Руско питање је опет у тренду. С отварањем расправе о изменама Устава Руске Федерације, постало је једно од главних питања, а такође и веома популарано, што не рећи и корисно, међу политичарима различитих нивоа. Суштина је у томе да се у Уставу помене посебан статус Руса као државотворне нације или народа. А онда су политичари, кажу, заборавили на то, а Руси нису, а и како би, - и то је неправда.
Садашњим политичарима и законодавцима није тешко да унесу у устав такав амандман. Неки ће то учинити из искрених племенитих побуда, док ће други, са скривеном разорном сврхом, рачунајући на њене последице. Још нема јавне расправе о последицама, а добре намере могу постати непоправљиво зло.
Разлог искрсавања саме руске теме у политици очигледно је повезан са русофобијом - инструментом политичког притиска на Руску Федерацију и химером страха у унутрашњој политици заклетих партнера, као и бивших савезника.
Код нас је то већ уобичајено - о Јеврејима се или не говори ништа или се говори само добро, а о Русима само у кључу великодржавног шовинизма. И то изазива жељену реакцију: руски националисти оптужују Јевреје за све невоље, Јевреји подучавају Русе толеранцији, а неруски противници исмејавају Русе који су сами уништили сопствено царство, и при том против Руса износе сопствене оптужбе за распад заједничке државе. А тако и живимо.
Ако се уопште покреће национална тема, онда се она гради на поједностављењима, а не на законским одредбама. Оне једноставно не постоје и уместо тога користе се револуционарна решења и изрази са почетка двадесетог века, у којима расни смисао преовлађује у појму нације заједно са појмом народа. А то је изузетно опасно за Руску Федерацију.
А неки активисти желе да ову опасност поправе изменом устава?
Положај обичног Руса у Русији
Ја сам Рус. Говорим руски и избегавам све врсте туђица из страног језика, као што је тренд-бренд-дивајс-гаџет-мерчендајзер, мада знам и друге језике. Придржавам се православне културе у којој сам васпитаван у совјетским временима, а сама православна култура је тада живела у старијим поколењима, које сам запамтио, и то се није много променило након револуције. У исто време, имам велико поштовање и интересовање за културу свих народа, без изузетка. А њих је само у Русији, око двеста.
Васпитавали су ме племенити људи различитих култура и вера, не супротстављајући један народ другом. Од њих сам научио смисао живота. Под њиховим утицајем, када сам достигао старост, већ сам стекао вештине из неколико различитих струка, а рад није био само средство за живот, него и начин изражавања оних квалитета које су у мој лик уградили моји родитељи и наставници - бивши војници отаџбинско рата и мајстори свог заната. У животу сам увек имао циљ, којем сам упорно тежио и трудио се да пратим своје вршњаке, да будем попут успешних професионалаца.
Да ли сам разликовао људе и пријатеље из мог окружења по националности, како сада кажу, ради сопствене користи или због привилиегија? Нигде и никада. Али, као Рус, водио се високим идеалима и нисам трпео понижења. Такве сам и бирао пријатеље за себе, без обзира на њихову националност. Иако нисам био идеалан и грешио сам, као и сви други. Од ароганције нисам патио.
Тако се догодило да сам морао да живим у различитим областима Совјетског Савеза. Из тога и из комуникације са људима стекао сам посебно искуство руског живота. Сами се Руси међусобно помало разликују. Сибирци, Уралци, Северњаци, Московљани, Козаци, грађани и сељани створили су своје посебне иначице заједничке руске културе. Оне су настали под утицајем културе народа у тим областима и животних услова - климатских и историјских.
О совјетским републикама нема потребе говорити. Руси нису само утицали на културу тамошњих народа, не сузбијајући је, већ су и сами усвајили нек одлике њихове културе. Ово је закон еволуције и узајамног културног богаћења. Размислите о томе барем када једете ражњиће или пилав (код Руса се ражњићи сматрају источњачким јелом јер су најчешће од овчијег и веома ретко од свињског меса, за разлику од Срба који га сматрају сопственим јелом и увек су од свињског меса - прим.прев.).
