Приметила је и ухватила ме је нежно за руку одвајајући је од бајонета. Схватио сам да смо сами. Посадила ме је на столицу и дала ми је неке мале поморанџе. После ми Јоса рече да то само на Крфу расте. Никад нисам ништа слађе јео. Тада и никад више.

– Вече се примакло, а ми смо се гледали. Преко зенице ока јој пређе последњи зрак сунца тога дана, а онда је устала и загрлила ми је главу. Загњурих у њ као кад се умивам у Пасјачкој реци…

– Полако сам се извукао из кревета као млада када бежи из куће. Нисам затворио врата да је не пробудим. Окренух се. Касиопи је остала да спава.

– Где си до сада – рече Лека, свуда смо те тражили.

– Био сам на Пантократору да се помолим. Грешан сам. Сутра идем Гордани и деци. Одавде се иде само у победу у Србију.

– Него шта ме то испитујеш, балавче један – промрмља деда окрећући се на другу страну.

– Ништа деда, ништа.

Узалуд су ми била даља запиткивања. Деда је наставио само растужујуће певушење грчке љубавне песме:


”Не љути се на мене, моја најдража,
сада када ослобађам Србију.
Претворићу се у птицу
и доћи ћу ти опет.

Отвори свој прозор,
мој босоче, моја принцезо,
и слатким осмехом
пожели ми лаку ноћ.

Не буди љута на мене,
моја најдража,
сада када одлазим.

Дозволи да дођем на кратко
Да те видим
да ти кажем збогом.

Отвори свој прозор,
мој босиоче, моја принцезо,
и слатким осмехом
пожели ми лаку ноћ.



Аутор: Милорад Ђошић, пуковник авијације у пензији - пилот
Извор:

Милорад Ђошић, Пирот КАСИОПИ СПАВА | људи говоре