петак, 31. октобар 2014.

Вилијам Енгдал: Тајни саудијско-амерички договор о „нафтоводно-гасоводном“ рату против Ирана, Сирије и Русије

Вилијам Енгдал
Појављује се све више детаља о новом тајном и поприлично глупом саудијско-америчком договору о Сирији и такозваној Исламској држави. Договор подразумева контролу над нафтом и гасом читавог региона и слабљење Русије и Ирана тако што ће Саудијска Арабија светско тржиште преплавити јефтином нафтом. Детаљи су утаначени на септембарском састанку америчког државног секретара Џона Керија и саудијског краља Абдулаха. Нежељена последица договора ће бити још брже окретање Русије ка Кини и Евроазији.

Једна од најчуднијих аномалија недавне кампање НАТО бомбардовања ИСИС-а, ИДИЛ-а, ИД или Daash-а или каквом сте већ називу склонији јесте чињеница да цена нафте, док бесни рат у нафтом најбогатијем региону на свету – пада, и то пада драстично. Од јуна месеца, када је ИДИЛ изненада заузео нафтом богате области око Мосула и Киркука, реперна цена нафте типа брент је пала за око 20%, са 112 на око 88 долара. Али дневна светска потражња није опала за 20 %, потражња Кине није пала за 20%, нити су америчке залихе нафте из шкриљаца порасле за 21 %.

Шта се десило ? Дугогодишњи амерички савезник у ОПЕК-у, Краљевина Саудијска Арабија, преплавила је тржиште нафтом по знатно сниженој цени, што је изазвало ценовни рат унутар ОПЕК-а, тужбу Ирана и паничну продају краткорочних фјучерса на тржишту. Саудијци су циљали на то да Азији продају нафту с попустом, нарочито Кини, којој је сирова нафта понуђена за само 50-60 долара по барелу, а ранија цена је била око 100 долара[1]. Та саудијска операција финансијског дисконтовања је, како изгледа, координирана са операцијама финансијског рата америчког Трезора, преко његове Канцеларије за тероризам и финансијско – обавештајну делатност, у сарадњи са неколико инсајдера са Вол стрита који контролишу трговину дериватима. Резултат је сваким даном све већа паника на тржишту. Кина је врло задовољна што може да купује јефтину нафту, али су њени блиски савезници, Русија и Иран, тиме тешко погођени.

Договор

Према Рашиду Абанмију, председнику Центра за нафтну политику Саудијске Арабије и стратешке прогнозе из Ријада, драстичан пад цена су намерно изазвали Саудијци, чија је земља највећи произвођач нафте у ОПЕК-у. За јавност, разлог је наводно жеља да се стекну нова локална на глобалном светском тржишту, јер потражња за нафтом опада. Међутим, према Абанми, прави разлог је тај што се жели да се изврши притисак на Иран и његов нуклеарни програм, и на Русију, да престане да даје подршку Башару Ал Асаду у Сирији[2].

Када се томе додају финансијски губици руске државе у продаји природног гаса Украјини и изгледи да транзит руског гаса огромном тржишту ЕУ (чије залихе пресушују) ове зиме буде пресечен – на чему раде САД – притисак на цену нафте двоструко погађа Москву. Више од 50% руског државног прихода потиче од извоза нафте и гаса.

Америчко – саудијска манипулација ценом нафте има за циљ дестабилизацију неколико јаких противника глобалистичке политике САД. Међу метама су Иран и Сирија, обе државе савезнице Русије у супротстављању САД да постану једина светска суперсила. Али главна мета је Путинова Русија, појединачно највећа претња хегемонији Суперсиле. Стратегија је слична ономе што су САД уз помоћ Саудијске Арабије урадиле 1986. године, када су свет преплавиле саудијском нафтом, обориле цену нафте на испод 10 долара по барелу и уништиле привреду савезника тадашњег СССР-а, Ирака Садама Хусеина, и, на крају, совјетску привреду, чиме је отворен пут пропасти СССР-а. Данашња жеља је да се оборе руски приходи од нафте, што би, у комбинацији са санкцијама пројектованим у Канцеларији за тероризам и финансијско – обавештајну делатност америчког Трезора, ослабило огромну подршку Путину у Русији и на крају довело до његовог збацивања. План је осуђен на пропаст из много разлога, најмањи није тај што је Русија заједно са Кином и другим државама предузела крупне стратегијске кораке да смањи своју зависност од Запада. У ствари, нафтно оружје је убрзало недавне руске потезе у усмеравању своје економске снаге на остваривање националних интереса и смањивање зависности од доларског система. Ако долар више не би био валута светске трговине, амерички Трезор би се суочио са финансијском катастрофом. Из тог разлога Керијев и Абдулахов нафтни рат зовем глупом тактиком.

