Арам Гарегињан: Јерменија "лажни савезник" Русије? Поређење са другима

Ћирилизовано: Одговор нашег брата и сарадника, јерменског новинара, на чланак Јерменска побуна, бесмислена и беспоштедна


Јерменија је подржавала и наставља да негује стратешки однос са Русијом. Током последњег сусрета са премијером Јерменије Николом Пашињаном, ово је потврдио и председник Русије Владимир Путин.

"Сваку недељу, дефинитивно сваких десет дана, разговарамо телефоном, и наши сусрети су редовни, упркос пандемије. Потписали смо, током претходних година, око 200 докумената, који служе као темељ за наше правне односе. Они стварају добру могућност за сарадњу у готово свим областима", изјавио је Пашињан.

Онима који кажу да Јерменија мора да прекине везе са Русијом, довољно им је погледају оно што се сада дешава у Украјини. Западне државе нису покушале нити сада не покушавају да зауставе рат, већ напротив, чине све да потраје што дуже.

"Постсовјетске државе интересују Запад само уколико омогућују проблеме за Русију, и више ништа", казао је у једном прошлогодишњем интервију бивши председник Јерменије Левон Тер-Петросјан.

Овај пример може да се види у Грузији и нарочито у Авганистану, који, наравно, није био део Саветског Савеза, али данашња талибанска влада може да провоцира Русију, зато што границу Таџикистана и Киргизије с Авганистаном држе руски граничари. На исти начин, У Карабаху, са јерменске стране, данас стављају руске миротворце. Зашто би САД оклевале да их увуку у нови сукоб?

О томе је одворено говорио и секретар савета безбедности Украјине Алексеј Данилов. Одбацујући сву дипломатију, рекао је тачно оно што мисли:

"Ако се отварају други фронтови за Руску Федерацију, то ће нама врло помоћи."

После тога треба имати велику фантазију, да се каже да ће Америка и Европа пружити Јерменији оружану помоћ. Нису подржали Јерменију, осим политички, декларативно, ни када је Азербејџан намерно бомбардовао јерменско мирно становништво у Арцаху, (Карабаху), и тешко је претпоставити да ће нас подржати сада, када азербејџанска нафта и гас постају за Европу још важнији као алтернатива руским енергентима.

Да поновимо, сада руски миротворци одржавају безбедност у Карабаху и тамо стоје са јерменске стране.

Имајући у виду све речено, антируска политика у Јерменији била би врхунац недалековидости, поготово зато што се у Русији, више него икада, помно прати да ли ће доћи до било каквог противруског дејства у Јерменији, али истовремено кроз прсте гледајући на исте акције у Азербејџану, којих стварно има и многобројније и веће су, и исто тако, благонаклоно, на антијерменске акције неких руских политичара и медија, укључујући службене.

Нико не обдацује

Добро је познато да су садашњи премијер Пашињан и један део његове екипе учествовали у антируским манифестацијама. Међутим, после доласка на власт 2018. године, исти је изјавио да Јерменија неће направити никакав преокрет у спољној политици, и да савез са Русијом нема алтернативе.

Али то му није помогло. Две године у руским медијима траје пропаганда против нове владе. Пашињана називау потенцијалним издајником, који је спреман да се одметне на страну Запада – и све то у државним медијима, који никад не говоре по својој памети и тек тако.

А докази? Све типа Пашињан је љуто рекао и мрко гледао Путина. И ове оптужбе, можда, чак би имале некакву логику, да не постоји неколико паралела.

Паралела прва

Пашињан, који (макар и не из превелике љубави) сада говори да је Русија пријатељ и савезник, оптужен је да жели да протера из Јерменије руску војну базу. Када је у септембру 2020 года почео рат у Карабаху, Пашињан, кроз државне руске медије, био је оптужен да је рат својима грешкама сам испровоцирао.

Алијев је још 2012 године успео да протера руску војну базу (радиолокацијску базу у граду Габала). И? У руским државним медијима ниједне оптужбе, нико није писнуо ни Алијеву, ни његовој влади.

