петак, 09. јануар 2015.

Дајана Џонстон: Aнтисемитизам je животна потреба Израела (или актуелна реприза) - (ажурирано)


Александар Јовановић за Ћирилизовано: Пол Крејг Робертс сматра да је напад на сатирични магазин дисциплиновање Француза и да је то дело Вашингтона. Пре тога смо објавили и разлоге с којих аутор под псеудонимом Анон сматра да је Израел извео ту операцију "лажне заставе". Пренели смо и Спутњиков чланак. Нисмо превели (али су објавили други) много штошта, рецимо анализе у којима се аутори питају како и зашто француски председник тако брзо стиже на место злочина... и, речју, за још једну у бескрајном низу сличних операција, тога је овде било можда и превише, да закључимо па доста. 

Лично, не сумњам у учешће израелских "деликатних служби". Чињеница да "Амчеј Штајн, заменик уредника израелског ИБА-ог (Israel Broadcasting Authority) "Канала 1", случајно се задесио на лицу места" и да је камером (не телефоном) снимао (не фотографије, већ видео) улични део операције мени говори довољно. Али то никако не искључује могућност кооперације израелских, америчких и француских служби. Сетимо се присуства Мосадових агената у операцији 11.9., која никако није могла бити изведена без Американаца (и не само њих), бар у делу заташкавања.

Али чему ово сада ?

Можда ће вам нешто рећи и овај стари чланак Дајане Џонстон. Не кажем да даје дефинитиван одговор на питање о мотивима и организаторима садашњег злочина, али га се сетих кад јутрос прочитах "Прво су дошли по Јевреје. Онда стигоше по новинаре" - пропагандистичку патетику, а Хаареца, "најобјективнијег" јеврејског медија.

А после овог текста рекао бих да нам је Дајана Џонстон дала заиста праву основу за разумевање садашњих догађаја у Француској:

French Jews fleeing the country amid anti-Semitism fears

(Француски Јевреји беже из земље због страха од антисемитизма)

Aнтисемитизам je животна потреба Израела

 

 Милитанти Јеврејске одбрамбене лиге су јула 12 испровоцирали неке учеснике париских демонстрација против израелског напада на Газу на сукоб испред синагоге у Ру де ла Рокет. Милитанте је штитила полиција, а ухапшено је неколико пропалестинских демонстраната. Утицајни произраелски јеврејски лидери су инцидент на сав глас осуђивали као чин француског антисемитизма.

Није случајно што се овом инциденту приписује антисемитизам.

Није случајно Џефри Голдберг насиље описао као „Изгредници заробили Јевреје у париској синагоги“ и поставио питање да ли је или не инцидент разлог за миграцију.

Није случајно Ави Мајер из Јеврејске агенције Израела описао инцидент као „антисемитске изгреде маскиране у антиизраелски митинг“.

Није случајно Јаир Розенберг, аутор „Таблет магазина“ и службеник израелског Државног архива, поставио видео у коме се за инцидент каже да се „европски антисемитски напади повећавају за време израелске операције“.

Није било случајно, јер овај инцидент је намерно организован да би се протест против напада на Газу жигосао као доказ необузданог „антисемитизма“ у Француској.

Изнад свега, није било случајно јер се савршено уклапа у званичну кампању израелске владе да француски Јевреји напусте Француску и иселе се у Израел.

Регрутовање за алију („успон“, досељавање Јевреја у Израел, једно од основних начела ционистичког покрета – прим. прев.)

Израелска штампа је прошлог децембра најавила нови трогодишњи програм привлачења 42000 француских Јевреја да се до 2017 године иселе у Израел. Француску је 2013. напустило 3120 Јевреја и отишло за Израел, у поређењу са 1916 у 2012 години. Кампања израелског Министарства алије и интеграције и Јеврејска агенција има за циљ да удвостручи број имиграната сваке године: таргетирано је шест хиљада нових Франкоизраелаца у 2014., 12 хиљада 2015. и 24 хиљаде 2016 године. Француско јеврејско становништво од око пола милиона је највеће у Европи и треће по величини у свету, после самог Израела и САД. Привлачан циљ за израелску регрутацију.

Шаргарепа за имиграцију ће бити владине мере да призна низ француских професионалних диплома, као и финансирање одговарајућег становања, образовања и запошљавања.

