До 1690. године Метохија и Косово су биле готово потпуно етнички чисте територије насељене искључиво српским становништвом. До тада се Срби и Албанци нису битно разликовали док аустријанци нису заиграли на разлику између католика (Албанци) и православаца (Срби, тада грко-источњака, како год). Клименти су кренули у сеобу са Србима и једва је једна четвртина њих преживела до Саве и они су насељени у Хртковцима и Никинцима.
Шиптарска најезда на Метохију почела је након пустошења ове територије што због сеобе Срба, то и због куге и смрти од глади и из других узрока. Страдање српског становништва, не рачунајући Херцеговину и територију садашње Црне Горе (па је сада већина Срба пореклом из тих крајева) било је готово 90% и то представља највећи, или један од највећих геноцида у историји човечанства.
Најезда је кренула преко Ђаковице јер је она најлакше приступачна из Албаније и Шиптари су што добровољно, што присилно од Турака довођени из Скадра и из других крајева мењајући католичку вероисповест за мухамеданску. Десетковано српско становништво кренуло је да се повлачи према Врању, Лесковцу, садашњем Краљеву долинама Јужне Мораве, Топлице и Ибра. Албанска најезда је достигла врхунац пред српско-турски рат 1878, када су Топлица и Пуста Река били насељени Албанцима, који су се повукли у Подујево, наденувши себи презимена по селима из којих су протерани.
Упоредо са физичким насиљем и протеривањем Срба догађао се процес асимилације и мени је шокантно да је он био интензиван у 19 веку, када су уместо асимилирања могли да избегну на територију Србије тада удаљену пар десетина километара. Становници Жура код Призрена су већином асимилирани Срби, а може се проценити да је трећина Албанаца на Косову и Метохији српског порекла. Срби су остали етничка већина у Ибарском Колашину зато што је Мокра Гора била природна препрека Албанцима за насељавање.
Овај увод ми је био неопходан да бих објаснио зашто царинска унија Албаније и КиМ неће бити од битнијег економског значаја, а упркос градњи аутопута Приштина – Драч, који ће само убрзати напуштање КиМ, а мало допринети интензивнијој робној размени.
Неће бити јер се ради о утицају географије на економску гравитацију робних токова размене.
Попут Црне Горе, Косово и Метохија имају занемарљиво низак степен покрића увоза извозом јер готово и да немају производњу и вишак за извоз. Увоз се, као и у свим земљама „Западног Балкана“ покрива приливом дознака и задуживањем. Дакле, КиМ нема шта, или има врло мало робе да понуди Албанији, или било коме другом.
То је један од два могућа тока. Други, увоз, је много значајнији и ту опет Албанија нема много робе коју може да пласира на територију Косова и Метохије. Албанија је од Италијана специјализована за дорадне послове у индустријама одеће и обуће и има руда које одлазе на далек пут у Кину. Робе за широку потрошњу, а хране на првом месту, има мало, мада је ту очигледна експанзија са поврћем које се пласира и у Србију и потискује македонске БЈР повртаре.
Србија је водећи снабдевач робом јужне српске покрајине и понекад, у време бојкота робе из Србије, прву позицију заузме Немачка или БЈР Македонија, али се након пар месеци Србија опет нађе на првом месте. Пословни контакти, ценовна конкурентност и лакоћа транспорта (географија) природно наметну куповину основних намирница из Србије.
Да ће царинска унија имати позитивног дејства на већи степен размене не треба сумњати, али тренд повећања релативног значаја је и без тог политичког акта присутан.
Претходно: European Western Balkans: "Косовски парламент изгласао стварање царинске уније Косова и Албаније" (и предлог како пратити сличне вести)
Аутор: Мирослав Здравковић
Извор: Макроекономија
Нема коментара:
Постави коментар
Пишите српски, ћирилицом!