Током рата у Карабаху 2020. године Алијев је дошао је до тога да је почео спор са Сергејем Лавровим, министром спољних послова Русије. Када су у Москви објавили да су у Карабах пребачени страни плаћеници, Алијев је изјавио да и Русија користи приватна војна предузећа у различитим регионима широм света, и да он може и саму Русију оптужи...

Никаквог одговора на овај демарш није било.

Друга паралела

Председника Белорусије Александра Лукашенка се у Русији назива највернијим и најпоузданим савезником. А он је, од почетка 2020. године почео да оптужује Русију да хоће, у замену за јефтини гас, да припоји Белорусију. Крајем јула 2020. године, управо пре председнички избора, у Белорусији је ухапшено 32 грађанина Русије. Били су оптужени да намеравају провокације током избора. Лукашенко је овако окарактеризовао реакцију руске стране:

"Они већ, правдајући се, кажу, да смо их ми сами код нас пребацили. Јасно, треба им да на неки начин оправдају своје прљаве намере"...Лукашенко обвинил Россию в «грязных намерениях»...

И? Готово никакве реакције у Москви, осим изјава пар посланика.

Приде, одмах после избора, Лукашенко је за Кремљ поново постао пријатељ и савезник, и сада говори да Русија и Белорусија морају бити један ентитет у привреди и одбрани...Лукашенко счел Москву и Минск одним целым в экономике и военной сфере

Рамзан Кадиров, садашњи председник Чеченске аутономне републике, у 90. годинама учествовао је у војним акцијама против руске армије, а сада каже да спреман је да до краја брани интересе Русије у Украјини.


Без оптуживања


Ми Русију не оптужујемо. Како Кремљ реагује на изјаве или поступке Лукашенка, Кадирова или неког другог, то је дело њихове политике. Само на оптужбе, које се могу чути на руским медијима, хајде да одговоримо, подсетимо, да Јерменија барем није мање пријатељска држава за Русију него многе друге. Посебно не Азербејџан, где се манифестује против руских миротвораца, или Турска, која у Украјину шаље дронове да дејствују против руске армије, што чини против руских војника и у Сирији, Либији и, наравно, Карабаху (Арцаху).

 

Арам Гарегињан

9. мај: У Рајхстагу међу последњима погинулима су били Французи из СС дивизије „Карло Велики“

А у Курској бици, сваки четврти возач непријатељских тенкова био је Чех

На фото: Курская битва. Наступление советских войск на «Огненной дуге», 1943 год. (Фото: ТАСС)

Човечанство је 9. маја 1945. сазнало да је спашено од страшне болести, у чијем огњу је изгорело десетине милиона живота. На данашњи дан, чекић Црвене армије је срушио са постоља и разбио у парампарчад злослутне ливене фигуре тевтонских богова.

Ова Победа је до последњег остала она незаборавна спона која је све нас и Русе и Белорусе и Татаре и Башкире и Киргизе и Казахе и Украјинце и Јермене и Грузијце и Азербејџанце и Чечене и многе друге народе, учинила једном великом породицом, потомцима покољења победника.

Нису случајно наши смртни непријатељи уложили такве титанске напоре да заборавимо овај подвиг наших очева, дедова и прадедова. А тамо где су заборавили, нацизам је поново оживео. И опет су му потребне нове жртве...

Сада се на интернету развила бурна расправа да услови специјалне операције која је у току захтевају нови садржај државне идеологије.

Предлаже се верзија, да је Дан победе, тај камен темељац легитимитета руске државе, у ствари зајам прошлости, који су власти увелико користиле последњих 20 година.

