“… Само да се договоримо – квантитативне податке, организацију и “инсталације” ћемо оставити по страни. Русија није учествовала у овом рату и неће учествовати. Тачка. Стога ћемо нашу структуру наше групе звати – “Север”, а мене “Северњак”. Ја ћу одговорити на питања која су заиста важна за будућност Новоросије, а Ви их можете саставити …
Део 1. Непријатељ
Имам високо мишљење о њима. Уосталом, Украјинци су- ми. Исте расе, исте националности. Предности – упорност, истрајност. Поготово елитни део ваздушно – десантних снага. моторизоване јединице и специјалне снаге. Већ побеђени, немају с чим да се боре. Понуди им се предаја, да положе оружје и оду – одбијају. Покушавају да се пробију, иако знају да немају шансе. То је разлог зашто су многи погинули. Да бисмо избегли сопствене жртве, ми их само прекривамо артиљеријом. Неколико пута смо их пустили, да их не поубијамо. Знамо да су већ изгубили сву опрему на путу. Чему додатни лешеви? И они су нечији синови, мужеви, очеви …
Слабости – команда, контрола, неорганизованост. Цела њихова војска је салата. УОС, нацигарда, добровољачки батаљони. Не постоји јединство командовања. Одговорност према неколико служби је њихова највећа грешка. Пре двадесет година и ми смо то имали у Чечнији. Не уче на грешкама других. Наук ће морати да плате сопственом крвљу. Цео рат воде оперативни команданти, а свако од њих вуче на своју страну. Један каже “Идемо!”, други каже “Стоп!”, трећи виче “Бежи!”.
УОС имају више реда. Виде се деценије совјетске школе. Интеракција између оружаних снага, борба, реакција на промену ситуације. Али су “замрзнуте” почетком деведесетих година прошлог века. Где су биле, ту су и остале. Можете рећи да им није стало до њихове војске. Систем остаје, али школа контроле борбе је изгубљена.
Ваздушне моторизоване снаге и Спецнац су, као и другде, борбено најспремније снаге. Али су тешко потучене у борбама и резерва им је много слабија од оне с којом су почели рат. Али су високо мотивисане. Углавном због “корпоративног морала”. “Ми смо Спецнац!” “Ми смо падобранци !” У међувремену, за нашег “Северњака”, било је лудило видети спаљена возила са потпуно истим амблемима, заставама као што су наше и сликама Михаила Маргелова. Али, они су непријатељи! Надреално …
Пешадија – веома слаба! Већина их уопште нема жељу за борбом, команданти често немају искуства .. Снабдевање практично не постоји. Живе скоро само од траве. Гладни, прљави, у трулим униформама – зомбији! Само неколико батаљона је било пристојно формирано и имало муниције, али то их није учинило борбено спремнијим.
Тенкови – као самосталне снаге у овом рату не постоје. Углавном служе као средство за ватрену подршку пешадији. Отуда се употреба малих група свела на величину чете. Отуда је стопа губитака изузетно висока. Уместо да пешадија штити тенкове и делује у садејству с њима, гурнули су их испред себе. Са сатурацијом милиције са противтенковским оружјем то се тужно завршило.
Артиљерија – најнапреднији род УОС. Шта год причали, совјетска артиљеријска школе била је и остала најбоља на свету.Квалитет нишанџија у постсовјетској школи је и даље веома висок. Украјинска артиљерија је брзо еволуирала: лоше припремљена, од пуцања насумце, постала је главни фактор у овом рату. У ствари, артиљерија им сноси главни терет рата, компензујући слабости и низак ниво командовања и контроле, као и гомилу проблема. Све се компензује испаљивањем тона граната и ракета на територију Донбаса. Последњих недеља нашег боравка појавиле су се извиђачке станице украјинске артиљерије и почеле да се ангажују у ефективним контра-артиљеријским биткама.
Нацигарда. Високо мотивисане али слабо обучене и лоше наоружане јединице. Обично се називају “батаљонима”, али њихов број се креће од двеста до седам стотина и педесет људи. Обично се користе као лака пешадија или за чишћење новоосвојеног подручја, али су врло слабо координисане са УОС и имају велике губитке. У тешким ситуацијама нацигарда је склона паници, може оставити положај и повући се без сагласности команде.
Врховна команда је веома лоша. Између АТО командног центра и трупа je понор. Играју се са својим трупама као папирним војници – скроје операцију, поставе задатке и напред ! Дај нам резултате! Неуспех, губици? Не умеш да се бориш ! Не волиш Украјину! Идемо! А то, што је задатак од самог почетка био немогућ, што се није урадила калкулација потребних средстава и што не одговарају задатку – кога је брига.
Исто је и са нижом командом. У принципу, основна разлика између УОС и Руске армије, разлика коју сам одмах уочио је – третман војника. У Русији, чак и у најодвратнијим 1990-им, у рату, официри и генерали су ценили и штитили своје војнике колико год су могли. Генерале из тог времена памти цела земља – Трошева, Шаманова, Пуликовског, Рохлина.
А Украјинци? У области сукоба био један од команданата Јужне оперативне команде, бивши командант 8. корпуса, генерала Хомчак, задужен за напад код Иловајска. Из окружења је, после споразума о прекиду ватре, побегао са остацима штаба и неколико десетина бораца. Онда је почео да прича бајке, о томе да је тамо било четири пута више Руса него његових војника.
Ајде ! Испаде да је, ако је под командом генерала било укупно шест хиљада, Руса било невероватних двадесет четири хиљаде војника ! Иди ! Хомчак уме као Минхаусен… Међутим, други украјински генерал, Литвин, под претњом окружења, једноставно је напустио своју војску, побегао из казана и сада је, колико ја знам, унапређен у команданта Оперативне команде.
За украјинску команду – војници нису ништа! Пошаљу их у битку као крдо, а шта ће бити с њима, колико ће их погинути, колико извући – никога није брига. Главна ствар је да је задатак испуњен. А случају пораза је боље да нико не изађе, онда пораза није ни било. Људи ће бити отписани као дезертери.
За шест до седам месеци УОС ће (уколико буде било политичке воље и помоћи Запада) завршити с реформом, или, ако хоћете – биће трансформисане у другачији квалитет. Извући ће наук из пораза, променити команду и реорганизоваће се, а онда ћемо видети другачијег противника. Дакле, уживати у прошлим победама је глупост. Овог и оваквог непријатеља можемо заборавити. Нећемо га више видети. Већ је прошло …
Крај првог дела
Сутра: “Тајне Новорусије: Милиција”
Аутор: Владислав Шуригин
Извори: Человек с Севера | Русская весна и Fort Russ: The Secrets of Novorossia. Part 1. The Enemy.
Превод: Ћирилизовано за The Saker Српски
Нема коментара:
Постави коментар
Пишите српски, ћирилицом!