Имање наше. Одрастао сам јурцајући прашњавим друмом, између два дрвореда липа. Са обе стране пута, по један низ липа. Дрвореди, чинило ми се тада, низови без краја, воде до краја света.
Липе, то словенско свето дрво. Какав хлад даваше, бруј пчела, мирис опојни, чај предивни. Мирис ме овај пратио до краја живота...па и након њега. Керч је место мојега рођења, полуострво Крим, Русија. Рођен сам у угледној, официрској породици. Деда мој Николај, ратовао је у Отаџбинскоме рату 1812, одиста јесте, да.
Велики је генерал Николај Рајевски то био, дедушка мој. А његов деда беше судија Светога синода, да, да. Какав корен, таква и младица.
А ова младица, дедушка мој, рано војник постаде. Те тако, ратовао је већ у Руско – Турском рату, стекавши потпуковнички чин већ 1790. године и добивши команду над козачком бригадом. Јесте, да. Дичио се орденом Светог Ђорђа 4 степена. Па отиде у рат спрам Персије. Отиде из војске као генерал-мајор, јесте, сасвим тачно је.
Поврати се слави старој, у ратовима са Наполеоном. Одликован јоште. Рањен у прса у бици код Лајпцига (видите и сами докле стиже, не бих га ја више хвалио), но остаде на коњу, упркос зледи тој. Концем, ништа мање, гонио је француску восјку, до самога Париза. Дед мој, победник.
Бака моја, унука беше научењака славнога М.В. Ломоносова.
Отац ми, Николај исто, Николајевич, генерал-лајтнант беше. Мати Ана Михаиловна Бороздина. Отац је основао је град Новоросијск, велики Пушкин му посвети поему своју “Кавкаски заробљеник”. Он, отац мој, премину млад.
Остасмо брат Михаил и ја, да наставимо траговим деде и оца. Обојица свршисмо Универзитет у Москви, физичко-математички смер. И сјајни смо студенти били, сјајни. Ја сам особито био склон књижевности и историји словенских народа, сматравши да смо сви ми, Словени, један род. Тако сам осећао. Говорио сам енглески, француски, немачки и одлично разумео српски. Мој млађи брат, Михаило, ожени се кнегињом Маријом Григоријевном Гагарин. Радости моје.
Ја...сам одабрао, да се верим, дакле потом и оженим службом. Службом Отаџбини и мојем словенском народу, ма где он био.
Те тако, те 1867. године, обрех се први пута у Србији и Босни. Имао сам 25 година тада. Био сам члан специјалне мисије. Прилика беше, да макар назначим, да сам достојан предака славних. Сасвим сам пламтео у тој жељи, потреби, да се самопотврдим. Бавећи се послањем својим, у оквиру мисије, површих два важна документа: “План о реформисању српске коњице” и “Пројекат устанка на Балканском полуострву”. По овом првоме, мање више, беше и вођен потоњи Српско - турски рат.
Беше сасвим неопходно и од круцијалне важности, да за израду ова два досијеа, упуте или како год желите већ, пропутујем што већом територијом. Не морам вам, је ли, особито назначавати, да сам се бавио прибирањем и другојачијих информација, том згодом. Када се већ све тако случило, у пропутовањима овим, сасвим сам се контактом живим, тиме неупитним, уверио у своје младалачке тезе о свесловенству.
Заиста, сви су словени једнозначно кореновани. А међу свим сличнима, по много чему нама Русима једнозначни беху – Срби. Не, нисам се осећао као на мојем Криму, идући Србијом. Осећао сам се боље! Знајте, ко би ово братство свргнуо и обезвредио, Господ ће га сатрти сасвим, због таквога греха, јер ништа друго до грех то био не би.
Срби су јако волели Отаџбину своју, овде у овоме пупку света. У овоме разветришту, разгоништу, немирништу, бојишту свевременом. Мегидо је ово словенски овде!
Површивши све потребито и наречено, бијах повучен натраг у Русију. Нисам своје везе са Србијом прекидао. Пратио сам све, колико је то изводљиво било. Јер, свет је тада голем био. Нисам слутио, већ сасма сигурно и поуздано знао, да ћу се вратити Дрини, Дунаву, Сави, Морави...заталасаним пределима Србијице-сестрице.
