Крагујевац добио прву књигу у Србији која повезује право и вештачку интелигенцију

 

Правни факултет Универзитета у Крагујевцу представио је издање које већ привлачи пажњу стручне јавности — књигу „Право у мрежи вештачке интелигенције“ аутора Срђана Ђорђевића и Дејана Матића, прво домаће дело које систематски спаја области права и вештачке интелигенције.

Аутори се у овој књизи баве једним од најважнијих изазова савременог друштва: како правно уредити развој и примену АИ технологија. За разлику од све чешћих публикација које се фокусирају на појединачне, специјализоване сегменте правне регулативе, ово дело пружа ширу, општу и концептуално јасну слику кључних питања правног дизајнирања АИ система.

Право и АИ као јединствени оквир за друштвени развој

Књига је резултат рада на пресеку две дисциплине које се све интензивније додирују. Ђорђевић и Матић представљају вештачку интелигенцију не само као технолошко, већ и као друштвено и правно питање, истичући потребу за одговорним усмеравањем њеног развоја.

Посебно је занимљиво што аутори нуде приступ у којем се право и АИ посматрају као „умрежени ентитет“ — спој знања и метода који би требало да постане ослонац за доношење одлука у дигиталном добу. Управо та перспектива издваја књигу од других дела у домаћој литератури.

Шире публици доступна форма

Иако је заснована на академском истраживању, књига није писана суво и искључиво за стручњаке. Текст је прожет есејистичким тоном, што га чини доступним и читаоцима који нису из правне или ИТ професије. Правницима ће отворити поглед на динамику развоја вештачке интелигенције, док ће програмере упознати са правним оквирима који убрзано настају око ове технологије. Сваки читалац биће подстакнут да размисли о сопственој улози и одговорности у дигиталном друштву.

Значајан допринос домаћој стручној литератури

Спроведено истраживање и начин на који је презентовано заслужују похвалу. „Право у мрежи вештачке интелигенције“ је дело које би требало да пронађе своје место у библиотекама правника, ИТ стручњака, студената и свих који прате развој регулативе у области вештачке интелигенције.

Ово издање представља важан корак за домаћу академску заједницу — и јасан сигнал да Србија почиње активније и систематичније да промишља правне импликације технологија које мењају свет.

 

Извор: Пи-Си Прес 

 

 

Ниједан превод није невин

Ниједан превод није невин:

Правити интервју с Александром Војташек није било занимљиво само због животних путања које она следи, колико због тога што је ова млада Пољакиња била једна од истинских звезда Београдских преводилачких сусрета

ЈЕЗИКОМАНИЈА: Претходно искуство

ЈЕЗИКОМАНИЈА: Претходно искуство:

У савременом српском језику, плеоназми су постали неизбежан део свакодневног говора.

Не мораш ништа сем да се родиш го, а можда ни то?

Не мораш ништа сем да се родиш го, а можда ни то?:

Две су ствари у животу обавезне: мора, сматрају Срби, само да се умре и да се роди го. Добро је познат и често употребљаван израз који проблематизује семантичку нијансу обавезности модалног глагола морати.

• Moraš samo da se rodiš go i da umreš,ionako će da pobegnemo!Nemaš brige (vukajlija.com)
• NIŠTA JA NE MORAM, JA SAM SE NAMORALA! MORA SAMO DA SE UMRE I DA SE RODI GO! (instagram.com)
• Mora se samo umreti i roditi go (x.com)

 И речници бележе обавезност и нужност: „бити принуђен, присиљен, приморан, обавезанˮ (РСЈ s. v. морати).

Са друге стране, у једном изразу у руском језику се човек може родити и обучен: родится в рубашке (родити се у кошуљи). Значење овог израза је имати среће, слично нашем изразу бити рођен под срећном звездом. Користи се и у ситуацијама када особа за длаку избегне несрећу.

