Милан Миленковић: Тупаџије



"Брод будала", Карл Добски

Кад год напишем неки чланак о мученим антикомунистима, односно о томе како су по лажовским потенцијалима давно превазишли мрске комуњаре, јави ми се неки паметњаковић, који ће рећи следеће: „Надам се да ће аутор некада написати неки текст у коме износи и мане комуниста“. Таква паметовања сматрам малициозним, јер нисам видео антикомунисту који је, чисто објективности ради, рекао ма и једну лепу реч о Црвенима. За њих објективност не важи, могу да измишљају шта и колико хоће. Објективност је за друге.

Данас, међутим, видех један коментар на Фејсбуку, у коме лице, очигледно срБски оријентисано, каже како су „комунисти истребили грађанску класу и како од тада нисмо имали честиотог дипломату који би у правом смислу речи оправдао ту функцију. О осталом нећу ни да причам. После је следило „описмењавање“и „индустријализација“ што је био први корак ка уништењу српског села као темеља вековног опстанка. Последице и данас трпимо и вероватно се никада више нећемо опоравити. Дође нам главе то блато о којем несрећник прича, он је тренутно залечио свој комплекс ал је допринео да му се нација изнутра распадне и метаморфозира у нешто чега би се и сам уплашио кад би могао видети„.

Како је дубоко и кобно наше нераумевање и незнање, како су страшне наше заблуде!

Главна мана комунизма није уништавање грађанске класе, него претварање читавог народа у грађане, односно стварање грађанске класе, ако је већ тако зовемо. Описмењавање и индустријализација јесу грађанизација, аман, брате! Врлина неписмене и неиндустријализоване[1] Србије јесте био мањак грађана и грађанских расположења. Од средине 19. века, грађански слој код нас је био веома танак и тек се, после Првог Св. рата проширио, али и тада не много. Сељаштво је чинило у Србији 80% становништва.

Грешка долази одатле што лице, чији сам текстић навео, не разликује грађанина као становника града и грађанина као државно-правни појам, што га не спречава да паметује.[2]

Дакле, грађанизација, у државно-правном смислу, није исто што и пресељење у градове. Данас је и сељак на Старој планини грађанин, јер ужива грђанска права и обавезе, а то што није становник града ни мало га не развезује од грађанштине.

Дакле, главни недостатак комунизма, иако то антикомунисти, од силног моралисања због разних злочина комуниста не стижу да виде, јесте грађанизација Србије. И ово није неважно: сви ти процеси су постојали од 19. века (нису прве школе комунисти отворили, нити прве фабрике), само је требало мало читати Нушића, Домановића и Лазу Лазаревића, али су их Црвени радикализовали. 

У првој фази после рата, када су се градови и непродуктивни слојеви издржавали од прислног откупа[3], сељаци су дошли на оригиналну идеју: уместо да се од њих отима, прећи ће у град, у индустрију, па ће они бити издржавани. Нико, наиме, није видео комунисте како неког батином у град терају, него су људи ишли тражећи лакши хлеб.

Наравно, у град су потерани и Хрвати и Словенци[4], Муслимани и Македонци, само што штета није била иста. Хрвати и Словенци, као млади народи, нису почивали на сеоској култури као Срби, већ им се култура протурала из града и из цркве. Могли су да мењају пребивалиште, култура је остајала иста. Муслимани су ионако били прикопчани на екстерну културу – био у граду, или на селу, њему је „Стамбол купа меда и гора од шећера“, што би рекао Његош. Црногорци никад неки сељаци нису ни били, тако да је мењање културног обрасца, кроз искорењивање, погодило највише Србе, јер је наша култура настала и развијала се на селу. Идиотска идеја модерног, грађаниозованог Србина, да ће културу, обичаје и традицију, спаковати у кинеску торбу и понети у град, нема шансу да се претвори у стварност. Култура, обичај и традиција не могу да мењају место рађања и развитка.

Опет, оно што антикомунистима, који су једнако добри грађанери као и комунисти, не пада у очи, а и не знају, мучени, јесте да је грађанска култура супротна сеоској, а не њена апгрејдована верзија, или некакав продужетак. Она је негација аутентичне, српске културе. У граду смо одгајили само срБску културу, као симулакрум, неку врсту дајџест културе за идиоте.

