петак, 13. август 2021.

Чија је кривица лош превод

Неупотребљиве преводе не добијамо само од нестручних особа него и од етаблираних преводилаца који су веома присутни на јавној сцени

Оља Петронић (Фото: М. Јерговић)

Да се положај књижевних преводилаца у Србији не разликује много од положаја већине оних који у овој земљи живе од свог рада, не само у финансијском смислу, потврђује нам и Оља Петронић, преводилац са француског језика, добитница награда „Бранко Јелић” (2015) и „Милош Н. Ђурић” (2017), која одмах одлучно наглашава:

– Мислим да је питање лоших превода једно од најважнијих питања у нашој професији. И да се одмах разумемо, лоше и неупотребљиве преводе не добијамо само од нестручних особа, како ви кажете, него и од етаблираних преводилаца који су веома присутни на јавној сцени.

Да би се уопште почела прича о лошим преводима, каже наша саговорница, морамо разјаснити шта је уопште превођење, који је задатак преводиоца и колико слободе он има приликом превођења текста.

– Наш посао је тежак и захтеван управо због тога што имамо задати оквир (текст написан на другом језику на одређени начин, одређеним стилом, у одређеном тону, духу и томе слично) и што своју ауторску слободу (јер ми смо аутори текста који ће бити објављен на српском) морамо остваривати унутар тог оквира. Дакле, наш задатак је да текст написан на другом језику пренесемо у свој језик тако да се чини да је на њему написан, а да се ми у свему томе не видимо, да сачувамо стил, атмосферу, тон, звучност, дух изворног текста. Што значи да је добар преводилац заправо невидљив. Он мора да представи аутора којег преводи са свим његовим врлинама и манама. Креативност преводиоца огледа се у његовој способности да на прави начин преведе, на пример, дијалекте, игре речи (које могу бити веома компликоване и слојевите, тако да се морате много потрудити да пронађете кључ у којем ћете их превести), идиоме, алузије, па чак и псовке, као и да пронађе речи које ће на прави начин пренети интензитете и значењске нијансе и поређати их у реченице у којима се чува ауторов стил. Ако не ради тако, преводилац може постићи само то да сви његови преводи звуче исто, што о њему као преводиоцу не говори ништа добро – објашњава Оља Петронић

Према њеним речима, проблем са лошим преводима углавном је у томе што се види да су преводи или, ако добро звуче на српском, што се испостави да једноставно нису тачни.

– Знам о чему говорим јер сам у последње три године била чланица жирија за награду „Милош Н. Ђурић”, најстарију и најугледнију преводилачку награду, па нам се веома често дешавало да, након упоређивања превода са оригиналом, утврдимо да су то два потпуно различита текста! И да су, што је најгоре, пуни потпуно недопустивих грешака! Чак и у преводима преводилаца који важе за угледне и веома су присутни у јавности. То је заиста поражавајуће, јер нам је јасно да су те књиге заувек упропашћене за овај језик, да вероватно нико никад неће објавити нове преводе и да ти писци овде никада неће имати рецепцију какву заслужују – додаје.

Искуства Оље Петронић са издавачима су у великој већини позитивна. Каже да има само једно веома негативно искуство, и то са јако угледном кућом, не откривајући о ком издавачу је реч. Тврди да морамо схватити да и издавачи, као и сви остали, само покушавају да преживе на тржишту и да су сви у томе заједно, па ако обе стране то схватају, сарадња може да буде само добра. И додаје:

– Због тога ми се чини да није право питање колико издавачи маре за преводиоце (наравно да маре, јер знају да без њих преведена књижевност не би постојала), него колико маре за добре и поуздане преводе. А бојим се да им одговор на то питање не иде у прилог, будући да из личног искуства знам да су склони томе да ангажују преводиоце за које им је са више страна доказано да не раде добро.

После свега овога Оља Петронић каже да преводиоци као појединци тешко да могу нешто да учине и закључује:

– Због тога је ту цеховско удружење које се како зна и уме, јер овде другачије не може, бори за очување елементарног достојанства професије. Пошто у овој земљи, у овом тренутку, тешко да се може постићи више од тога.

Књижевно превођење: професија, хоби или сламка спаса

У серији разговора са нашим еминентним књижевним преводиоцима, као и кроз њихове ауторске текстове, покушаћемо да осветлимо значај њихове професије која је данас потцењена, и то не само лошим материјалним статусом. Зашто се врсни преводиоци често замењују непрофесионалцима, зашто се стари преводи краду и потписују имагинарним именима, ко обара цену рада, ко је кривац за лоше преводе, шта сами књижевни преводиоци могу да учине и бројна друга питања биће разматрана у овом серијалу.

Извор: Политика

Александар Јовановић: Ваљда је очигледно зашто преносим овај чланак иако Ћирилизовано није умножи/налепи производња: да и овде скренем пажњу на преко потребан Политикин серијал о преводилаштву. А што се тиче превођења за овај блог, по овој врућинштини једва да се да дисати, камоли читати и преводити.

После прве кише...

1 коментар:

Пишите српски, ћирилицом!