И тако и би.
Као запета пушка, дочекао сам 1876. годину. Под моју управу, у смислу пребацивања у Србију, би стављено готово 5000 добровољаца. Осветлах дедин и очев образ. Големо се сабиралиште начини у Одеси. Све ври, свако је узрујан и приправан да полети, а не заплови. Не мало сам поносан био, не мало.
И кретосмо. Пут вам опричавати не бих желео, јер је главни утисак његов био, што пре стићи одредишту, што пре Србији.
Стигавши у Србију, у Београд, нисам хтео часити ни часа, нити дангубити. Чим је пре могућно било, запутих се опет даље, до Делиграда. Стигавши, ставих се на располагање генералу Михаилу Григоричу Черњајевом, главнокомандујућем на Моравскоме фронту. Би ми додељена команда, над извесним бројем здружених одреда. Битке су се низале, борбе мање или веће, по згоди већ. Ближиле су се и оне одсудне, сваки је борац то у костима осећао, знао.
За ме, тако и за оне под мојом командом, главна је туча имала бити, 20. августа, те 1876. године.
Желећи да избијањем на висове код Горњега Адровца, у обухват узму сву нашу восјку на прћиловачким висовима, Турци су желели да нас након остваривања тога циља, сјуре у Мораву. Имавши под својом руком војске, генерал Черњајев ме позва.
– Г. пуковниче, молим Вас, похитајте у Горњи Адровац, примите команду и гледајте да одржите само један сахат ту позицију, а дотле ћу Вам за цело послати свежих трупа у помоћ.
Дакле, радост ме свега обузела и “врење борбено”.
– С бољшим удовољствијем - скочих на ноге, истрчах до коња, којем колане затегох, те једноме својем поверенику, доктору иначе рекох – Дакле, да видимо сада, да ли сам ја заиста недостојан потомак генерала Рајевског, како једред рече генерал Черњајев!
Пружих му руку, јако је стегнух, винух се коњу на леђа, те најкраћим путем, преко ливада и винограда потекох Горњем Адровцу.
Читав метеж затекох горе. Заиста, Турци су се силно упињали да на наше место изиђу, те да нас све скупа Морави предаду, до наше истраге.
Турски војник наиван није. Овде, главну су грешку чинили, што су нападе вршили на махове. Давали су нам тако, прилике да предахнемо, прикупимо се и опет их дочекамо. У томе дочекивању, млатили смо и смлатили их онолико, колико смо могли и смогли. Не мало.
У најжешћем јеку битке, у сред поподнева, беше ваљда око четврт до 17 часова, наша је страна полако односила превагу. Курири су јурили од генерала Черњајева ка нама, на положајима и натраг њему, са свежим вестима и извештајима.
Ја се затекох крај батерије поручника Шамановића. Као некакав предах да се згоди. Пак ће након њега, опет синови Агарини нахрупити. И...ту ћемо их, овога пута коначно одбацити. Неће нога њина, данас макар, на адровачке висове ступити.
Чинило ми се, од врба оних доле крај Мораве, да су липе моје. Готово да сам им мириса осетити могао. Кад очи склопих, користећи ову бојну станку, у машти својој под босим табанима затекох друм керчански, што њиме Михаил и ја јурцамо, од свитања до сумрака првог.
А шта би деда мој, отац мој, рекли сада, да ме овде виде, у вихорбојном стању душе. Како пламтим, пламом неугаслим словенским, уз бок Србима мојим. Ах, поносни би на ме били, ја знам. Дочекаћу, да ми се и генерал Черњајев извине, што је моје јунаштво предачко довео у упит. Мада знам, да је то рекао у јарости. Ипак, речено је. А добро смо се показали данас, јако добро.
У снатрењу овом и премишљању, однекуда долете стршљен, те ме постранце удари у главу, тик испод руба капе моје. Ах, не питај, заболе изистински. Кренух корак ка поручнику Шамановићу, да му рекнем шта би, кад ми ноге клецнуше. Вид ми се замути и последњег видех баш Шамановића, како ме разрогачених очију гледа. Мора бити, да је стршљен голем био, те је овога Шамановића овако застрашио.