Ово је из корена погрешно гледање на ствари. Руска држава је повратила свој легитимитет много пре Дана победе. Хиљадама година раније. Тај легитимитет је извојеван крвљу на Куликовом пољу (чувена победа Руса предвођених Кнезом Димитријем Донским 1382. године, над Татарима - прим.прев.), Ладошком језеру (победа Руса предвођених Кнезом Александром Невским 1242. године, над Тевтонским витезовима - прим.прев.), близу Полтаве (победа Руса предвођених Царом Петром Великим 1709. године, над Швеђанима - прим.прев.), код села Бородина (чувена битка у Првом отаџбинском рату, кад су Руси под заповедништвом генерала Михајла Кутозуова зауставили Наполеонову свеевропску војску 1812. године - прим.прев.). Оно што је карактеристично јесте да је наша држава у недавним ратовима бранила свој легитимитет у ратовима са колективним Западом.

Запад, по свом менталитету, није могао да се помири са упориштем источнохришћанске цивилизације коју оличава Русија.

На Бородину су се против руске војске бориле француске регуларне јединице, пољски и мађарски хусари (међу овима и Хрвати - прим.прев.), шпанска пешадија, холандски улани и друге националне јединице и подјединице.

Запад је био сломљен. Русија је опстала и ојачала као држава. Али последњи светски рат за Русију је био најстрашнији.

И опет је то био „европски војни тим“. Против Совјетског Савеза су се борили Немци и Пољаци, Чеси и Словаци, Мађари и Хрвати, Румуни и Бугари, Французи и Шпанци, Италијани, Холанђани, Данци, Летонци, Литванци, Финци, Бугари, Естонци...

Под притиском нацистичке Немачке, целе државе су се попадале као куће од картона. Француска је имала милионску војску. Срушила се и капитулирала за месец дана. Пољска је пружала отпор нешто више од месец дана, а у њеној војсци је такође стављено под оружје скоро милион бораца.

За неколико дана освојене су Данска и Норвешка. Поражене државе регрутовале су милионе нових бораца под црним заставама. Типично је да су многи од њих постали део националних СС дивизија и добровољно постали „женици смрти“.

Од четрдесетак СС дивизија, тек половина је била чисто немачка. Придружили су им се француски „Карло Велики”, норвешки „Викинзи”, украјинска „Галиција”, хрватске дивизије (једна чисто хрватска и две муслиманске "Ханџар" и "Кама" - прим.прев.), мађарска, естонска па чак и албанска дивизија ("Скендерберг" - прим.прев.).

Чинило се да се ништа не може супротставити непријатељу, који је пред нашим очима померао границе могућег, чија се моћ чинила митском.

Али у Совјетском Савезу чудовиште је поражено. Била је битка код Москве, подвиг Панфиловске дивизије формиране у Киргистану и Казахстану, било је сибирских дивизија које су својим животом зауставиле нацистичку офанзиву, био је Стаљинград, где су прелази преко Волге поцрвенели од крви, куће спаљене, а ни гвожђе није издржало. Издржали су само људи.

Шеста Паулусова армија, која је енглеску армаду довела на ивицу потпуног пораза код Денкерка, освојила је целу Пољску, победнички је марширала стотинама километара широм Европе. Али није могла да пређе тих 700 метара од Мамајевог Кургана (узвишење у сред града - прим.прев.) до Волге.

Рат на обалама Волге претворио се у најгору верзију пакла за Немце и њихове савезнике, у грозничав живот и страшну смрт међу спаљеним црвеним циглама. Сила је сломила силу.

Браниоце града на Волги је водила јединствена врста дисциплине вида дисциплине - свети синовска љубав према Отаџбини. И борили су се до смрти – да само име Русије не угасне.

И Немци су поклекли. Први су пали бројни савезници. У чувени „Стаљинградски котао“ пале су 22 дивизије. Међу њима су били Италијани, Шпанци, Румуни (и Хрвати у "Црној легији", чији је заповедник Марко Месић са легионарима после заробљавања, завршио у партизанима-прим.прев.). Чувена италијанска „Плава дивизија“ на обалама Волге страдала је готово у потпуности. Остали су се предали. Румуни су радије предавали у целим пуковима.

А потом је била и Курска висораван – „битка срца и мотора“, највећа тенковска битка у историји човечанства. Иначе, према статистикама, сваки четврти немачки возач тенка био је Чех. Било је логично – тенкови су прављени у чешкој Шкоди, а будући возачи су их овде склапали.