Никада ми није пало на памет да на било који начин или кроз неки закон истичем своју рускост. Једноставно сам био Рус. Чак и тамо где је неко изазвао ксенофобичне сукобе.
Да, русофобије није било. Појавила се у перестројки када су одједном загаламили о изградњи демократске државе, друштвеног благостања, на развалинама СССР-а. Као у Америци. Када су активисти перестројке бацили под ноге совјетску историју и проклињали сопствену домовину - СССР.
И ја сам заинтересован за историју и верујем да потомци немају право да осуђују своје претке. Још не знамо како ће се показати потомци. Историју треба прихватити онакву каква је, и бити свестан међусобне повезаности догађаја и времена. А Русију треба волети онакву каква је била, каква јесте и каква ће бити.
Данас су сви народи Руске Федерације у Уједињеним нацијама представљени као јединствена руска нација. Под влашћу Леонида Брежњева најављено је стварање јединствене и опште заједнице, совјетског народа као нације. Али се од најаве није далеко одмакло.
Положај обичног Руса у Русији
Ја сам Рус. Говорим руски и избегавам све врсте туђица из страног језика, као што је тренд-бренд-дивајс-гаџет-мерчендајзер, мада знам и друге језике. Придржавам се православне културе у којој сам васпитаван у совјетским временима, а сама православна култура је тада живела у старијим поколењима, које сам запамтио, и то се није много променило након револуције. У исто време, имам велико поштовање и интересовање за културу свих народа, без изузетка. А њих је само у Русији, око двеста.
Васпитавали су ме племенити људи различитих култура и вера, не супротстављајући један народ другом. Од њих сам научио смисао живота. Под њиховим утицајем, када сам достигао старост, већ сам стекао вештине из неколико различитих струка, а рад није био само средство за живот, него и начин изражавања оних квалитета које су у мој лик уградили моји родитељи и наставници - бивши војници отаџбинско рата и мајстори свог заната. У животу сам увек имао циљ, којем сам упорно тежио и трудио се да пратим своје вршњаке, да будем попут успешних професионалаца.
Да ли сам разликовао људе и пријатеље из мог окружења по националности, како сада кажу, ради сопствене користи или због привилиегија? Нигде и никада. Али, као Рус, водио се високим идеалима и нисам трпео понижења. Такве сам и бирао пријатеље за себе, без обзира на њихову националност. Иако нисам био идеалан и грешио сам, као и сви други. Од ароганције нисам патио.
Тако се догодило да сам морао да живим у различитим областима Совјетског Савеза. Из тога и из комуникације са људима стекао сам посебно искуство руског живота. Сами се Руси међусобно помало разликују. Сибирци, Уралци, Северњаци, Московљани, Козаци, грађани и сељани створили су своје посебне иначице заједничке руске културе. Оне су настали под утицајем културе народа у тим областима и животних услова - климатских и историјских.
О совјетским републикама нема потребе говорити. Руси нису само утицали на културу тамошњих народа, не сузбијајући је, већ су и сами усвајили нек одлике њихове културе. Ово је закон еволуције и узајамног културног богаћења. Размислите о томе барем када једете ражњиће или пилав (код Руса се ражњићи сматрају источњачким јелом јер су најчешће од овчијег и веома ретко од свињског меса, за разлику од Срба који га сматрају сопственим јелом и увек су од свињског меса - прим.прев.).
Никада ми није пало на памет да на било који начин или кроз неки закон истичем своју рускост. Једноставно сам био Рус. Чак и тамо где је неко изазвао ксенофобичне сукобе.
Да, русофобије није било. Појавила се у перестројки када су одједном загаламили о изградњи демократске државе, друштвеног благостања, на развалинама СССР-а. Као у Америци. Када су активисти перестројке бацили под ноге совјетску историју и проклињали сопствену домовину - СССР.
И ја сам заинтересован за историју и верујем да потомци немају право да осуђују своје претке. Још не знамо како ће се показати потомци. Историју треба прихватити онакву каква је, и бити свестан међусобне повезаности догађаја и времена. А Русију треба волети онакву каква је била, каква јесте и каква ће бити.
