Пуковник Касад: О будућности Донбаса


Ево шта у вези Донбаса каже Александар Жуковски, један од најпознатијих донбаских добровољаца из руске блогосфере:
"Данас сам добио скоро стопостотну гаранцију да Донбас неће бити предат Украјини. 'Скоро стопостотну', јер би пучем, али само могућим пучем, либерала у Русији Донбас био предат Украјини, а што не верујем да се може десити.

Не могу да кажем у чему се гаранција тачно састоји, али ово стављам на папир да би читаоци и коментатори престали да хистеришу да је неминовно да Русија испоручи Донбас Украјини. Таква мантрања од сада треба тумачити или као глупост или свесно застрашивање становништва ЛДНР.

Али то не значи да ће Донбас преконоћ ступити у "срећну будућност" или да треба аплаудирати руској политици у погледу Украјине и народних република. Нажалост, садашња нестабилна и фрагилна ситуација може потрајати, и то дуго, а могуће је и да ће Русија у том периоду издавати и саопштења супротна ономе што ми желимо и осећамо.

Али да нипошто неће бити враћања Донбаса Украјини (изузев у случају промене режима у Русији) је апсолутна датост. Позивам своје другове да то имају на уму, а непријатељима поручујем да би требало да остану у форми."

Слажем се са Александром. То јест, Донбас може бити враћен Украјини само у случају општег пораза Русије у хладном рату са САД.

Такође би требало имати у виду могућност да Донбас буде враћен Украјини ако Запад послуша Кремљ и пристане на истинску децентрализацију Украјине и промену режима у Кијеву, али сматрам да су шансе да се нешто тако деси скоро никакве, због ставова садашње америчке администрације, да не говоримо о будућој. Пошто ће се сукоб наставити, и Русија и даље одбијати Обамин ултиматум а САД заузврат игнорисати жеље Кремља у погледу Украјине, народне републике немају другог избора осим да наставе да постоје као непризнати државни ентитети чија будућност зависи од исхода руско-америчког хладног рата. Све је то очигледно и без неке посебне инсајдерске информације, што потрвђује и извор Жуковског (никада нарочито уздржаног у проценама дешавања у ДНР и ЛНР).

Да ЛНР и ДНР постану део Русије, пак, то је тешко остварљиво све док траје хладни рат са САД. Ако у њему Русија победи, тада ће и таква опција бити могућа, али не раније. Ако Русија подлегне, ЛНР и ДНР као део Русије просто неће бити на дневном реду, јер ће Русија онда изгубити и Донбас и Крим и још много тога. Генерални "цик-цак" приступ у погледу Донбаса, оствареног напретка у Сирији и подељености Европе сасвим је разумљив, али ће његови резултати зависити од америчких контрамера на тим ратиштима и у земљама које се граниче са Русијом, у којима САД потпирују сукоб не би ли што више непрегле руске прилично скромне ресурсе. Исход сукоба у свакој појединачној земљи, било Украјини било Сирији, био би тактичке природе а не пресудан за цео сукоб, који ће бити одлучен комбинованим факторима, чак и ако се поједина ратна попришта "охладе", јер ће она бити замењена другима (Молдавија, Придњестровље, Белорусија, Казахстан, Јерменија/Карабах, Таџикистан...), где је тренутно наоко мирно. Поред војних и политичких активности у комбинацији са притиском санкција, удари ће се наносити и из других праваца, на пример, на руски спортски естаблишмент, као саставни део разноразних антидопинг кампања и настојања да се Русији одузме Светско првенство у фудбалу 2018. године и спречи њено учешће на наредној Олимпијади у Рију. Ту су и повремена угрожавања руске својине у иностранству (афера с "Јукосом", на пример) и директна субверзија путем информационог рата чији је циљ подстицање центрифугалних процеса због економских тешкоћа у самој Русији.