А штап? Израел може да рачуна на страх од антисемитизма, стварни или измишљен. Управо због своје подршке Израелу у комбинацији са сталним осудама антисемитизма, француска влада одаје утисак снажног протекционизма према Јеврејима, који арапски и афрички имигранти тумаче као дискриминацију према њима. Групице маргинализоване омладине се у неким мешовитим насељима све више афирмишу исказујући непријатељство према Јеврејима (или женама, „домородачком“ француском језику). Такви инциденти стварају страх а редовно се подстичу узбуњивачким сајтовима и намерним претеривањем. Листе „антисемитских инцидената“ су крцате случајним личним увредама, које би иначе прошле незапажено, као кад бисте некоме рекли да је жена, лоше обучен или дебео. Ове огреботине бодљикаве стварности свакако не значе поновну појаву „француског антисемитизма“. Оне су много више резултат тежњи да се искуси етничка неједнакост као одраз доминације Израела над народом Палестине.

Израелу су потребни нови имигранти из земаља са јеврејским становништвом, а Француска се високо котира на тој листи. А шта је најпотребније за регрутацију нових имиграната? Антисемитизам. Закључак је очигледан: антисемитизам је животна потреба Израела. Што га више има, бар наизглед, то боље за Израел – једино „сигурно уточиште“ угрожених Јевреја.

У Француској, страх у животу одржавају бројни израелски волонтери пропагандисти – сајаними, категорија описана у роману Јакоба Коена „Le Printemps des Sayanim“. Коенов роман говори о изузетно важном и утицајном сајаниму, очигледно Бернар- Анри Левију, слабо прикривеном псеудонимом. Деценијама БАЛ промовише тему Француске, јединствено и суштински „фашистичке“ по природи, самог срца фашизма – што је историјски нонсенс с обзиром да је у време процвата фашизма, 1930-их, једино Француска у читавој Европи имала Јеврејина за председника Владе, Леона Блума, док је Мусолини владао Италијом, Немачком владао Хитлер и фашисти цветали по већем делу остатка континента.

Од Другог светског рата, француски савез са Израелом је стигао дотле да је 1950-их обухватао тајну сарадњу на изградњи нуклеарног оружја. Али вечита прича о „француском антисемитизму“ служи да би се француски
лидере вечито извињавали и покоравали израелским захтевима.

„Француски Јевреји имају све разлоге да буду опрезни …“

Чланак Сама Најта у „Мондовајсу“ (Mondoweiss) коректно извештава да је сукоб од 12. јула испред синагоге у Ру де ла Рокет намерно изазвала Јеврејска одбрамбена лига, наводећи као очевица Мишел Сибонија из Француске јеврејске уније за мир. Међутим, иако направи подвиг с лажним „антисемитским нападом на синагогу“, аутор мораде да плати цех свеприсутном миту о „антисемитској Француској“.

„Због прогона, од средњовековног доба до Драјфусове афере и колаборационизма Вишија, француски Јевреји имају све разлоге да буду обазриви због антисемитизма“, признаде чланак „Мондовајса“.

Нажалост, ова врста позивања на „француски антисемитизам“ је постала тако стандардна, посебно у Сједињеним Америчким Државама, да се може сматрати неопходном позадином чак и за чланак у којем се сумња у феномен.

Погледајмо три претпоставке које наводно потврђују опасност од горе поменутог француског антисемитизма.
foolsjohnstone
1. Што се тиче средњовековног доба, било је свакаквих разлога за разне људе да буду „обазриви“ у те дане; кметови су имали разлога да буду опрезни и страхују од господара замка, на пример. Средњовековно доба је прошло, укинула га је Француска револуција, прва је дала једнака права Јеврејима. Неколицина се сада жали због својих изгубљених медиавелних привилегија, али не можете задржати и јаре и паре.

2. Главни историјски значај Драјфусове афере је у томе да је одбрана Јевреја на крају превладала над чашћу војске, која је желела да прикрије своју судску грешку у осуди погрешног човека. Инцидент је служио да се прогресивна интелигенција поистовети са одбраном Јевреја, чак и на рачун војске, што је била базична идеолошка промена. Дугорочни губитници због афере су били аристократија (повезана са војним официрским кадром) и католичка црква, јер је у Француској у 20. веку тријумфовао секуларизам а статус Јевреја је ојачао. У другим земљама, многи слични побачаји правде – посебно војног правосуђа – прођоше незапажено.