Данас су сви народи Руске Федерације у Уједињеним нацијама представљени као јединствена руска нација. Под влашћу Леонида Брежњева најављено је стварање јединствене и опште заједнице, совјетског народа као нације. Али се од најаве није далеко одмакло.
Такође, све државе у Уједињеним нацијама, представљене су као јединствен народ, упркос различитом етничком саставу. А
само у Русији постоји терминолошки апсурд - многонационална
држава или нација, као лексичка заоставштина из реторике револуционарне
прошлости.
Такве су финесе обичном Русу несхватљиве и он ће сигурно бити склон да прихвати привилегован положај ако он буде предвиђен Уставом. А шта онда са другим народима? Прогласити суверенитет и називати себе државотворним народом? Сам по себи, нови термин политичке науке „државотворан народ“ је апсолутно нетачан.
Часови из историје
Историја је учитељица живота која никога не учи. Али лекције које она предаје су сурове. Први час који ми пада на памет је устав СССР-а. Садржао је посебан шести члан, који је учврстио статус КПСС (Комунистичке партије Совјетског Савеза) као водеће и усмеравајуће снаге у изградњи државе. И шта је резултат? Да ли је члан основног закона на било који начин помогао очувању државе? Напротив, овај је члан изазвао жестоке расправе са одрицањем јунаштва совјетске историје.
Члан је испрва измењен у корист вишестраначког система и плурализма мишљења, уместо државне идеологије. Затим је генерални секретар КПСС постао председник СССР-а са великим овлашћењима. Перестројка се убрзала, што је довело до распада државе. Након тенковских плотуна на Врховни Совјет (мисли се на државни удар који је 1993. године, извео тадашњи руски председник, Борис Јељцин, противуставно распустивши Врховни Совјет, тадашњу скупштину и убијајући и растерујући посланике бомбардујући зграду скупштине из тенкова-прим.прев.) усвојен је важећи Устав Руске Федерације, који се спремамо да променимо.
Али најгоре од свега, оно што је антисвјетска пропаганда направила од „водеће и владајуће снаге“ главног кривца, сваљујући на њу кривицу, за све зло, у немилосрдно критикованој совјетској прошлости. По логици ствари, антисовјетизам је брзо прерастао у русофобију. Националисти у бившим совјетским републикама свалили су, великоруским националистима, сву одговорност за царску и совјетску историју. Руси су постали криви за све.
Шта се сада дешава? А сада се, уместо „водеће и владајуће снаге“, предлаже да у Устав Руске Федерације уђе руска нација. Ово је упркос чињеници да је Руска Федерација проглашена "демократском правном државом са социјалном оријентацијом и једнаким правима грађана без обзира на националност и вероисповест".
Одмах се поставља питање и на основу чега постојеће законодавство Русије одређује националност? Без такве дефиниције, амандман о посебном статусу руског народа не може бити уведен. Јер ће уследити друга питања: о националној идеји, националном наслеђу и једнакости народа. И још даље - о националном самоопредељењу.
Не сме сео заборавити да смо у остатку света, ми држављани Русије, према међународним законима и правилима, сви Руси, без обзира на етничко порекло. Шта ће у овом контексту предложени амандман на Устав дати руским и не-руским држављанима? И шта ће наши непријатељи добити као повод за своје провокације?
Други час нам предаје Украјина. Тамо је влада одлучила да ојача независност и нацију кроз Украјину, као посебну и јединствену националну формацију или покрет. Као резултат тога, нацисти су дошли на власт под заставом украјинског национализма и радикалног патриотизма. Украјинска држава почела се распадати у процесу приватизације, односно поделе државне имовине између "правих Украјинаца и не баш правих Украјинаца", и стремљења Украјинаца ка Европи, као да се Украјина формирала ван Европе.
Овај фактор Запад је користио у својој глобалној политици, како против Русије тако и против саме Украјине - односно против Руса у западноевропском смислу. По свим показатељима, украјинска нација се није створила. Сада је држава на ивици распада према територијално-етничким особеностима. Грађански рат у Донбасу подстичу радикали саме „државотворне украјинске нације“ која је утврђена законом након проглашења независности Украјине.