О пореклу овог израза има различитих теорија. Једна од њих је и да „под рубашкой (или сорочкой) в этом выражении подразумевается околоплодный пузырь, покрывающий тело или голову новорожденного ребенка. По суеверным представлениям, тот, кто родился в такой оболочке (что бывает очень редко), будет счастливым в жизниˮ, тј. да је дете рођено обавијено амнионском кесицом (водењаком), што се ретко дешава, посебно и да ће га у животу пратити срећа. Употреба тог израза мотивисаног сујеверјем временом се проширила, па он обележава и све оне који имају среће.

Није, дакле, у сваком језику обавезно родити се го. Једино је смрт неизбежна и нико није бесмртан.

• Я протестую! − орячо воскликнул Бегемот − Достоевский бессмертен!

пише:

Александра Томашевић, Институт за српски језик САНУ

Журналов буквар: Њемак

 

Пише: Елис Бекташ

Помало архаични и у свакодневном говору скоро одумрли израз њемак означава нијемог, мутавог човјека. У јужнословенским језичким регистрима нијемост је послужила за номинацију Германа као људи неспособних за разумљив говор.

Индикативно је да јужнословенски дијалекти без већег отпора пристају на језичке модулације, па тако политички врхови у Сарајеву и Београду, превасходно из разлога додворавања Ердогану, данас говоре Türkiye умјесто Турска, не размишљајући како да разријеше безбројне лингвистичке заврзламе око изведеница, Низоземска потискује Холандију, а Бомбај је одавно постао Мумбаи. Но Њемачка, скупа са својим житељима, Нијемцима, опстаје и ником не пада на памет да ту земљу и њене житеље почне звати онако како они сами себе називају.

Нијемци се, наравно, због тога не љуте и исказују потпуну незаинтересованост за начин на који их други називају, све док уживају слободу да унутар свог језика означавају друге онако како им је воља. Такав однос према језичким слободама једна је од ријетких корисних ствари, уз радну дисциплину, која се може научити од Нијемаца. Јужни Словени, нажалост, још увијек нису развили благородну индоленцију по питању језика већ се троше у међусобним, по правилу имбецилним убјеђивањима или, у најбољем случају, у хињеној толеранцији.

А ствар је крајње једноставна – након фрагментације и касапског транширања централног јужнословенског језичког система, српски и хрватски лингвисти немају право на љутњу, а поготово не на доказивање неваљаности чињенице да бошњачки корпус језик којим се служи назива босанским, нити бошњачки лингвисти имају право на љутњу и увријеђеност зато што се у српском и хрватском језичком регистру тај језик често означава као бошњачки. Ако им није јасно зашто не уживају то право, само нека се присјете како називају земљу чији је главни град Берлин и како називају њен најбројнији народ.

Међусобне оптужбе јужнословенских, превасходно српских, хрватских, бошњачких и црногорских језикословаца о крађи језика у најмању су руку будаласте, премда би прецизније било назвати их дебилнима. Наиме, када вам неко нешто украде, ви то нешто више не посједујете. Поред неразумијевања једноставних појмова као што је крађа, те свађе свједоче и отужно неразумијевање динамике историјских, друштвених и језичких процеса, као и чињенице да име не предетерминише природу бића које означава већ настоји да на ту природу укаже a posteriori. То што на планети Земљи комшијске планете називамо Марс и Венера апсолутно ништа не говори о природи и онтологији тих небеских тијела.

Но још већи проблем од тих будаластих свађа убрзана је деградација мишљења и језика у укупном јужнословенском простору. Доминантни јавни дискурси, политички, академски, медијски, културолошки… не само да су изгубили имунитет и да све лакше доживљавају контаминацију утицајима неприрођеним бићу јужнословенских језика, попут накарадне конструкције „без да“ која потискује конструкцију „а да не“, већ постају све хистеричнији и све искључивији, дакле све подеснији за монолог и све неспособнији за дијалог.

Језик загађен паролама, фразама, императивима… своје говорнике неумитно претвара у људе неспособне за разумљив говор. И зато Јужни Словени једни другима све више постају – Нијемци. А када се тај процес доврши, онда им не преостаје друго доли да буду послушне слуге оним правим Нијемцима, чије се политичке елите поново одазивају примамљивом зову Dranga nach Osten.

Аутор: Елис Бекташ

Извор: Журнал