Опасност од избијања правог рата је веома мала, али постоји. Све већа напетост у односима САД и Русије ће се празнити или преко низа локалних ратова и сукоба у којима ће обе стране користити проксије за остваривање сопствених интереса на територијама трећих земаља без суверенитета, или у борби за остваривање утицаја у полунезависним државама. Украјина и народне републике су у том сукобу постале инструменти, што ће и остати све док траје борба великих сила. Према томе, народне републике се неће вратити у Украјину, већ ће, уместо тога, и даље имати делимичну подршку Русије, док САД неће оставити хунту на цедилу, него ће украјинску војску припремати за рат против Русије и даваће јој сву потребну војну, финансијску и другу помоћ. Нико при здравој памети не одбацује рат као инструмент политике све док је рат неопходан да би се остварили сопствени циљеви (на страну сценарио који су следили Горбачов, Шеварнадзе и Јељцин).

Средњорочно, Донбас не може очекивати да ће ући у "светлу будућност", јер тешко да може бити побољшања животног стандарда док траје рат, и то у републикама чији статус зависи од конфликта на који оне не могу да утичу, па је мало разлога за оптимизам. Украјина је у сличној ситуацији, јер примаће помоћ све док рат траје, али то не значи да ће одједном постати "Еуропа", него пре супротно, кад се испуца у рату против Русије биће још даље од Европе него у време Јануковича. Пуч није изведен зато да се Украјина уведе у Европу, него да се искористи као војно-политички мостобран у судару САД и Русије. У крајњем, сукоб на донбаском фронту између хунте и народних република је само пројекција глобалног сукоба САД и Руске Федерације око Украјине и Сирије. Од тога ће у наредних шест месеци бити неких одступања, када се ситуација може унеколико променити.

Санкције против Русије

Вероватноћа да ће санкције бити продужене је 99% (било, сада је 100% - Кирби: Санкције Русији остају на снази до прекида окупације Крима - прим. прев.), што ће довести до ескалације сукоба у Донбасу и пре и после одлуке. Руско ослањање на европске десничарске и сепаратистичке покрете јесте донело пристојне тактичке резултате - холандки референдум, гласање француског Сената и демарш италијанских сепаратиста - али то је премало да би се скршио основни механизам евроатлантистичке контроле, која је и довела до режима санкција као средства остваривања америчке спољне политике. Стога је разумљива жалост што Европа није самостални чинилац на међународној сцени и нема довољног утицаја. Представници атлантистичког лобија Русији могу понудити једино празна обећања и бесмислене гаранције (као оне дате Горбачову), али и њих тек као предлог "часне капитулације", то јест, "ти се одрекнеш нечега, а ми ублажимо санкције и батине". Стога, и поред остварених локалних политичких победа, можемо да видимо како НАТО повећава своје војно присуство на границама Русије, како Немачка официјелно дефинише Русију као непријатеља, и како се регионалне псеудодржаве измећу у "санитарни кордон" и накрцавају војском и оружјем - што је све део плана који се протеже много даље у будућност од Обаминог мандата, а што значи да америчко-руски сукоб не зависи баш много од тога ко седи у Овалној соби.

Сиријско "примирје"

Температура у Сирији је порасла скоро до тачке испаравања примирја, што су САД и потврдиле захтевајући од Русије да притисну Асада и претњом да ће га напасти и збацити војним средствима, ако треба нападајући и руске авионе. С једне стране имамо изјаве дипломата "Русија би требало...", док се овамо прети и звецка сабљама - "ако Русија не уради то и то, бомбардоваћемо Асада и обарати руске авионе". То је класичан "штап и шаргарепа" приступ чије коришћење значи да је "примирје" у Сирији било тактички маневар за обе стране, као и да нема ни основне сагласности САД и Русије у погледу будућности Сирије, а што доводи до садашње мешавине претњи и притворног ласкања. Очигледно је да су САД склоније окончавању сукоба дипломатским притиском него уласку у још једну дубиозну ратну авантуру пред председничке изборе. Москва схвата да су САД у цајтноту и због тога води двоструку политику: чак и док су се водили преговори о примирју и процесу окончавања сукоба, сиријска војска је изводила и изводи операције у Источној Гути, на северу Латакије, код Хомса, у Алепу, а продире и ка Раки. Сва та војна дејства имају активну руску подршку у виду снабдевања, саветника и ваздушних напада. С друге стране, ни САД не одступају у лицемерју, нарочито када је у питању "умерена опозиција" јужно од Алепа. Све у свему, обе стране будућност примирја сагледавају на скоро исти начин, и покушавају да одговорност за то пребаце на другу страну, док истовремено своје позиције у Сирији оснажују војним средствима.