Украјина је огледало Русије, у коју би руски политичари требало да редовно гледају и извлаче закључке за себе.
Трећи час историје је рат у Чеченији. У политичком смислу шпекулативни закон од 27. априла 1991. "О рехабилитацији потиснутих народа", који није правилно спроведен, послужио је као један од подстицаја чеченског сепаратизма проглашавањем независности Републике Ичкерије. Тако је у децембру 1994. године јељцинска рехабилитација заправо прерасла у војну операцију "обнове уставног поретка", која је довела до великих жртава "равноправних грађана".
Такве су финесе обичном Русу несхватљиве и он ће сигурно бити склон да прихвати привилегован положај ако он буде предвиђен Уставом. А шта онда са другим народима? Прогласити суверенитет и називати себе државотворним народом? Сам по себи, нови термин политичке науке „државотворан народ“ је апсолутно нетачан.
Часови из историје
Историја је учитељица живота која никога не учи. Али лекције које она предаје су сурове. Први час који ми пада на памет је устав СССР-а. Садржао је посебан шести члан, који је учврстио статус КПСС (Комунистичке партије Совјетског Савеза) као водеће и усмеравајуће снаге у изградњи државе. И шта је резултат? Да ли је члан основног закона на било који начин помогао очувању државе? Напротив, овај је члан изазвао жестоке расправе са одрицањем јунаштва совјетске историје.
Члан је испрва измењен у корист вишестраначког система и плурализма мишљења, уместо државне идеологије. Затим је генерални секретар КПСС постао председник СССР-а са великим овлашћењима. Перестројка се убрзала, што је довело до распада државе. Након тенковских плотуна на Врховни Совјет (мисли се на државни удар који је 1993. године, извео тадашњи руски председник, Борис Јељцин, противуставно распустивши Врховни Совјет, тадашњу скупштину и убијајући и растерујући посланике бомбардујући зграду скупштине из тенкова-прим.прев.) усвојен је важећи Устав Руске Федерације, који се спремамо да променимо.
Али најгоре од свега, оно што је антисвјетска пропаганда направила од „водеће и владајуће снаге“ главног кривца, сваљујући на њу кривицу, за све зло, у немилосрдно критикованој совјетској прошлости. По логици ствари, антисовјетизам је брзо прерастао у русофобију. Националисти у бившим совјетским републикама свалили су, великоруским националистима, сву одговорност за царску и совјетску историју. Руси су постали криви за све.
Шта се сада дешава? А сада се, уместо „водеће и владајуће снаге“, предлаже да у Устав Руске Федерације уђе руска нација. Ово је упркос чињеници да је Руска Федерација проглашена "демократском правном државом са социјалном оријентацијом и једнаким правима грађана без обзира на националност и вероисповест".
Одмах се поставља питање и на основу чега постојеће законодавство Русије одређује националност? Без такве дефиниције, амандман о посебном статусу руског народа не може бити уведен. Јер ће уследити друга питања: о националној идеји, националном наслеђу и једнакости народа. И још даље - о националном самоопредељењу.
Не сме сео заборавити да смо у остатку света, ми држављани Русије, према међународним законима и правилима, сви Руси, без обзира на етничко порекло. Шта ће у овом контексту предложени амандман на Устав дати руским и не-руским држављанима? И шта ће наши непријатељи добити као повод за своје провокације?
Други час нам предаје Украјина. Тамо је влада одлучила да ојача независност и нацију кроз Украјину, као посебну и јединствену националну формацију или покрет. Као резултат тога, нацисти су дошли на власт под заставом украјинског национализма и радикалног патриотизма. Украјинска држава почела се распадати у процесу приватизације, односно поделе државне имовине између "правих Украјинаца и не баш правих Украјинаца", и стремљења Украјинаца ка Европи, као да се Украјина формирала ван Европе.
Овај фактор Запад је користио у својој глобалној политици, како против Русије тако и против саме Украјине - односно против Руса у западноевропском смислу. По свим показатељима, украјинска нација се није створила. Сада је држава на ивици распада према територијално-етничким особеностима. Грађански рат у Донбасу подстичу радикали саме „државотворне украјинске нације“ која је утврђена законом након проглашења независности Украјине.