Овде, на Курској висоравни, збила се „тенковска апокалипса“. Метал је горео и топио се, куле откинуте директним поготком разбацане у различитим правцима.

Наши тенкисти су показали презир према смрти. Непријатељ је и овога пута сломљен.

А онда је уследила победа. Последњи браниоци Рајхстага, Французи есесовци дивизије "Карло Велики", одбили су да се предају, и побијени су у згради јаком ватром пешадије и лаке артиљерије.

И свет је застао, гледајући црвену заставу на крову Рајхстага.

Иначе, занимљив је био састав заробљеника који су обнављали наше порушене градове. Укупно је два милиона и сто хиљада људи било у совјетском заробљеништву. Од тога 200 хиљада Румуна, 60 хиљада Пољака и 10 хиљада Јевреја.

Сећање на Победу је утувила темељну идеју у главе светских елита – од тог тренутка СССР је постао главни гарант мира у Европи, земља и сила која је уништила светску претњу – нацизам. Тиме је земља добила статус светске силе.

Од тог тренутка, војна сила је постала главни адут Русије, због чега се земља страшно одрицала.

И сада је оваквом положају Русије упућен стратешки изазов. Опет се колективни Запад бори против нас на територији Украјине. И опет се из пепела заборава поново родила ноћна мора човечанства, нацизам.

Да, па чак и у неком сатанском облику. Опет тутње грмљавине. Опет се „женици смрти” крију у подземљу Мариупоља. Још једном, колективни Запад настоји да разбије геополитички статус кво.

Сада смо на прагу нове ере. И као и увек, почиње светским сукобом.

Русија је ушла у војну конфронтацију са украјинском елитом, која је нацистичке идеје узела као своју идеологију.

И ово није брза победничка операција, већ развој сложеног, тешког сукоба, борба против свеукупног војног потенцијала Сједињених Држава и Европе.

Пред нама је нови историјски изазов. И алтернативе реконструкцији наше привреде и целог нашег друштва више нема.

Русија мора да сачува право на мир и сопствено постојање.

То ће неминовно створити нашу нову државну идеологију.

И постаће фактор великог континуитета покољења.

И ми, као и наши дедови, немамо избора. Непријатељ ће бити поражен. Победа ће бити наша!

 


Аутор: Игор Мојсејев

Извор: 9 мая: В Рейхстаге одними из последних перебили французов из дивизии СС «Шарлемань»

Превод: Драган Вукојевић

 

Јерменска побуна, бесмислена и беспоштедна

Јереван бира „украјински пут“ – са перспективом да нестане са мапе света?

На фото: участники акции протеста оппозиции в Армении (Фото: Александр Патрин/ТАСС)

Јерменија ври. Широм републике одржавају се скупови, масовне акције непослушности, туче и сукоби са полицијом. Људи праве „живе штитове“ и блокирају мостове и аутопутеве.

Митинзима и сукобима руководе лидери покрета „Глас младих” и посланици скупштинске групе „Јерменија”. Посланик Арам Вардевањан је посебно дрчан. Гледајући са стране, чини се да је под утицајем наркотика.

Недавно су блокирани Кијевски мост у Јеревану и аутопут Јереван-Севан. Свуда се чују слогани „Јерменија без Николе“ и „Арцах никада неће бити Азербејџански“ (Јерменски назив за Нагорни-Карабах – прим.прев.).

У Јеревану, опозиција је провалила у зграду јерменског министарства иностраних дела савладала отпор обезбеђења и на згради истакла заставу непризнате Републике Нагорног-Карабаха.

Опозиционари су запенили, доказујући да је актуелни премијер издао јерменски народ, пристајући на преговарачки процес о Карабаху са званичним Бакуом. А то значи, доле с њим, на сметлиште историје.

Специјалне службе не искључују покушај присталица бивших председника Кочарјана и Саргасјана да заузму парламент. Шта побуњеници желе?

Они траже одлазак омраженог Пашињана, којег су сами, пре неколико година, такорећи на рукама, узносили на врх јерменског политичког Олимпа.