3. Што се тиче колаборације Вишија, питање је колико је она заиста схваћена. Јевреји су били прогањани и депортовани широм окупиране Европе, али већина јеврејског становништва Француске је била поштеђена. Прошле године је Ален Мишел, рођен у Француској, али сада рабин у Израелу и члан Јад Вашема, објавио књигу „Виши и Јевреји“ (Vichy et les Juifs), у којој тврди да је вишијевски режим маршала Петена и Пјер Лавала штитио француске Јевреје од нацистичког прогона и да је у томе у великој мери био успешан. Када је нацистичка Немачка поразила Француску 1940., било је 195 000 Јевреја у Француској са француским држављанством, као и 135 000 јеврејских избеглица, пошто су многи побегли од антисемитизма у Пољској и Немачкој. Вишијева је брига била да заштити француске Јевреје и успео је да њих 95% спасе од прогона и депортације. Што се тиче јеврејских избеглица у Француској који су изгубили своју државу, покушаји Вишија да убеди америчке владе да их прихвате није успео и преко трећине Јевреја је депортовано у нацистичке логоре, док су остали избегли депортацију делимично захваљујући избегавању и одуговлачењу вишијевског режима, као и заштити коју су им пружали обични француски грађани. Процена Алена Мишела рефлектује закључке ранијих француских историчара, као што је Леон Пољаков, који је закључио да је колаборација Вишија спасла многе јеврејске животе – изгубљене, да је „јеврејска политика“ била препуштена само нацистичким окупационим властима.

Тумачење историје има своје осцилације између полупразне и полупуне чаше. Утицајни филм “le Chagrin et la Pitié”је 1972. и годину дана касније објављивање француског превода „Vichy France“ америчког научника Роберта Пакстона допринели су радикалној промени у погледу идеализација француског покрета отпора, који је цветао под послератним утицајем Де Гола и француске Комунистичке партије. Губитак утицаја де Гола и комуниста међу послератном генерацијом која се појавила у мају ’68 фаворизовао је идентификацију Француске као целине са режимом маршала Петена у Вишију. Под утицајем „нових филозофа“, идеолога попут Бернар-Анри Левија, који је истакао ову идентификацију као суштинску, било је лако заборавити да је Петен дошао на власт само као резултат понижавајућег пораза Француске. Петенов режим никад није био нити је икада могао бити изабран од стране француског народа на слободним изборима. Ово померање фокуса са поноса Покретом отпора на срамоту због колаборације је допринело преовлађујућем расположењу антинационализма, чак покајања, усресређеног на комеморацију Холокауста (Шоа), који може изгледати пројектован да поврати поверење француских Јевреја, али их исто тако може учинити несигурним. Можда је претерано надати се да ће клатно престати да се њише из једне крајности у другу и да ће се доћи до равнотеже и тачности у процени сложене прошлости.

„Увоз израелско-палестинског сукоба у Француску“

Француска данас конкурише америчком Конгресу као најважнија прекоморска окупирана територија Израела. С обзиром на невероватан успон који је остварио БАЛ као нека врста „духовног вође“ француских председника, саветујући их да иду у рат са Либијом и Сиријом и рекавши да то чини „као Јеврејин“, тешко је избећи закључку да најактивнији лидери јеврејске заједнице и њихове организације, далеко од тога да „имају разлога да буду опрезни“, одлично знају да н е м а ј у р а з л о г а д а б у д у з а б р и н у т и због антисемитизма у Француској. Француски политичари, медији, па чак и учитељи су силно посвећени сећању на Шоа и одбрани и Јевреја и Израела ( с различитим степеном суптилности). Јеврејска одбрамбена лига негује блиске односе са француском полицијом и чак изводи обуку у њеном седишту под изговором „заштите своје заједнице“. Ниједна друга етничка група нема такав сервис.

Зато се поједине јеврејске организације и појединци усуђују на најневероватније провокације, играјући и господара и жртву, сигурни да ће им то проћи. Ако су заиста имали разлога да брину и буду „опрезни“, опрезно су могли и деловати. Они могу бринути (и то са разлогом!) да ће , због сталних тврдњи да су прогоњени у земљи у којој уживају све привилегије, лако изазвати непријатељство према Јеврејима, због којег, како тврде, брину. Уместо тога, водеће јеврејске организације се размећу својим утицајем без преседана, у очигледном контрасту са великом муслиманском заједницом која је у сталној дефанзиви. Они су сигурни да ће у такмичењу између француских Јевреја и муслимана, муслимани изгубити.

Искоришћавање ове повољне позиције је више но обича хуцпа (јид. дрскост, како у добром, тако и лошем смислу – прим. прев.). То је пре свега политика „Израел на првом месту“.

Председник Франсоа Оланд је на француски национални празник 14. јул осудио инцидент у Ру де ла Рокет као покушај да се у Француску „увезе израелско-палестински конфликт“ као изговор за „антисемитизам“. Премијер Мануел Валс је изјавио да „израелско-палестински конфликт се не сме увести у Француску“.

Француска Јеврејска конзисторија је осудила „систематско искоришћавање конфликта на Блиском истоку од стране организованих група и присталица покрета џихадистичких терориста“.

Роже Цукерман, председник екстремно утицајног Репрезентативног савета јеврејских институција Француске – ЦРИФ (CRIF), изнео је своје притужбе лично председнику Оланду. „Ми смо у нечувено антисемитскому озрачју“, изјавио је он, захтевајући да се такве демонстрације забране.

