Ћирилизовано : Зашто Јерменија никада неће победити Азербејџан?

Зашто Јерменија никада неће победити Азербејџан?

Генерално, овде није реч о вечитим непријатељима, Јерменији и Азербејџану, које ништа и никада не може помирити, већ о Турској која стоји иза Азербејџана.

Чињеница да су Турци и Азери Турански народи, сродни као Руси и Белоруси, опште је позната. На страницама овог сајта већ је разматрана, веома паметна и плодоносна, турска политика, према Азербејџану „Две земље – један народ“.

А данас су се пипци настајућег Отоманског царства, веома далеко протегли. Идеја пантурцизма била је у великој мери подржана и у Казахстану, тамо су радили турски стручњаци који су припремали кадрове за безбедносне службе. Колико добро, то је друго питање, но оставићемо Казахстан по страни. Време ће показати колико ће тамо бити мирно и спокојно.

Али то, да ће се Јерменија и Азербејџан још који пут, борити за Карабах – то се не може избећи, то ће се обавезно десити. И мислим да ће резултат бити потпуно исти као у последњем сукобу. Односно, заслужено ће победити Азербејџан. Питање је само како: на поене или нокаутом.

Поставља се питање: одакле такво уверење?

Одговор: из анализе. Врло је лако, треба пажљиво погледати ко води војске две земље. Ко и колико новца троши на наоружавање и опремање војске. Ко и како припрема кадрове за војску.

Азербејџан

Врховни командант је Илхам Алијев, достојан син свог оца. Није то ствар непотизма и наслеђивања власти, Алијев млађи је заиста добар вођа и политичар. Он има бриљантно образовање у МГИМО-у совјетског типа (Московски државни универзитет – прим.прев.) и гене. Алијеви у свему одскачу у маси Азерског становништва.

Министар одбране је генерал-пуковник Закир Хасанов. Дипломирао је на Бакуској специјалистичкој војној школи Џамшид Нахичевански (аналог Суворовске војне школе у Русији), свршио Бакуску генералштабно-командну школу и Академију Генералштаба СССР-а.

Заменик министра, начелник Генералштаба је генерал-пуковник Керим Велијев. Свршио Бакуску генералштабно-командну школу (са похвалама) и Академију Фрунзе (чувена руска војан академија – прим.прев.). Ратовао.

Заменик министра, генерал-потпуковник Низам Османов. Свршио Бакуску генералштабно-командну школу.

Заменик министра, командант Копнене војске генерал-потпуковник Енвер Ефендијев. Свршио Бакуску генералштабно-командну школу, Академију оружаних снага Азербејџана и Академију копнене војске у Турској.

Заменик министра је генерал-пуковник Керем Мустафајев. Свршио Бакуску генералштабно-командну школу и Академију оружаних снага Азербејџана.

Заменик министра и командант ратног ваздухопловства је генерал-потпуковник Рамиз Таиров. Свршио ваздухопловно техничку ракетно-инжењерску академију Кијеву са похвалама, Академију при председнику Азербејџана и Академију противваздушне одбране Василевски у Русији.

Искрено треба рећи, да Оружане снаге Азербејџана, воде добро обучени специјалисти који су завршили одличне курсеве на војним универзитетима Совјетског Савеза.

Јерменија

Врховни командант – Никол Пашињан. Новинар са непотпуним високим образовањем. Није служио војску.

Министар одбране - Сурен Папикјан. Дипломирао на Историјском факултету Јереванског Универзитета. Наставник. Истина, барем је служио војску.

Заменик министра - Арман Саргсјан. Виша школа Министарства унутрашњих послова Јерменије и магистратура Академије за јавну управу Републике Јерменије. Полицајац.

Заменик министра - Карен Брутјан. Јеревански универзитет, економиста, стручњак за порезе.

Ипак треба напоменути да су ти људи постављени након шамара добијеног од Азербејџана. Али мора се рећи да ни њихови претходници нису били ништа бољи.

Бивши министар одбране Давид Толојан, дипломац Геолошког факултета Јереванског Универзитета, истина, свршио је Војно-дипломатску академију при Министарству одбране Руске Федерације и радио у полицији. Његови заменици Габријел Балајан (правник) и Макар Гамбарјан (порески службеник) били су слика и прилика свог шефа.

Изузетак је садашњи начелник Генералштаба Републике Јерменије, генерал-потпуковник Артак Давтјан. Он је по образовању и служби прави официр. Свршио је вишу командно-штабну школу у Москви, Академију Фрунзе (са похвалама), Академију Генералштаба Оружаних снага РФ (са похвалама).