Сећам се, да сам јасно чуо Михаила како дечачким гласом виче “ну, ну, ухвати ме, ако можеш Николај”.
Отворивши очи, а голем труд је за то потребан био, угледах како са једног од висова крај нас, пешке ка мени корачају деда и отац мој. Откуда то?!
И још се смеју, онако војнички, мушки. Поносно. Знао сам! Знао сам да ће поносити бити. Оправдах удео свој!
Нисам знао, то нисам знао, да стршљен није стршљен био, но зрно од Турака опаљено. Је ли онај стрелац баш мене циљао, не знам. Али баш мене потрефио јесте. Моје се послање овде и овако оконча.
И толико вам рећи могу. О некаквом грофу Вронском, ништа ја не знам, а стално ми то питање долази. Не питајте ме то више, замолан бих био.
Но, пустите сада, да ја вас штогод приупитам. Толико је лета протекло... Знам, Краљица Наталија откупи земљу, снаха моја а супруга Михаилова новце даде да се црква сазда. Знам то све. Знам и да је посвећена Светој Тројици, као и она где примих Крштење у Отаџбини мојој. Знам и за липе, што их мати моја посла да се овде, на месту погибије моје засаде. Све знам, ама чуо сам и козачку легију, како поје на мојем испраћају у Русију, из Београда. Све знам, велим вам.
Ех, једно не знам. И то баш питати желим. Не из знатижеље пусте. Не. Туга је мотив тај, да вас питам. Пре свега вас, Срби моји.
Зашто?
Зашто сте ме заборавили? Зашто је “шарена црква, црква љубави”, како је све зовете, празна? Где су Срби? Где братија наша? Зар...? Ма не могу то ни казати, није могуће то! Сигурно не бејах истеран из срца ваших. Ја, пуковник коњички, војске српске славне, Н.Н.Рајевски.
Имање наше. Одрастао сам јурцајући прашњавим друмом, између два дрвореда липа. Са обе стране пута, по један низ липа. Дрвореди, чинило ми се тада, низови без краја, воде до краја света.
Липе, то словенско свето дрво. Какав хлад даваше, бруј пчела, мирис опојни, чај предивни. Мирис ме овај пратио до краја живота...па и након њега. Керч је место мојега рођења, полуострво Крим, Русија. Рођен сам у угледној, официрској породици. Деда мој Николај, ратовао је у Отаџбинскоме рату 1812, одиста јесте, да.
Велики је генерал Николај Рајевски то био, дедушка мој. А његов деда беше судија Светога синода, да, да. Какав корен, таква и младица.
А ова младица, дедушка мој, рано војник постаде. Те тако, ратовао је већ у Руско – Турском рату, стекавши потпуковнички чин већ 1790. године и добивши команду над козачком бригадом. Јесте, да. Дичио се орденом Светог Ђорђа 4 степена. Па отиде у рат спрам Персије. Отиде из војске као генерал-мајор, јесте, сасвим тачно је.
Поврати се слави старој, у ратовима са Наполеоном. Одликован јоште. Рањен у прса у бици код Лајпцига (видите и сами докле стиже, не бих га ја више хвалио), но остаде на коњу, упркос зледи тој. Концем, ништа мање, гонио је француску восјку, до самога Париза. Дед мој, победник.
Бака моја, унука беше научењака славнога М.В. Ломоносова.
Отац ми, Николај исто, Николајевич, генерал-лајтнант беше. Мати Ана Михаиловна Бороздина. Отац је основао је град Новоросијск, велики Пушкин му посвети поему своју “Кавкаски заробљеник”. Он, отац мој, премину млад.
Остасмо брат Михаил и ја, да наставимо траговим деде и оца. Обојица свршисмо Универзитет у Москви, физичко-математички смер. И сјајни смо студенти били, сјајни. Ја сам особито био склон књижевности и историји словенских народа, сматравши да смо сви ми, Словени, један род. Тако сам осећао. Говорио сам енглески, француски, немачки и одлично разумео српски. Мој млађи брат, Михаило, ожени се кнегињом Маријом Григоријевном Гагарин. Радости моје.