Искорењивање је, дакле, процес који је разорио српски народ и зато данас имамо читаву класу безмозговића, неослоњену на заједницу и културу. Комунисти су стварали свог „новог човека“, полубога заправо – индустријског радника. Нису ни приметили, од силног дијалектичког и материјалистичког оптимизма, да им радничка класа не постоји.[5]
Уместо радничке класе, онако како је Маркс замишљао, створена је класа дојучерашње сиротиње, која је, у само неколико година, била бачена у раље потрошачког друштва и у њему се потпуно изгубила а, у наше дане, и дехуманизовала.

Дакле, баналне и неважне моралиситчке приче о стрељањима и убистивима, о досељавању на Дедиње, о љубави према власти су излишне. Нису комунисти урадили ништа што и други пре и после њих нису урадили. Историја је жедна крви и приговори на то показују и потказују глупост онога ко на ту жеђ примедбу ставља. Једног дана, кад се буду сводили биланси, видеће се да су десничарске владе, од 5. октобра до данас, побиле далеко више Срба, него комунисти. Нису убијени метком, него јадом, бедом, слабом здравственом заштитом и стресовима, али су једнако мртви као и они које су Црвени треснули.

Исто тако, јадне су и оне приче о Сремском фронту, где је изгинула срБска младеж, јер смо имали двоструко већу погибију шеснаестогодишњака 1915-1916., које је Пашић повео као регрутни потенцијал за војску. Преко 30 000 их је остало у албанским гудурама.

Тито није напао Јасеновац, каже једна од прича. А Равногорци га нападали сваки дан?

Привредни успех је постигнут кредитима, које смо узимали да не бисмо радили ништа!

Тек је то глупост. Кредите су узимали и Америка, Немачка, Јапан, Енглеска и остали. Кредит је средство развитка, само што неписмени критичари о томе немају појма. Неповратна средства? Па ко их не би узео? Већ замишљам срБске патриоте којима банке дају бесповратне кредите, а они гордо кажу: „Нећу да узмем те паре, јер ћу због њих сутра живети горе!“

Комунисти су поделили стотине хиљада станова, из којих их данас грде антикомунсти. Саветујем свакоме, ко је сигуран да су комунисти гробари наше привреде, који нису ништа знали да раде, да тренутно угасе струју из електрана које су ови подигли, па да користе само ону струју која долази из електрана које су, од 2000-те подигли десничари, као и да изађу из комунистичких станова, које су откупили за сто марака и да се возе само пругама и путевима које су им подигли Милошевић, Ђинђић, Коштуница, Тадић и Вучић.

Један од разлога што нисам критиковао комунизам (у коме сам два пута губио посао као новинар, јер сам лајао против њега) је што се једно друштво, ма какве мане имало, може критиковати само ако се створи боље и праведније друштво. Ја боље и праведније од тог нисам доживео за својих 55 година. У односу на неки идејни конструкт, или на неку декину причу, комунизам можда није био савршен, али у односу на животно искуство, на оно опипљиво што је моја генерација прошла, сумњам да се ово данас може и у једном сегменту мерити са комунизмом. У поређењу с принцом на белом коњу, сваки је мушкарац дроња, па је тако и комунизам јадан у односу на Утопију.

Ничим ме Црвени нису задужили; нико мој није био у партији, нисмо добијали станове од друштва и фирми; једино што сам лично извукао као бенефит јесте бесплатно школовање и здравство, али другачије није ни могло. Ниам волео Тита, па немам сада разлога ни да га мрзим, јер супротно осећање од љубави није мржња, већ равнодушност. Ко није равнодушан према Титу, тај га је волео, или су га мама и тата волели.