Генерално, именовања које је извршио Никол Пашињан, који је веома упућен у војна питања, сигуран сам, тешко да ће одвести јерменску војску у следећу... победу. Аматери увек губе од професионалаца, то је неоспорна чињеница. Чињеница да је Азербејџанска команда потпуно, ако не и пет пута, професионалнија од Јерменске.

Али кадрови, који су, као што знате, кључ свега, само су пола успеха. Ту су још и ствари као што су опремљеност и наоружање и новац за финансирање војних потреба.

Веома је тешко проценити потенцијале обе стране. Које су ново наоружање купиле Јерменија и Азербејџан, мање-више је познато, али како стоје ствари са наслеђеним наоружањем из времена СССР није сасвим познато.

Да је војни буџет Азербејџана много већи од Јерменског то је свима знано. Азербејџан је у просеку трошио на одбрану од 5,1% до 5,3% бруто националног производа. Јерменија око 4,2-4,4%, при чему је, сам бруто национални производ Јерменије много мањи. Просечно око 100 милијарди долара.

Опет, како потрошити. У Азербејџану верују да су у потпуности опремили своје оружане снаге већ око 2010-2012 године. Међутим, куповине су обновљене чим је почео мирис новог рата у Карабаху.

При чему је Азербејџан успешно сарађивао у погледу набавке са неколико добављача. Баражно запречавајуће наоружање (дронове камиказе), стрељачко наоружање, високопрецизне ракете и вишецевне бацаче ракета испоручио је Израел, јуришне беспилотне летелице и артиљерију Турска, оклопне вишецевне ракетне системе Солцепеки, самоходне оклопне хаубице Мста-С, ПВО системе средњег и кратког домета С-300 и Тор-2МЕ испоручила је Русија, системе електронског извиђања и противелектронског деловања – Белорусија.

Многи стручњаци сматрају да је Азербејџан рационалније користио додељена средствам чак узимајући у обзир искуство ратовања других земаља на истом Блиском истоку.

Јерменија је такође повећала износ средстава која су ишла за куповину наоружања. Обим војних набавки Јерменије у 2015-2019 више него утростручен у поређењу са набавкама у 2009-2014. Набављени су вишецевни бацачи ракета Смерч, ПВО системи Тор-2МКМ, ракетни системи Искандер, велики број противтенковских вођених ракета и преносивих противтенковских вођених ракета.

Било је, међутим, тренутака који су изазвали праведну критику. На пример, куповина четири авиона Су-30СМ са планом набавке још четири авиона у будућности. Авиони Су-30СМ су прескупи и неподесни за ратовање у Карабаху. Пошто су авиони Су-30 испоручени у ударној верзији, односно као ловци бомбардери, донекле су им смањене могућности за супростављање лакшим Азербејџанским Миговима 29.

Било је више него чудне набавке ПВО система кратког домета Оса-АК у Јордану. Зашто је било потребно куповати старе совјетске (иако модернизоване) комплексе, ако можете купити најсавременије системе у Русији?

Да, процуреле информације о неколико десетина система ПВО који су послати у Карабах, практично су онемогућиле обе стране да користе авијацију у сукобу у Карабаху. Али таква набавка је ипак изгледала више него чудно.

А на страни Азербејџана игра Турска. Ово је веома важан аспект, турска војска стално стиче борбена искуства, учествујући како у операцијама НАТО савеза, тако и у сопственом рату са Курдима.

А у оквиру различитих заједничких програма, турски официри већ више од двадесет година учествују у реформи војске у Азербејџану и то, мора се признати, веома успешно.

Веома су радили на моралу и социјалном статусу војника и официра. По узору и по угледу на најбоље армије света, војници су ослобођени сваког посла. Односно, 18 месеци војни обвезници се баве искључиво обуком и увежбавањем. Они који успеју да стекну високо образовање служе 12 месеци.

Питања дедовштине* и кршења правила службе решавана су на прилично успешно начин: значајним проширењем овлашћења војне полиције. Уведена је пракса инспекцијског надзора кадрова због кршења правила службе. А ако је један пронађен, онда су и за остале официре почињали велики проблеми.

Рад са становништвом је такође био веома лепо постављен. Почели су у школама, посебно у сеоским срединама. Масовна пропаганда имиџа војника као бранилаца земље. Нормална пракса, али у Азербејџану је спроведена веома делотворно, јер се за херојским примерима није морало ићи далеко. Борбе у Карабаху дале су довољан број примера за пропаганду.

