Милан Миленковић: Чантра као судбина

Кад год видим да неко, у текстовима, помиње „бестелесне силе“ или, још јачу, инверзну варијанту „силе бестелесне“,¹ осим што знам да имам посла са клерикалним патриЈотом, знам да имам посла и са ваћарошем, јер између првог и другог једва да има разлике.

Ради се, наравно, о тексту Мирослава Паровића, „Силама бестелесним“, у коме нам он саветује да, уместо да се мајемо и замајавамо некаквом опипљивом борбом за Косово, или против окупације, сваку борбу сведемо на културну раван и да ту бијемо наше битке па, ако нас Бог и добра срећа погледају да нам неко заврши посао, добро јесте, а ако не, терамо културни отпор до краја вечности.


Уопште нећу да се претерано бавим самим Паровићем; не знам човека, гледам шта ради и претпостављам да Информатика, новосадско предузеће, није било ни мало бестелесно кад је Трећа Србија, са Паровићем, почела да је пељеши. Тада силе бестелесне нису биле на високој цени. Сумњам да ће овај трактат, о борби кроз културу, с оне стране желуца и дебелог цева, Паровић на себи примењивати, та философија је екстерног типа, односно тако други треба да раде и поступају, док ће он да цеди или неку нову Информатику, или ће да цеди Вучића, да би га одбранио од оних који му ионако не могу ништа.

Паровић је, такође, и без литерарног талента. Пише лоше, досадно и, што је и највећа замерка, ванполитички. Од 5. октобра наовамо, српски политиканти су дигли руке од политике као делатности, престали су да је воде и пристали да буду објект за субјект, односно да само спроводе туђу политику и то против интереса сопственог народа. Уз њих, уз тај први ешалон, нужно се стварио и други, апсурдно неполитички ешалон, који има намеру да радни век проведе обитавајући на рубовима политике, ваћарећи кога стигну, само да не морају да раде нешто озбиљно.

Одбрана српства „силама бестелесним“, како нам саветује Паровић, је дубоко неполитична и заправо значи одустајање од сваке политике на дуг рок, што је, базичо, дефетистичка философија и добро може донети само некаквим паровићима,  а српском народу само дугу агонију.

Друго: баш господари Паровића сатиру српску културу, у распону од филма, до разарања породице, традиције и обичаја. Како се одупрети у културној сфери, кад њу највише растачу они којима Паровић служи, да би се овајдио за силе телесне?

Културна отпорност, мој Паровићу, зависи критично од недостатка пете колоне. Тамо где ње има, култура је контаминирана и немоћна да се брани, камо ли напредује. Свака културна акција, која није у складу са интересима владајуће касте – дакле, индиректно са интересима странаца – ометана је, маргинализована, или обесмишљена, а у том ланцу исхране, ни сам Паровић се не налази међу жртвама, већ међу предаторима.

Један мали цитат из овог текста, који не заслужује ни слабу тројку у шестом основне:

“ Таквим приступом чак су успели да велики део Срба увере да је Сулејман био величанствени, па онда не сумњам ни да ћемо и ми успети да уверимо нове генерације да је Обилић био храбри и племенити витез, а Кнез Лазар мудри и честити државник, спреман да се за народ жртвује.“

Прво, Паровићу, ко је успео да увери Србе да је Сулејман Величанствени? Да нису власници медија, који служе истом господару, коме и ти?

Друго, док се нису појавили људи твог кова, Срби су знали ко су Милош и Лазар. Од кад ви држите банак, од кад слуђујете овај несрећни народ, он више не зна ништа.

Људи као ти, Паровићу, сте директна негација традиције, обичаја и историје српског народа. Ви сте све оно што ваш народ није. Ваше је, наравно, право да причате, давите и лупетате, да стичете кроз ту причу силе телесне, али немојте да моралишете. Реците поштено: народе, помери се, стисни се мало, да и ми проживмо и захватимо неку парицу, кућу, да нешто преврнемо и вајдимо. И, ми ћемо се стиснути. Немојте да сипате велике пароле, да продајете клерикално-националчистичке форе, само да бисте дошли до неке нове Информатике.

Ускоро ћете, сви скупа, постати бескорисни и за оне којима не можете да се извучете из оног мета где сунце не сија. Мањи део народа вас презире, већи део нема појма ко сте и то вам убија вредност, тим пре што цене за колаборанте падају, јер је понуда велика. Боље од вас могу добију јевтино. Вучић је довољно високо да може да наплати своју аполитичност, а за вас нисам сигуран. Није далеко дан када ћете ићи од телевизије до телевизије, а највише на ону која врви од сила телесних, али лове за ваше наступе неће бити. Бранићете калифа за мршаву вечеру, а можда само и за пиће. Но, то спада у вашу судбину од оног тренутка кад сте се одлучили за силе телесне, док другима мрсомудите о силама бестелесним. Једном, кад се серва промени, а хоће, увек се промени, данашњи колаборанти ће се суочити са неким новим Србима, који ће вас схватити веома, веома телесно и који вам неће опростити ово што данас радите. Вучић ће, тада, бити на Бахамима, или Бора Бори, али тамо нема места за све ешалоне колаборациониста.

(Чантра је, иначе, торбица коју носе пијачни инкасанти и симбол је за стварчицу у коју се скупља туђ кеш)

[1] http://www.standard.rs/politika/38346-%D1%81%D0%B8%D0%BB%D0%B0%D0%BC%D0%B0-%D0%B1%D0%B5%D1%81%D1%82%D0%B5%D0%BB%D0%B5%D1%81%D0%BD%D0%B8%D0%BC

Милан Миленковић | Radio 2M

Претходно од истог аутора: Тупаџије

Аутор: Милан Миленковић
Извор: Чантра као судбина | Милан Миленковић

Коментари