Украјина је огледало Русије, у коју би руски политичари требало да редовно гледају и извлаче закључке за себе.
Трећи час историје је рат у Чеченији. У политичком смислу шпекулативни закон од 27. априла 1991. "О рехабилитацији потиснутих народа", који није правилно спроведен, послужио је као један од подстицаја чеченског сепаратизма проглашавањем независности Републике Ичкерије. Тако је у децембру 1994. године јељцинска рехабилитација заправо прерасла у војну операцију "обнове уставног поретка", која је довела до великих жртава "равноправних грађана".
Сукоб су подстицали
Запад и исламске
екстремистичке организације са
арапског истока и из Турске. У
ствари, против Руске Федерације рат је вођен на штету Чечена,
осуђених на самоуништавање. Његова друга фаза, названа антитерористичком операцијом АТО, већ
је била резултат директне стране интервенције у унутрашњем сукобу, који је
окончан тек 2009. повлачењем савезних војски из
Чеченије.А шта је са законом о рехабилитацији? Виси у ваздуху и о
њему се још увек разговара у Чеченији.
Таква је цена и резултат непромишљених добрих намера у политици и популизма у борби за власт или против ње. Институти Сороша и Стејт Департмента помно прате сличне процесе у Русији и подстичу их, како би их искористили зарад сопствених циљева. Они сањају о руском Мајдану и „револуцији руског достојанства“ са једним крајњим резултатом - распадом Руске Федерације.
Стога се не треба чудити, што су такозване свиње из либералне опозиције, одједном престале да протестују против уставних измена и почели да подржавају процес у целини, захтевајући не једноставну расправу о њима, већ сверуски референдум. Измена статуса руског народа за њих је велики поклон.
Желиш да будеш Рус – буди Рус
Да бисте били Руси, не требате никакве посебне уставне смернице. Национални идентитет одређују фактори етногенезе, међу којима су на првом месту култура са језиком и религијом, историја, обичаји, станиште, етничка припадност, а тек потом особене спољашње ознаке. Али овај идентитет није апсолутан и нико га ником не намеће, већ је резултат еволуције народа и личног избора.
У савременом свету националност и држављанство имају исти смисао. Појам нације у Европи постоји мало више од две стотине година. Пре њега су држављанство и вероисповест имали отприлике исто смисаоно значење. А код неких народа - племенска заједница или архаични трибализам који у наше време постоји међу малим народима и у афричким земљама - бившим европским колонијама.
Опстанци трибализма, злобно или незнањем, уносе у свест народа, укључујући и руски народ, све врсте политичких авантуриста. Некада су колонијалне власти то чиниле у политичким сплеткама.
У совјетска времена, фактори као што су култура народа, језик и историја били су од посебног значаја у образовном систему, организацији живота и унутрашњој политици. У свакој републици СССР-а развијало се национално позориште, народна уметност и књижевност. Републички филмски студији креирали су филмове свих жанрова са националним бојама и сликом својих јунака.
Таква је цена и резултат непромишљених добрих намера у политици и популизма у борби за власт или против ње. Институти Сороша и Стејт Департмента помно прате сличне процесе у Русији и подстичу их, како би их искористили зарад сопствених циљева. Они сањају о руском Мајдану и „револуцији руског достојанства“ са једним крајњим резултатом - распадом Руске Федерације.
Стога се не треба чудити, што су такозване свиње из либералне опозиције, одједном престале да протестују против уставних измена и почели да подржавају процес у целини, захтевајући не једноставну расправу о њима, већ сверуски референдум. Измена статуса руског народа за њих је велики поклон.
Желиш да будеш Рус – буди Рус
Да бисте били Руси, не требате никакве посебне уставне смернице. Национални идентитет одређују фактори етногенезе, међу којима су на првом месту култура са језиком и религијом, историја, обичаји, станиште, етничка припадност, а тек потом особене спољашње ознаке. Али овај идентитет није апсолутан и нико га ником не намеће, већ је резултат еволуције народа и личног избора.