Ја...сам одабрао, да се верим, дакле потом и оженим службом. Службом Отаџбини и мојем словенском народу, ма где он био.
Те тако, те 1867. године, обрех се први пута у Србији и Босни. Имао сам 25 година тада. Био сам члан специјалне мисије. Прилика беше, да макар назначим, да сам достојан предака славних. Сасвим сам пламтео у тој жељи, потреби, да се самопотврдим. Бавећи се послањем својим, у оквиру мисије, површих два важна документа: “План о реформисању српске коњице” и “Пројекат устанка на Балканском полуострву”. По овом првоме, мање више, беше и вођен потоњи Српско - турски рат.
Беше сасвим неопходно и од круцијалне важности, да за израду ова два досијеа, упуте или како год желите већ, пропутујем што већом територијом. Не морам вам, је ли, особито назначавати, да сам се бавио прибирањем и другојачијих информација, том згодом. Када се већ све тако случило, у пропутовањима овим, сасвим сам се контактом живим, тиме неупитним, уверио у своје младалачке тезе о свесловенству.
Заиста, сви су словени једнозначно кореновани. А међу свим сличнима, по много чему нама Русима једнозначни беху – Срби. Не, нисам се осећао као на мојем Криму, идући Србијом. Осећао сам се боље! Знајте, ко би ово братство свргнуо и обезвредио, Господ ће га сатрти сасвим, због таквога греха, јер ништа друго до грех то био не би.
Срби су јако волели Отаџбину своју, овде у овоме пупку света. У овоме разветришту, разгоништу, немирништу, бојишту свевременом. Мегидо је ово словенски овде!
Површивши све потребито и наречено, бијах повучен натраг у Русију. Нисам своје везе са Србијом прекидао. Пратио сам све, колико је то изводљиво било. Јер, свет је тада голем био. Нисам слутио, већ сасма сигурно и поуздано знао, да ћу се вратити Дрини, Дунаву, Сави, Морави...заталасаним пределима Србијице-сестрице.
И тако и би.
Као запета пушка, дочекао сам 1876. годину. Под моју управу, у смислу пребацивања у Србију, би стављено готово 5000 добровољаца. Осветлах дедин и очев образ. Големо се сабиралиште начини у Одеси. Све ври, свако је узрујан и приправан да полети, а не заплови. Не мало сам поносан био, не мало.
И кретосмо. Пут вам опричавати не бих желео, јер је главни утисак његов био, што пре стићи одредишту, што пре Србији.
Стигавши у Србију, у Београд, нисам хтео часити ни часа, нити дангубити. Чим је пре могућно било, запутих се опет даље, до Делиграда. Стигавши, ставих се на располагање генералу Михаилу Григоричу Черњајевом, главнокомандујућем на Моравскоме фронту. Би ми додељена команда, над извесним бројем здружених одреда. Битке су се низале, борбе мање или веће, по згоди већ. Ближиле су се и оне одсудне, сваки је борац то у костима осећао, знао.
За ме, тако и за оне под мојом командом, главна је туча имала бити, 20. августа, те 1876. године.
Желећи да избијањем на висове код Горњега Адровца, у обухват узму сву нашу восјку на прћиловачким висовима, Турци су желели да нас након остваривања тога циља, сјуре у Мораву. Имавши под својом руком војске, генерал Черњајев ме позва.
– Г. пуковниче, молим Вас, похитајте у Горњи Адровац, примите команду и гледајте да одржите само један сахат ту позицију, а дотле ћу Вам за цело послати свежих трупа у помоћ.
Дакле, радост ме свега обузела и “врење борбено”.
– С бољшим удовољствијем - скочих на ноге, истрчах до коња, којем колане затегох, те једноме својем поверенику, доктору иначе рекох – Дакле, да видимо сада, да ли сам ја заиста недостојан потомак генерала Рајевског, како једред рече генерал Черњајев!
Пружих му руку, јако је стегнух, винух се коњу на леђа, те најкраћим путем, преко ливада и винограда потекох Горњем Адровцу.
Читав метеж затекох горе. Заиста, Турци су се силно упињали да на наше место изиђу, те да нас све скупа Морави предаду, до наше истраге.
