Кашуби: Антони(је) Абрахам (1869-1923)

Ову особу је немогуће заобићи, као ни кашупску „абецеду”. Он има своју улицу у Гдањску, Гдињи, Сопоту, у најстаријој гдањској четврти – Олива и многим градовима и градићима широм Кашупске Земље и Поморског округа. У кући, у којој је некада становао у Гдињи, на Старовјејској (Старосеоској) улици, познатој и као „Абрахамова кућа”, данас је смештен део Градског музеја Гдиње. Зашто? Зато што је баш Антоније Абрахам био послат, заједно са Томашом Рогалом, 1919. године на мировну конференцију у Версај, где се „борио” да се Гдањск и Поморје, после 1. светског рата, прикључе Пољској. У Кашупској Земљи популарни Туна Абрахам, прозван такође „кашупским краљем”, цео свој живот је посветио борби за очување пољског и кашупског духа своје малене домовине и њено ослобођење од пруске доминације. У кући, у којој је свој живот завршио 23. јуна 1923, и данданас се може видети спомен-плоча на којој пише: „На овом делићу земље (мисли се на мали део обале који је Пољска, захваљујући његовом деловању, између осталог, добила у посед између два рата) свој напорни живот је завршио - Антоније Абрахам. Великом сину кашупског народа, неуморном борцу за пољску Кашупску Земљу и присаједињење Поморја Пољској – захвални Кашуби”.

"Абрахамова кућа"

Рођен је 19. децембра 1869. године у насељу Здрада, у околини Мехове, у пуцком срезу. Туна је ретко боравио код куће, кружећи по целој Кашупској Земљи, што је правдао потребом да путује као трговачки путник (Абрахам је био представник фабрике машина за шивење Сингер и Нејдлингер). Био је то изврстан претекст да агитује за Пољску, за његово политичко и просветно деловање. Антоније Абрахам разноси пољску штампу, посебно „Гдањске новине”, чији је био дописник. Оснива Народно удружење у великом броју кашупских насеља. У сталном је конфликту са полицијом. До 1914. године, пруске власти су против њега покренуле чак четрдесет процеса! Често је боравио у затвору, иако жандармима није увек било лако да га ухвате. О његовој изузетној снази и храбрости се у Кашупској Земљи говори до данашњег дана. 

На скупу у Жарновјецу, 1911. године, у препуној сали, Абрахам је иступио са ватреним говором против пруског терора и подстицао окупљене да се активно укључе у народни покрет. Жандарми, које је неко позвао, провалили су врата и ставили му лисице на руке. Антоније, сељак висок скоро два метра и снажан као бик, ипак је, пред око 300 Кашуба и зачуђених жандарма, раскинуо лисице, дохватио се штапа и испребијао Прусе. Био је осуђен на четири недеље затвора, а казну је одседео у Гдањску, где је за оброке добијао скоро искључиво усољене харинге.

После првог светског рата, у новој Пољској, није схватао нове односе који су завладали у друштву и дељење људи на боље и горе Пољаке (мисли се на дискриминацију Кашуба у новоослобођеној Пољској). Године 1922. му је председник Пољске Војћеховски доделио орден Официрског Крста Ордена Пољског Препорода. Ту награду је примио са великом сатисфакцијом.

Сахрањен је на обали мора, у најстаријем делу Гдиње, на оксивском гробљу. Погреб се претворио у велику манифестацију Кашуба, представљао тријумф живота и уједно додао импулс легенди о њему, која га је осветлила новим светлом беспрекорног идеалисте, аутентичног народног вође у Кашупској Земљи и великог пољског патриоте.

У Пуцку и Гдињи су му подигнути импозантни споменици. Кашупско-приморски савез (главна кашупска организација) основао је престижну награду под називом „Сребрна Абрахамова бурмутица”, која се додељује особама изузетно заслужним за Кашупску Земљу или Гдињу.

Ружа Островска, Изабела Тројановска, Тадеуш Болдуан

За Ћирилизовано, превод, адаптација и допуне: Проф. др Душан-ВладиславПажђерски