Керијев и Абдулахов тајни договор

Дана 11. септембра, амерички државни секретар Кери састао се са саудијским краљем Абдулахом у његовој палати на Црвеном мору. Краљ је позвао бившег шефа саудијске обавештајне службе, принца Бандара, да присуствује састанку. Ту је скован план по коме ће Саудијци дати подршку сиријским ваздушним нападима на ИДИЛ, али под условом да их Вашингтон подржи у рушењу Асада, чврстог савезника Русије и де факто Ирана, и сметњи плановима Саудијске Арабије и УАЕ да контролишу све значајније европско тржиште природног гаса, и уништавању лукративне трговине Русије и ЕУ. „Вол стрит журнал“ је приметио, да су: „САД и арапски лидер месецима радили у тишини и да су се сложили о потреби да сарађују против Исламске државе, али не и како и када. Процес је оснажио Саудијце да од Американаца извуку нову обавезу – појачавање обуке побуњеника који се боре против господина Асада, чију смрт Саудијци и даље виде као врхунски приоритет.“[3]

За Саудијце, то је рат између два вековима супротстављена вектора ислама. Саудијска Арабија, дом светих градова Меке и Медине, де факто има надмоћ у свету сунитског ислама. Саудијски облик сунитства је ултраконзервативни вехабизам, тако назван по исламском фундаменталисти / салафисти из 18. века, Мухамеду ибн ал-Вахи. Талибани су проистекли из вехабизма и од Саудијаца издашно финансиране веронауке. Заливски емирати и Кувајт такође се држе вехабизма Саудијаца, као и емир Катара. С друге стране, Иран је срце мањег огранка ислама. Ирачко становништво је са 61% већински шиитско. Башар ал-Асад припада алавитима, шиитској грани. Око 23% Турака такође су алавитски муслимани. Да ствар буде још компликованија, преко пута Саудијске Арабије је Бахреин, у коме је чак 75% становништва шиитско, али владајућа породица Ал Калифа је сунитска и чврсто повезана са Саудијском Арабијом. Штавише, најбогатијом нафтом саудијском области доминирају шиитски муслимани који раде на нафтним постројењима Рас Тануре.

Рат нафтовода и гасовода

Ове успаване историјске линије подела унутар ислама претвориле су се у стање отвореног рата када су Стејт департмент и ЦИА лансирали Исламски свети рат, иначе познат као Арапско пролеће. Вашингтонски неоконзервативци инсталирани у Обамину администрацију у виду мреже „дубоке државе“, и њихови савезници у виду медија, као што је „Вашингтон пост“, залагали су се за тајну подршку омиљеном пројекту ЦИА познатом као Муслиманско братство. Као што сам описао у „Amerikas’ Heiliger Krieg“, ЦИА негује везе са терористима из култа смрти Муслиманско братство још од раних 1950-их.

Ако сада мапирамо ресурсе познатих резерви природног гаса у читавом региону Персијског залива, мотиви Саудијском Арабијом вођеног Катара и Уједињених Арапских Емирата у финансирању са милијардама долара Асадове опозиције и сунитске ИДИЛ постају јаснији. Природни гас је у 21. веку постао омиљен извор „чисте енергије“, а ЕУ је најперспективније светско тржиште за гас, што је, у збиру, главни разлог што Вашингтон жели да прекине међузависност у снабдевању „Гаспрома“ и ЕУ и на тај начин ослаби Русију и задржи контролу над ЕУ путем лојалних „проксија“ као што је Катар.

Највећи познати светски резервоар природног гаса лежи посред Персијског залива, делом у територијалним водама катара, делом Ирана. Ирански део се зове Северни Парс. Кинеска државна компанија CNOOC и Иран су 2006. године потписали споразум о развоју Северног Парса и инфраструктуре за течни природни гас за Кину.[4]

Катарска страна Персијског залива, под називом Северно поље, има треће по величини познате резерве гаса, иза Русије и Ирана.

Владе Сирије, Ирана и Ирака су у јулу месецу 2011. године потписале историјски енергетски споразум о гасоводу, што је прошло готово потпуно незапажено, јер је тада буктао НАТО-саудијско-катарски рат за уклањање Асада. Предвиђено је да гасовод кошта 10 милијарди долара, да се заврши за три године и да иде од иранске луке Асалује у близини гасног поља Јужни Парс у Персијском заливу и преко територије Ирака до Дамаска у Сирији. Споразум би Сирију претворио у сабирни и производни центар повезан са резервама Либана. Ово је геополитички стратешки простор који се географски отвара први пут, протежући се преко Ирана, Ирака, Сирије и Либана.[5] Како је рекао Пепе Ескобар, дописник „Азија тајмса“: „Ако икада буде направљен иранско-ирачко-сиријски гасовод, тада би, као челичном економском пупчаном врпцом, била учвршћена претежно шиитска осовина.“[6]