Министар унутрашњих послова Бернар Казнев је послушно позвао локалне власти да повећају „будност“ и да забране демонстрације које прете да „поремете јавни ред“.

Тврдећи да Француска не може да „гарантује безбедност“, Казнев je забраниo „про-Газa“ демонстрације заказане за суботу, 19. јул. Француска влада je запретила демонстрантимa, па чак и појединцима који позивају на демонстрације, дугим затворским казнама и великим глобама.

Тако је Француска постала прва европска земља која је забранила пропалестинске демонстрације. Док су, подразумевано, све врсте демонстрација солидарности са Израелом потпуно кошер.

Главни ефекат забране је био очигледно постављање француске владе на израелску страну конфликта на Блиском истоку. Дана 19. јула, неколико хиљада људи, упркос забрани, окупило се у Барбесу (делу Париза), фокусирајући свој протест на подршку председника Оланда последњем израелском нападу на Газу. Како и мора бити када се прогласи илегалним, протест је привукао велики број аполитичних младих људи који никада не пропуштају прилику да се туку са полицијом, изазивајући насилне инциденте у суседству и посебно палећи тезге на углавном афро-арапској пијаци.

Паскал Бонифаче, директор ИРИС-а (Институт за међународне и стратешке односе) и аутор „La France malade du conflit israélo-palestinien“ (Француска је болесна од израелско-палестинског сукоба), није једини који истиче да је блискоисточни сукоб одавно „увезен“ у Француску, пре свега од јеврејских организација које инсистирају на идентификацији јеврејских интереса са Израелом и жигошу критику Израела као антисемитизам. У одговору на најновије захтеве да се сукоб „не сме увозити“, Бонифаче је иронично запитао да ли то значи забрану годишњег банкета Репрезентативног савета јеврејских институција Француске – догађаја на који француски политичари хрле не би ли показали своју приврженост јеврејској држави.

Јасно, најактивније јеврејске организације осећају да само могу да добију радећи тачно оно за шта политичари кажу да се не сме десити. Увоз израелско-палестинског сукоба у Европи је управо оно што раде већ годинама. Изгледа да је у Европи описивање сукоба као „рата између преживелих Холокауста“ и исламских терориста сигуран начин да се јавно мнење мобилише у корист Израела. Идентификовање Палестинаца са „исламским тероризмом“ је очигледни циљ израелске политике од 11. септембра 2001.

Пропалестинске демонстрације сазива низ малих организација различитог етничког састава, укључујући троцкистичку Нову антикапиталистичку партију, која попут других таквих група обухвата људе јеврејског порекла. У Белгији више него у Француској, извесни „повратак религији“ међу младим људима имигрантског порекла олакшава идентификацију палестинске ствари са исламом, иако је ова идентификација погрешна. Ипак, коришћење израелско-палестинског конфликта за осуду муслимана заиста тежи ка подстицању верског грађанског сукоба у Француској, сукоба у којем ће Јевреји обавезно победити захваљујући свом веома супериорном друштвеном статусу. Произраелски лоби се може надати да ће такав сукоб обавезати европске владе да појачају подршку Израелу, третирајући заступнике палестинске ствари као „терористе“. И заиста су последњих неколико година европске владе према Израелу знатно наклоњеније, упркос чињеници да је саосећање јавности са Палестинцима због њиховог положаја такође повећано, иако нема ефикасан политички израз.

Флагрантно неједнак третман ће скоро сигурно подстаћи пораст антијеврејских осећања међу људима арапског и муслиманског порекла. Али ова „мана“ се може посматрати и као предност, ако служи да уплаши страшљиве Јевреје и потера их у Израел. Увоз израелско-палестинског конфликта може бити добитна стратегија за Израел, кроз јачање француске политичке подршке док се истовремено повећава израелско становништво са пожељним додатком француских Јевреја.

Заиста би било иронично ако би страх од комшија муслимана из париских предграђа навео француске Јевреје да се преселе у земљу потпуно окружену милионима непријатељских комшија муслимана.

Такве циничне калкулације могу да изазову супротан ефекат на различите начине. У међувремену, већина француских политичара је сама одговорна за увоз блискоисточног конфликта – у потпуној супротности са њиховим сопственим изјавама и са истинским интересима Француске, као секуларне држава једнакости појединаца, без обзира на верско или етничко порекло.


О аутору: Дајана Џонстон је аутор књиге „Крсташки рат лудака: Југославија, НАТО и заблуде Запада“. Можете јој писати на diana.johnstone@wanadoo.fr

Извор: Why Israel Needs Anti-Semitism | Global Research
 
Превео: Александар Јовановић

Преузето са: Магацин - национални портал

 

Нема коментара:

Постави коментар