Ко прати мој рад, зна да сам лајао на комунисте док су владали. Истина је да сам ја одрастао у време кад се за то није ишло на Голи оток, али сам лајао. Лајао сам на Тадића са Фокус радија, док је био на власти. Данас лајем на Вучића и СНС. Лако је, антикомунсти, браћо моја, мртвом курјаку реп мерити. Сачекали сте да Тито одлежи десет година, да се на смрт навикне, да бисте почели да га ружите, јер сте зечеви, а не јер сте касно схватили шта се дешавало. Ако сте касно схватили, онда боље да ћутите, јер ће вас неко питати за бистрину.

Нисте смели у цркву, је ли, јер је било забрањено? Ма да ли је могуће? А сад смете, па идете. Него, шта ћемо ако неко поново забрани? Опет нећете ићи?

Друга грешка комунизма је југословенство, од кога је, ако ме памћење не вара, боловао и други покрет отпора, онај равногорски. Не постоји, бар ја тако мислим, Југославија која је удобна за српски народ. Ни предратна, ни поратна Југославија, као ни СРЈ и Државна заједница СЦГ, не могу се направити, а да то не иде на штету Србије. Таква је природа сложених држава.

Ипак, можда је највећа, најкобнија последица комунизма што је егалитаризовао друштво и што је свака будалетина стекла утисак да се и она нешти пита и да нешто зна. Постали смо земља Шарлатанија. После пада комунизма, а нарочито са стварањем друштвених мрежа, свака је будала изједначена с академиком. Друштво је, одустајањем од комунизма од краја седамдесетих, вестернизовано и постало је прожето највулгарнијим материјализмом. Деведесетих је озбиљно оборен ниво образовања по школама и факултетима, а васпитна компонента је сасвим укинута, тако да имамо већ двадесетак озбиљно неписмених генерација, које гледају да им се неписменост и незнање далеко чују. Комунизам је сваког слагао да је једнак другоме, јер је пренебрегао биолошку неједнакост, на којој се диже и капацитет за знање и разумевање. Комунизам нас је до краја грађанизовао и тиме, а не присилним откупом, или стрељањима, како то виде политички игноранти, убио као Србе. Мали грађанин је појео Србина у нама. Нема, да тако кажем, „грађанскијег“ друштва од комунизма и само неко ко много не зна може да каже да су Црвени убили грађанску класу. Они су је раширили на цео народ.

Оно што бисмо могли да научимо из скорашње историје, да смо само мало бољи ђаци, је следеће: сами смо себи кривци за све што нас је снашло. Свако је могао да верујуе у Бога и да врши верску праксу, али ми нисмо хтели да то радимо, јер ми, Срби, увек гледамо шта нам је корисније. Испоставило се да је за каријеру боље бити атеиста. Нико није ишао у затвор зато што је одбио да буде Југословен, али смо ми, Срби, једини журили да будемо Југословени. Никог комунисти нису терали у партију, писала се молба, али смо ми, Срби, радо те молбе писали. Није ми познато да су некога Црвени на силу уводили у нов стан, добијен од друштва или фирме, али ми, Срби, нисмо имали петљу да кажемо да нам њихов стан не треба, ако их већ нисмо жарко волели. Ми смо продали веру за вечеру, а онда су нам Црвени били криви.

Није било народа који се бедније држао пред комунистима, него што смо били ми и то не зато што смо плашљиви, већ зато што смо подмитљиви до бесмисла. И данас дупе, заједно са гласом на изборима, дајемо за 10-20 евра, или картон уља. Такви смо – да се не лажемо – били и пре доласка комуниста на власт. Краљевски министри су одлично крали још од Пашићева времена, а глас Србина на изборима се још у Нушићево време добијао за две љуте.

Да бисте одржали лажљиву и мршаву конструкцију својих прича, претворили сте комунисте у несрбе, које је дозвољено, па и пожељно убијати, а онда сте све партизане прогласили за комунисте. У стварности, тешко да су прелазили 5% учесника НОБ-а. Онда сте све стрељане на Бањици, које је „Српска мајка“ Недић приводио окупатору, уз терцирање Љотићевог Збора, претворили у комунисте, иако сте претходно испричали причу да су сви комунисти из Србије збрисани још 1941.  Кад се лаже, бар се гледа да конструкција буде логична. Вама ни то не треба. Па је л’ било толико комуниста после 1941. да Бањица ради до октобра 1944.? Ако их је било толико, посебно у Србији, откуд то да они нису Срби? Ако их је било толико, онда они нису били тако минорни, као што желите да их представите. Ако их није било, ако су заиста отерани 1941., кога је „Српска мајка“ Недић, уз терцирање Љотића, лиферовао Немцима? Неке обичне Србе?