Раније свенародно обожаван, а сада дубоко (и такође свенародно) омражен, Пашињан је планирао светогрђе. Он жели да се помири са Азербејџаном и Турском и призна цео Карабах делом Азербејџана.

За стотине хиљада Јермена такав положај је са оне стране добра и зла. Дакле, национални издајник мора бити срушен моћним ураганом народног гнева.

По свој прилици, јерменски брод је поново улетео у политичку олују.

Републику тресе „свемоћна гомила” домаћих, богато плаћених ентузијаста из „осветничке странке”. Ко наручује „јерменски плес са сабљама“ лако је погодити. Разумљив је и глобални циљ диригента оркестра – максимално слабљење Русије у Закавказју.

Сама технологија је занимљива. Да, Пашињан је Јерменима сада као кост у грлу. И то свима, и проруским и прозападним. Али тренутно он одговара и Русији и Азербејџану и Турској. Он је и јамац потписаних мировних споразума и стабилности у региону. И он сада води затворену рунду преговора са представницима министарстава иностраних дела Турске и Азербејџана. То би могао бити историјски документ који би омогућио овим државама да граде међусобне односе испочетка.

Али управо то не одговара јерменским реваншистима. Али ко је виђен да буде уместо њега? Неки проруски политичар? Мало вероватно. Зато што ће урадити управо оно што сада ради Пашињан. И Кочарјан и Саргасјан су такође некада били проруски оријентисани. И ни један ни други у своје време нису успели да задрже власт. Надиграли су их Американци гурајући Пашињана. И каквог онда има смисла мењати Курту за Мурту?

То значи да нови кандидат неће бити проруски оријентисан. Или ће тај исти Кочарјан променити геополитичку оријентацију? Прича се да су међу покретачима процеса јерменски генерали. Углавном су то ученици и исписници руских војних школа. Али, да ли су јерменски генерали носиоци руске агенде у региону? То није случај. То што су својевремено завршили руске војне универзитете, и скоро сви се током студија поженили Рускињама, уопште не значи да су мисаоно и духовно постали проруски оријентисани.

И при том, генерали су људи који живе ради ратовања. То је њихова судбина, њихов живот, њихова каријера, њихов позив, њихов суштина. А неки од њих су, између осталог, хтели да уђу у историју као велике војсковође, попут генерала Тер-Тадевосјана, прозваног „Планинска лисица“, који је својевремено ослободио Карабах.

Једноставна и домаћинска мисао, да се рат може трагично изгубити (што се догодило не тако давно), и да ће после тога престати да постоји сама држава Јерменија, њима не пада на памет, због неких менталних или чисто професионалних ограничења.

Али не жели само војска освету, већ и бивши председници.

Јерменски министар иностраних дела недавно је кренуо на дугу турнеју по Америци, свакодневно се састајући с ким стигне, од тамошњих јерменских исељеника до сенатора и представника Стејт департмента. Циљ је јасан, он им нуди „невесту Јерменију“ на привремено коришћење, у замену за „пакет конкретних предлога“ који могу, ако не да врате Карабах, онда бар да удовоље крајње повређеном јерменском поносу.

„Симпатизери“ се премишљају. И нешто ће сигурно понудити. Највероватније ће то бити прикривени (или „провидни“) украјински сценарио.

Шта треба ујка Сему у Закавказју? Потребан му је рат. Има ли снага у Јерменији способних да рат распире? Теоретски, има. Демографски ресурси тромилионске Јерменије наспрам десетмилионског Азербејџана и седамдесетмилионске Турске су, наравно, занемарљиви. А да шаљу сопствену живу силу у Закавказје, Американци не желе. Али, украјински случај је показао да је сасвим могуће борити се на страној територији без редовне војске.

За то, постоје плаћеници. У истој тој Украјини, према речима Марије Захарове, званичног представника руског Министарства иностраних дела, вршља читава армија плаћеника – око седам хиљада људи. Више од хиљаду их је помлатила руска артиљерија, али овој банди планетарних кољача, као стоглавој аждаји, уместо једне одсечене главе, расте неколико. Они који желе да допадну украјинског пакла, просто чекају у редовима, на регрутним пунктовима.