У савременом свету националност и држављанство имају исти смисао. Појам нације у Европи постоји мало више од две стотине година. Пре њега су држављанство и вероисповест имали отприлике исто смисаоно значење. А код неких народа - племенска заједница или архаични трибализам који у наше време постоји међу малим народима и у афричким земљама - бившим европским колонијама.
Опстанци трибализма, злобно или незнањем, уносе у свест народа, укључујући и руски народ, све врсте политичких авантуриста. Некада су колонијалне власти то чиниле у политичким сплеткама.
У совјетска времена, фактори као што су култура народа, језик и историја били су од посебног значаја у образовном систему, организацији живота и унутрашњој политици. У свакој републици СССР-а развијало се национално позориште, народна уметност и књижевност. Републички филмски студији креирали су филмове свих жанрова са националним бојама и сликом својих јунака.
Не само у свакој републици, већ и у свакој области, постојале су уметничке, плесне и музичке групе и радиле су
са својим оригиналним репертоаром и живописним изведбеним особеностима. Највише је, наравно, било руских са широким погледом на културу свих народа. Они су играли и гостовали по читавом Савезу, са великим успехом, а у
иностранству им није било
равних. Где је све ово
сада?
Култура са високом уметношћу, пре свега руска, замењена је шоу-бизнисом на западњачки начин и занатом Холивудског типа. У преводу, шоу бизнис значи комерцијална представа и ништа више. Али постоји Министарство културе Руске Федерације које управља неким савезним непокретностима уметничког профила и делује као спонзор, инвеститор, продуцент (!) слободног стваралаштва, по свом бирократском укусу.
Руски језик није само загађен американско-енглеским сленгом, већ је и његова граматика искривљена. Речи драјв, волонтер, клининг, девелопер, сервис и тушта и тма других англо-американизама чују се са свих страна, испуњавају рекламе и истискују сасвим савремене речи из руског језика: покрет, добровољац, чишћење и поспремање, добављач, услуга итд.
Знакови приватних, а понекад и државних предузећа, чак и у престоници Русије Москви, писани су на страни начин, мада на ћирилици. Говор чиновника, сенатора и посланика препун је израза попут трајекторије реализације, развојног трека, таргетовања инвестиције ... А о о хитовима и блокбастерима да и не говоримо. Ненамерно се намеће питање, да али живимо ли у сувереној Русији?
У међувремену, одбацивање матерњег језика и културе сопственог народа оцењује се као испољавање малодушности, самопонижавања и комплекса ниже вредности. Ниједан уставни члан не може победити овај порок. Језик одражава начин размишљања и испуњавање живота смислом. У чему је суштина у овом случају? Ако ми Руси не поштујемо себе, онда нас у овом такмичарском свету нико неће поштовати.
Да би се променила самоидентификација у јавности, масовна свест, као облик овладавања једним народом, прво се напада његова историја, језик и култура, слика будућности се деформише и наслеђивање са једног нараштаја на други се уништава. То је учињено не само током година перестројке са СССР-ом, већ и са Руском Федерацијом и другим републикама. Таквих напада је увек било. У разним временима, заштита од њих није била довољна. Деидеологизација и неограничена гласност (један од видова перестројке коју је осамдесетих година прошлог века покренуо тадашњи совјетски вођа Михаил Горбачов-прим.прев.) готово су је потпуно уништили.
Опонашајући цивилизовану демократију, реформски активисти и многи политичари, привредници и научници претварају се да су Американци, као што је елита царске Русије опонашала Французе, Немце и Енглезе од капутића и ливрејисаних перика до модерних манира и језика.
Изнад марљивости руског народа увек се уздизало користољубиво и уображено чиновништво. У сопственој земљи нису били пророци и уздали су се у стране мудраце. Ово су такође часови наше историје.
Наравно, постоје закони еволуције и етногенезе који су објективни. У процесу еволуције народи и језици се асимилилују, а неки заувек нестају. Али ти процеси нису брзи и нису усмерени против себе.
Русија је земља са богатом културом и историјом. Ово је јединствено обједињавање народа. Западни стратези желе рашчланити Русију и поделити је на комаде, што су западни политичари говорили и директно говоре. Такође имамо ми и своју унутрашњу смердјаковштину (назив за безвредног, чак лошег човека, ништака, по Смердјакову, лику из романа Браћа Карамазови, Фјодора Достојевског-прим. прев.). Зашто им помагати?