Турски војник наиван није. Овде, главну су грешку чинили, што су нападе вршили на махове. Давали су нам тако, прилике да предахнемо, прикупимо се и опет их дочекамо. У томе дочекивању, млатили смо и смлатили их онолико, колико смо могли и смогли. Не мало.
У најжешћем јеку битке, у сред поподнева, беше ваљда око четврт до 17 часова, наша је страна полако односила превагу. Курири су јурили од генерала Черњајева ка нама, на положајима и натраг њему, са свежим вестима и извештајима.
Ја се затекох крај батерије поручника Шамановића. Као некакав предах да се згоди. Пак ће након њега, опет синови Агарини нахрупити. И...ту ћемо их, овога пута коначно одбацити. Неће нога њина, данас макар, на адровачке висове ступити.
Чинило ми се, од врба оних доле крај Мораве, да су липе моје. Готово да сам им мириса осетити могао. Кад очи склопих, користећи ову бојну станку, у машти својој под босим табанима затекох друм керчански, што њиме Михаил и ја јурцамо, од свитања до сумрака првог.
А шта би деда мој, отац мој, рекли сада, да ме овде виде, у вихорбојном стању душе. Како пламтим, пламом неугаслим словенским, уз бок Србима мојим. Ах, поносни би на ме били, ја знам. Дочекаћу, да ми се и генерал Черњајев извине, што је моје јунаштво предачко довео у упит. Мада знам, да је то рекао у јарости. Ипак, речено је. А добро смо се показали данас, јако добро.
У снатрењу овом и премишљању, однекуда долете стршљен, те ме постранце удари у главу, тик испод руба капе моје. Ах, не питај, заболе изистински. Кренух корак ка поручнику Шамановићу, да му рекнем шта би, кад ми ноге клецнуше. Вид ми се замути и последњег видех баш Шамановића, како ме разрогачених очију гледа. Мора бити, да је стршљен голем био, те је овога Шамановића овако застрашио.
Сећам се, да сам јасно чуо Михаила како дечачким гласом виче “ну, ну, ухвати ме, ако можеш Николај”.
Отворивши очи, а голем труд је за то потребан био, угледах како са једног од висова крај нас, пешке ка мени корачају деда и отац мој. Откуда то?!
И још се смеју, онако војнички, мушки. Поносно. Знао сам! Знао сам да ће поносити бити. Оправдах удео свој!
Нисам знао, то нисам знао, да стршљен није стршљен био, но зрно од Турака опаљено. Је ли онај стрелац баш мене циљао, не знам. Али баш мене потрефио јесте. Моје се послање овде и овако оконча.
И толико вам рећи могу. О некаквом грофу Вронском, ништа ја не знам, а стално ми то питање долази. Не питајте ме то више, замолан бих био.
Но, пустите сада, да ја вас штогод приупитам. Толико је лета протекло... Знам, Краљица Наталија откупи земљу, снаха моја а супруга Михаилова новце даде да се црква сазда. Знам то све. Знам и да је посвећена Светој Тројици, као и она где примих Крштење у Отаџбини мојој. Знам и за липе, што их мати моја посла да се овде, на месту погибије моје засаде. Све знам, ама чуо сам и козачку легију, како поје на мојем испраћају у Русију, из Београда. Све знам, велим вам.
Ех, једно не знам. И то баш питати желим. Не из знатижеље пусте. Не. Туга је мотив тај, да вас питам. Пре свега вас, Срби моји.
Зашто?
Зашто сте ме заборавили? Зашто је “шарена црква, црква љубави”, како је све зовете, празна? Где су Срби? Где братија наша? Зар...? Ма не могу то ни казати, није могуће то! Сигурно не бејах истеран из срца ваших. Ја, пуковник коњички, војске српске славне, Н.Н.Рајевски.
Аутор:
(који само истину пренесе у причу)
Драган Марковић
рођен је у Београду 1974-те године. Бивши припадник оружаних снага војске и полиције, спортиста, отац двоје деце. Оснивач Друштва традиционалних вредности Вожд. Витез Сувереног Војног Витешког Реда Змаја. Члан Управног одбора УГ Ветерана Војне Полиције Србије.