Избори у САД

Што је ближи дан избора, то је већи њихов утицај на спољну политику САД. Захтеви "пожури са Сиријом" и "убрзај Минске споразуме" демонстрирају колики се притисак врши на Обамину администрацију која се и сама труди да оствари некакав успех у Сирији и/или Украјини не би ли Хилари следећа засела на место председника. Труд да се такав успех постигне заобилазећи Русију, као што су биле самосталне операције код Раке и у Мосулу, унапред је осуђен  на пропаст, а заузимање Фалуџе не би имало исти ефекат јер су је Американци за време Буша освајали два пута. Стога Американци траже да Русија пожури с одласком Асада и Минским споразумима, јер ако се ништа не деси у наредних неколико месеци, то ће бити проблем и следеће администрације, а војна авантура уочи избора може и да се освети.


Донбаски избори

Они су могући једино ако се хунта о њима договори директно са ДНР и ЛНР. До сада није показала такву жељу. Са тачке гледишта Кијева, директни преговори би значили да се у Украјини води грађански рат у којем су ДНР и ЛНР легитимне стране. За хунту и њене господаре то је неприхватљиво, јер чему је онда служила сва та прича о "руској агресији". Стога се само Москва притиска да испуни Минске споразуме, док се ДНР и ЛНР нападно игноришу. Са руског аспекта, одржавање донбаских избора под условима Кијева и САД , тј. да ДНР и ЛНР нема за преговарачким столом, било би равно политичкој капитулацији која не би дала ни гаранције у вези Крима, укидања санкција и будуће америчке политике према Русији

Стога је вероватније да ће донбаски избори планирани за 20. јун, и пошто нема иоле озбиљних уступака ниједне стране, бити одложени за јесен. Али ако неко изађе из оквира Минских споразума, ДНР и ЛНР ће саме и уз одобрење Москве одржати изборе, не марећи шта каже Кијев. И то би био крај Минских споразума. Москва, до сада бар, није била заинтересована за улогу главног гробара Минска 2, тако да ће избори вероватно бити померени.

Судбина Минских споразума

Ако не буде напретка у погледу донбаских избора или прекида ватре у Сирији, "Минск" сигурно неће бити остварен. Природно, на јесен ће почети да се прича о продужавању рока примене до 2017., све уз продужавање санкција Русији због Крима и Донбаса. Санкције инајвероватније неће бити укунуте ни током зиме 2016-17. Како ће тај проблем бити решен зависи од америчких председничких избора и њиховог утицаја на америчку спољну политику, јер и на ток украјинског и сиријског сукоба може утицати исти императив који је САД натерао на директну војну интервенцију у Ираку и Сирији. И наставак тих сукоба у садашњем облику и њивова ескалација су подједнако могући, пошто Обамина администрација покушава да пре краја мандата оствари напредак барем на једном од та два фронта. Дакле, могуће је да ће доћи до повећања сукоба у Донбасу и оружаних мера против Асада, и да таква ескалација покопа Минск 2, али је вероватније да ће оба сукоба, с обзиром на ситуацију у Европи, бити продужена до почетка 2017. године, када ће се Москва суочити с потребом да своју политику у Сирији и Украјини усклади с променама америчке политике после Обаме.

У сваком случају, судбина Донбаса чврсто је везана за велики број међународних фактора који су ван домашаја самог Донбаса. Питање војног, политичког и економског опстанка у 2015. години већ је решено, али даља будућност народних република зависи од исхода једног глобалнијег сукоба, судара у којем статус Донбаса јесте важно, али не и једино питање.


Аутор: Борис Александрович Рожин (Ћирилизовано: Пуковник Касад - 100 чланака)
Изворни текст на руском: О будущем Донбасса - Colonel Cassad
За SouthFront: Crisis News, World Events, Political Survey превео на енглески: Џ. Хоук
Извор: The Future of The Donbass
Превод: Ћирилизовано

Коментари