Убрзо после потписивања споразума са Ираном и Ираком, 16. августа, 2011. године, Асадово Министарство за нафту је објавило да је у области Кара у централној Сирији код Хомса откривено лежиште гаса. „Гаспром“ би, са Асадом на власти, био главни инвеститор или оператер нових гасних поља Сирије.[7] Коначно, Иран планира да гасовод од Дамаска продужи до либанске средоземне луке одакле ће гас бити испоручиван огромном тржишту ЕУ. Сирија би куповала ирански гас, а ту је и садашњи споразум да Ирак купује ирански гас из иранског дела поља Јужни Парс.[8]

Катар, данас највећи светски извозник природног течног гаса, углавном у Азију, жели исто европско тржиште које меркају Иран и Сирија, који зато планирају да изграде гасоводе до Медитерана. И ту долазимо до разлога зашто је отарасити се проиранског Асада од суштинског значаја. Катар је 2009. године Башар ал-Асаду предложио изградњу гасовода који би од катарског Северног поља кроз Сирију и Турску водио у ЕУ. Асад је предлог одбио, наводећи дуге пријатељске односе Сирије са Русијом и „Гаспромом“. То одбијање, у комбинацији са споразумом о иранско-ирачко-сиријском гасоводу из 2011. године, покренуло је свеобухватни напад Саудијске Арабије и Катара на Асадову власт, финансирање Ал Каидиних терориста, регрутовање џихад-фанатика вољних да убијају алавитске и шиитске „невернике“ за 100 долара месечно и калашњиков. Вашингтонски неоконзервативни јастребови у и око Обамине Беле куће, заједно са својим савезницима из десничарске владе Нетанијахуа, навијали су са трибина док је Сирија изгарала у пламену после пролећа 2011. године.

Данашњи амерички ратови у Украјини и Сирији су само два фронта у истом стратешком рату – да се осакате Русија и Кина и поништи свака евроазијска контратежа Новом светском поретку под контролом САД. На сваком, контрола енергетских цевовода – овај пут пре свега гасовода из Русије у ЕУ преко Украјине и из Ирана и Сирије у ЕУ преко Сирије – је стратешки циљ. Прави циљ САД и Израела и њихове подршке ИДИЛ-у је да се створи изговор за бомбардовање Асадових виталних силоса и рафинерија нафте и осакати сиријска привреда у припреми за „гадафијевску“ елиминацију савезника Русије, Кине и Ирана – Башара Ал Асада.

У ужем смислу, како то виде вашингтонски неоконзервативци, ко контролише Сирију може да контролише Блиски исток. И из Сирије, пролаз ка Азији, а тада ће држати кључ „Руске куће“, као и Кине преко „Пута свиле“.

У читавој историји, верски ратови су били најдивљачкији од свих ратова, а овај није изузетак, поготово када су милијарде долара прихода од нафте и гаса су у питању. Зашто је септембарски Кери-Абдулахов договор глуп ? Зато што су бриљантни тактичари из Вашингтона, Ријада, Дохе и донекле Анкаре неспособни да увиде повезаност нереда и разарања које изазивају, да добаце даље од визије контролисања протока нафте и гаса као основе своје нелегитимне власти. Сеју семе сопственог уништења.


Аутор: Вилијам Енгдал / F. William Engdahl (аутор књиге „Век рата: англо-америчка нафтна политика у Новом светском поретку“)
Извор:  The Kerry-Abdullah Secret Deal And An Oil-Gas Pipeline War On Iran, Syria And Russia
Превод: Ћирилизовано за Стање ствари

[1] M. Rochan, Crude Oil Drops Amid Global Demand Concerns, IB Times, October 11, 2014 http://www.ibtimes.co.uk/crude-oil-drops-amid-global-demand-concerns-1469524 
[2] Nihan Cabbaroglu, Saudi Arabia to pressure Russia Iran with price of oil, 10 October 2014, Turkish Anadolu Agency, http://www.aa.com.tr/en/economy/402343–saudi-arabia-to-pressure-russia-iran-with-price-of-oil
[3] Adam Entous and Julian E. Barnes, Deal With Saudis Paved Way for Syrian Airstrikes: Talks With Saudi Arabia Were Linchpin in U.S. Efforts to Get Arab States Into Fight Against Islamic State, Wall Street Journal, September. 24, 2014, http://online.wsj.com/articles/deal-with-saudis-paved-way-for-syrian-airstrikes-1411605329?mod=WSJ_hp_LEFTTopStories
[4] POGC, North Pars Gas Field, Pars Oil and Gas Company website, http://www.pogc.ir/NorthParsGasField/tabid/155/Default.aspx
[5] Imad Fawzi Shueibi , War Over Gas–Struggle over the Middle East: Gas Ranks First, 17 April, 2012. http://www.voltairenet.org/article173718.html
[6] Pepe Escobar, Why Qatar Wants to Invade Syria, Asia Times, September 27, 2012, http://www.informationclearinghouse.info/article32576.htm
[7] Ibid.
[8] F. William Engdahl, Syria Turkey Israel and the Greater Middle East Energy War, Global Research, October 11, 2012, http://www.globalresearch.ca/syria-turkey-israel-and-the-greater-middle-east-energy-war/5307902

Нема коментара:

Постави коментар