Крајње је неопходно вратити већи део културног наслеђа свих народа, укључујући и наслеђе руског народа, изгубљеног у перестројки. За то нам не требају промене устава, већ заједничка политичка воља народа и њихових елита.
Желите да будете Руси? Будите Руси на делу!
Култура са високом уметношћу, пре свега руска, замењена је шоу-бизнисом на западњачки начин и занатом Холивудског типа. У преводу, шоу бизнис значи комерцијална представа и ништа више. Али постоји Министарство културе Руске Федерације које управља неким савезним непокретностима уметничког профила и делује као спонзор, инвеститор, продуцент (!) слободног стваралаштва, по свом бирократском укусу.
Руски језик није само загађен американско-енглеским сленгом, већ је и његова граматика искривљена. Речи драјв, волонтер, клининг, девелопер, сервис и тушта и тма других англо-американизама чују се са свих страна, испуњавају рекламе и истискују сасвим савремене речи из руског језика: покрет, добровољац, чишћење и поспремање, добављач, услуга итд.
Знакови приватних, а понекад и државних предузећа, чак и у престоници Русије Москви, писани су на страни начин, мада на ћирилици. Говор чиновника, сенатора и посланика препун је израза попут трајекторије реализације, развојног трека, таргетовања инвестиције ... А о о хитовима и блокбастерима да и не говоримо. Ненамерно се намеће питање, да али живимо ли у сувереној Русији?
У међувремену, одбацивање матерњег језика и културе сопственог народа оцењује се као испољавање малодушности, самопонижавања и комплекса ниже вредности. Ниједан уставни члан не може победити овај порок. Језик одражава начин размишљања и испуњавање живота смислом. У чему је суштина у овом случају? Ако ми Руси не поштујемо себе, онда нас у овом такмичарском свету нико неће поштовати.
Да би се променила самоидентификација у јавности, масовна свест, као облик овладавања једним народом, прво се напада његова историја, језик и култура, слика будућности се деформише и наслеђивање са једног нараштаја на други се уништава. То је учињено не само током година перестројке са СССР-ом, већ и са Руском Федерацијом и другим републикама. Таквих напада је увек било. У разним временима, заштита од њих није била довољна. Деидеологизација и неограничена гласност (један од видова перестројке коју је осамдесетих година прошлог века покренуо тадашњи совјетски вођа Михаил Горбачов-прим.прев.) готово су је потпуно уништили.
Опонашајући цивилизовану демократију, реформски активисти и многи политичари, привредници и научници претварају се да су Американци, као што је елита царске Русије опонашала Французе, Немце и Енглезе од капутића и ливрејисаних перика до модерних манира и језика.
Изнад марљивости руског народа увек се уздизало користољубиво и уображено чиновништво. У сопственој земљи нису били пророци и уздали су се у стране мудраце. Ово су такође часови наше историје.
Наравно, постоје закони еволуције и етногенезе који су објективни. У процесу еволуције народи и језици се асимилилују, а неки заувек нестају. Али ти процеси нису брзи и нису усмерени против себе.
Русија је земља са богатом културом и историјом. Ово је јединствено обједињавање народа. Западни стратези желе рашчланити Русију и поделити је на комаде, што су западни политичари говорили и директно говоре. Такође имамо ми и своју унутрашњу смердјаковштину (назив за безвредног, чак лошег човека, ништака, по Смердјакову, лику из романа Браћа Карамазови, Фјодора Достојевског-прим. прев.). Зашто им помагати?
Крајње је неопходно вратити већи део културног наслеђа свих народа, укључујући и наслеђе руског народа, изгубљеног у перестројки. За то нам не требају промене устава, већ заједничка политичка воља народа и њихових елита.
Желите да будете Руси? Будите Руси на делу!
Аутор: Григориј ВАЊИН
Извор:
 |
Русские по Конституции и по жизни |
Превод: Драган Вукојевић / Ћирилизовано
Нема коментара:
Постави коментар
Пишите српски, ћирилицом!