Међу младим официрима почели су да издвајају најродољубивије и идеолошки најнапредније и увели праксу њиховог школовања у турским војним установама.

Заправо, догађаји из 2020. године показали су супериорност азербејџанске војске над ... Рецимо само да Јерменија није званично учествовала у сукобу. Борбе су водиле оружане формације непризнате Нагорно-Карабашке Републике, али знамо да је то заправо једна целина са Јерменијом.

Испоставило се да у Степанакерту и Јеревану, најблаже речено, нису очекивали оно што је азербејџанска војска демонстрирала 2020. године. А за ову неспремност је морала да се плати веома висока цена: територије које су припале Азербејџану.

Данас има смисла преиспитати ситуацију у целини, јер модерност доноси своја прилагођавања и планове.

Данас је (претерујем) јерменски председник Никол Пашињан, који је тако тврдоглаво покушавао да одврати земљу од Русије ка Европи, потписао је указ о уласку јерменског војног особља у састав мировних снага послатих у Казахстан. Педесет представника оружаних снага Јерменије учествује у успостављању мира и реда у Казахстану.

Да, исти онај Никол Пашињан, који је својевремено врлудао с једне на другу страну. Час је против заједничке ПВО Русије и Јерменије, час се Русија „не може сматрати правим гарантом безбедности Јерменије“, али је база у Гјумрију добра, јер чува границу и штити од Турака. Са којима је и Пашињан желео да се дружи.

Јасно је да је педесет људи које је послала Јерменија ништа. Али ће тада с поносом бити речено „Ми смо тамо успоставили мир“. Биће, уверен сам.

И, ако сам добро разумео, онда ће Пашињан у будућности озбиљно очекивати у складу са тим поступа са њим. Да се у извесном смислу, одазову позиву када следећи пут почне рат за Карабах. И почеће, ова прича се неће завршити док једна од земаља учесница коначно и неопозиво не призна пораз.

Чули смо повике из Јерменије 2020. године, веома сличне вапајима из Казахстана 2022. Помозите, спасите, заштитите.

Да, у Јерменији не крију да би било сасвим у реду да је Русија интервенисала на страни „савезника“ и повратила територије које је та земља изгубила од Азербејџана.

ОДКБ не предвиђа такве акције, јер се војне операције не воде на територији Јерменије, а војне операције између Нагорног Карабаха и Азербејџана нису укључене у оквире ОДКБ. А саму Нагорно-Карабах Републику не признаје пре свега сама Јерменија.

Али Јерменија нема шансе да победи у конфронтацији са Азербејџаном и Турском. Превелика је разлика у обуци војски две земље, у војним буџетима и у онима који тим буџетима управљају.

Слажете се, новинари, полицајци, историчари и економисти у пословима војске неизбежно ће изгубити од дипломаца војних школа и академија.

Прича се може наставити у вези са догађајима у Казахстану, где су се немири које је изазвала влада претворили у отворене погроме. Ситуација је исправљена, првенствено уз помоћ снага ОДКБ (читај Русије).

Разумљива је чињеница да Азербејџан (са Турском иза себе) неће оставити незатворено питање Карабаха. Такође је јасно да ће Турска на сваки могући начин подстицати развој сукоба до његовог логичног завршетка (потпуно падање Нагорног Карабаха под контролу Азербејџана), што је укључено у програм пантурског света. И јасно је да Јерменија (поготово са таквим руководством) једноставно није у стању да супротстави нешто Турској и Азербејџану не би ли их уразумила.

И опет ће почети покушаји да се Русија користи као средство борбе за јерменске интересе.

Овде не говоримо о Јерменији и Азербејџану. Толико је крви већ проливено између ових земаља да само чудо може донети мир међу њима. А, у најбољем случају, они су само играчке у рукама велике политике.

Овде је реч о Турској, која свим силама покушава да се пробије на бивши совјетски простор и тамо успостави своју сферу утицаја. Пантурску.

Колико ће ово сучељавање између Русије и Турске постати озбиљна, показаће време. Колико су интереси Јерменије важни за Русију, и уопште, да ли је овај савезник вредан учешћа у његовим пословима, као у случају Казахстана. У сваком случају, сукоб руског и турског света је већ почео.

Говорећи о теми чланка, може се рећи само једно: Јерменија данас, у облику у којем постоји, није од посебне вредности као савезник и војни партнер. То не значи да треба да се опростимо од Јерменије, не. Али руководство земље мора размислити о томе у шта се претварају њене оружане снаге под вођством горе поменутих стручњака. И какви се изгледи отварају земљи у са таквим оружаним снагама.