Друго. Јерменију можете накрцати војном техником, као исту ту Украјину. Некаквим далекометним хаубицама М177. Нека ратују. Треће. Можете обучити јерменске артиљерце да раде са прилично сложеном савременом техником, самоходним хаубицама и ракетним бацачима. А можда и не само јерменске. Неки од плаћеника су прилично способни за самообуку.

А сада хајде да проценимо како се догађаји могу развијати након накрцавања Јерменије оружјем. Овде такође постоји неколико варијанти. И свака следећа је гора од претходне.

Прва варијанта. Јермени (или плаћеници) гађају азербејџанске положаје у Карабаху. На градић Шушу, на пример. Азербејџанци ће одмах одговорити из свих оружја. А како се Степанкерт види из Шуше, прва ће настрадати престоница Карабаха. Даље, ситуација се одвија муњевитом брзином. Азербејџанска војска, под заштитом Турске, учиниће све да у најкраћем могућем року продре у Јереван и претвори га у други Мариупољ. Хуманитарна катастрофа, море крви, гомиле избеглица...

А како ће се понашати руски мировњаци? Како им нареде. Они могу да се умешају у бој или могу да се повуку у страну. Као, "упозоравали смо вас много пута." Улазак у директан војни сукоб са чланицом НАТО, Турском због незадовољених јерменских амбиција није врхунац геополитичке и војне мисли.

А онда – збогом Јерменијо. Рачунамо губитке и добитке. Русија губи последњу хришћанску испоставу у Закавказју. Турска још више јача у региону. Сама Јерменија ишчезава са мапе света. Или се претвара у бедни територијални окрајак – у некакву тампон зону, у коју ће се ускоро претворити садашња крвава Украјина.

Друга варијанта, подмуклија. Плаћеници (или сами Јермени) нападају руске положаје са азербејџанске стране. Они одговарају. Захуктава војни сукоб између Русије и Азербејџана. Али ће сигурно бити кратког века. Путин и Алијев ће одмах открити праве узроке онога што се догодило. А однос према Јерменији са обе стране ће се још више погоршати.

Трећа варијанта је просто безумна. То је грузијски случај. Јермени, не кријући се, нападају руске мировњаке. И избија сукоб између Јерменије и Русије. Но то је потпуно политичко самоубиство. Иако су Грузијци својевремено ишли на то.

Једини очигледни победник у било ком случају, јесте - Америка. Ако Јермени успеју да поврате Карабах, Американци ће ударити по носу омраженог Ердогана и под боком Русије, распалити огањ нестабилности, у који се дрва могу убацивати у недоглед.

Ако Јерменија буде уништена, њено место ће заузети НАТО партнер, Турска. Ердоган није вечан. Пре или касније ће отићи. Али НАТО ће остати у региону. Изгледно је, да ће други „именовани“ председник бити сусретљивији. А НАТО ће имати сопствену флоту у Каспијском мору и базу за скок, под боком Ирана. Одатле можеш да клепиш и Персијанце, по потреби.

А за саме Јермене – куд год да крену – свуда је странпутица. Јерменска временска стиска. „Миротворац“ Пашињан је, наравно, неподношљив. Али могућност губитка своје историјске домовине је још гора.

А све је могло бити сасвим другачије да су се Јермени својевремено договорили са Русијом. Живели би без бриге. Није им се дало. Породично проклетство не пушта. А управо је са проблемом Карабаха, својевремено, почео распад Совјетског Савеза. А сада би Јерменија могла да се распадне. Или барем изгуби још један део територије – као што су некада изгубили Араратску долину и Карабах. Па, историја још никога ничему није научила. Али жестоко кажњава сопствено непознавање.

 


Аутор: Игор Мојсејев

Извор: Армянский бунт, бессмысленный и беспощадный

Превод: Драган Вукојевић