Ипак, најодвратнија од свих ваших лажи јесте лаж да сте објективни, да вам је стало до истине и да се по томе разликујете од Црвених. Црвени се око истине нису много умарали, а ви још много мање од њих. Ви хоћете своју причу и то хоћете да је грлато и бесно протурите, а то што је препуна маштарија и лагарија, нема везе. Ваша је. Реците слободно: „Хоћемо да лажемо и да наметнемо своју причу!“ Имате право на то, само немојте, за име бога, бити тако објективни. Оперите породичне биографије, останите у комунистичким становима и сачувајте комунистичке дипломе, ваш морал то подноси. Не да се нисте јавили док су Црвени били моћни, него нисте док је постојала могућност да фасујете 15 дана затвора. И то вам је било много за срБска уверења. Море ни крстили се нисте док нисте били сигурни да неће шкодити каријери. Каква су вам уверења, таква вам је и спремност на жртву.

Ипак, комунизам је био нешто што је макар хтело да гони историју, да буде самосвесно и дрско, са свим својим манама. Комунистички крволоци, Крцун, Лека и остали, били су мудоње за ове што данас лају на њих, јер би ови други умрли од страха да се с Крцуном заглаве у лифту, а он их не би ни приметио. Живот  и историја траже крволоке, а не Мајке Терезе. Антикомунисти су оно што се шуња за историјом, приплакује, слини, тужака и покушава да, 2017-те, добије битку на Сутјесци, која је окончана пре три-четврт века. 

Против антикомуниста не постоје аргументи, јер они одавно нису у свету аргумената и чињеница, него у афективном свету, свету расположења, осећања, убеђења и ставова, који више нио далеку везу са стварношћу немају. Побеђујући 37 година мртвог Тита не примећују да се, за њихова живота и пред њиховим очима, Србија девастира као никад у историји. Стварност их не занима, него их копка ко је Тито: пољски Јеврејин, или Хрват? Лудило. Благо Вучићу каквим крдом влада.

Против антикомуниста су следећа средства пожељна: буквар, граматика, правопис, школа (не интернет школа, него права, старинска школа), затим средства за смирење, јер превише афектирају и, као крајња мера, секс, јер благорворно утиче на пражњење енергије.



[1] Мада, и то како кад: кад им ваља, антикомунисти представљају Краљевину Југославију као индустријску велесилу, а кад им ваља за неку другу тезу, онда је била неиндустријализована. Уопште, немогућност да се заузме стално становиште је општа бољка свих радикалних антикомуниста. 

[2] Никад ни једног Србина незнање није спречило да каже шта има. Овде су став и расположење далеко изнад памети и знања.

[3] Присилни откуп, иако ни мало симпатичан, заправо је била мера којом се неутралисала ратна привреда нашег сељака, иначе наивног као лисица од три године, који је уобичајио да за десет јаја добије златну бурму. И то сви знамо, него се правимо наивни кад нам треба. Клавири су се давали за џак од 25кг брашна. Тај ко толико пати за грађанском класом Краљевине, треба мало и да је пожали кад је срБски сељак дере.

[4] Сетите се само оних хиљада срБских фабрика којке су пресељене у Хрватску и Словенију после рата; неко је у њима морао радити.

[5] Она је, иначе, проналазак теоретичара, у стварном животу је никад није било, што се видело кад је, од 2000-те кренуло харачење и отимање српске привреде – радничка класа није ни бекнула и то само зато што је мислила, не зна се на основу чега, да ће баш она бити добитник транзиције. Дакле, то и није била класа, него скуп слабо образованих и хиперматеријализованих полу-грађнаера.


Претходно од истог аутора: Index librorum prohibitorum

Аутор: Милан Миленковић
Извор:  Тупаџије | Милан Миленковић

Коментари