Текст је објављен у зборнику радова са округлог стола " Ко разара
српску културу?", одржаног у организацији Српског удружења "Ћирилица"
Савиндана 2014 а посвећеног обележавању 200 година жртвене смрти Светог
ђакона Пајсија и игумана Авакума као и 100 година од жртвеног чина
Гаврила Принципа.
Ови јубилеји нека нас подсете да нема културе без идеала, а идеализма без жртве.
3. Србистика – маска са више лица
1. Србистика, која постаје све више режимска језичка политика у Републици Српској, има маску са више лица у којој је под видом ревизије сербокроатистичких истина извршено устоличење те исте дјелимично превредноване идеологије, која и даље захтијева готово колонијалну снисходљивост према Вуку аустрофилу и јансенисти, кога је сербокроатистика пренаглашавала као Југословена, а србистика за Србенду! Обновљена србистика која почива на вуковском концепту Срба сва три вјерозакона је ништа друго до у специјалним лабораторијама скрајана проекуменска обновљена југославистика, иако смо у наивној свијести у први мах помислили да се ради о новој идеологији српског национализма, да би се испоставило да није ријеч ни о каквом национализму већ наднационализму, тј. глобализму! Оваква србистика, која се представља као покрет већ је постала официјелно учење у Републици Српској, као огранак новог екуменизма, изниклог под окриљем новог свјетског поретка у чијој је служби и Слово. Покрет за обнову србистике коминтернизовани је покрет са идеолошким центром изван српских земаља, не баш у хотелу Лукс у Москви, али свакако негдје у бриселској Европи, тамо гдје је и центар Свјетског сабора Срба, који је смислио ову „србистичку“ пиратерију.
2. Како се настоји реализовати амбициозни циљ коначног расрбљавања Срба?
Тиме што нам се под плаштом аутентичне српске филолошке науке поново нуди подгријано аустроугарско ментално смеће. Српски језик је страдао преименовањем у политичке језике само зато да би се тим прије расрбили православни Срби, од чега су имале користи вјештачке нације, самопроглашена хрватска, бошњачка и црногорска. Федерализација српског језика и смишљено разлагање и распарчавање српске духовности, уз наметање нових нација и језика и стварање некаквих неканонских тзв. „православних“ цркава, уз многобројне наше домаће слабости које прати поодмакли процес денационализције – све то показује до које мјере су језик, вјера, писмо код Срба у великој и општој кризи која пријети затирању, духовном и државотворном, српског народа.
Газдама глобализма нипошто не одговора да Срби имају историјско право на свој језик, који је постао плијен глобалиста још под окриљем аустроугарских империјалиста, па су га зато они и стандардизовали како је то одговарало њиховим империјалним потребама. Исто тако, империјалистима ономадним као и данашњим није одговарало да Срби имају историјско право старо хиљадама година на своју територију. У име тог историјског права Јевреји су се, примјерице, након двије хиљаде година вратили у Палестину. Зато је бечко-берлинска историјска школа послије Берлинског конгреса побусала нашу античку и преднемањићку историју на Хелму, како гласи стари српски назив који је за потребе колонизатора преименован у турски назив Балкан, иако Срби своју земљу зову отаџбином – земљом отаца, а не домовином.
Као што су нам Германи преко фалсификоване историје узурпирали историјско право на територију на којој одувијек живимо тако је било и са српским језиком и српским писмом упркос толиких свједочанстава прећириловске писмености.
3. Окосницу нове србистике чини догмат о Вуковој непогрешивости, иако се зна да све што је Вуково насљеђе јесте сербокроатистичко насљеђе, а ни по чему србистичко. Вук је и даље остао учитељ обновљене србистике јер би у супротном морали да за учитеље узму ауторитарне српске филологе попут Милана Будимира, који је, чим је објавио своју студију о Филипу Вишњићу којом је одлучно поручио да не жели да учествује у сербокроатистичкој лажи која нас је читав вијек сатирала, био са свих страна нападнут, а потом скрајнут из филологије и укупног српског памћења. Академик Будимир слиједио је виши императив који му је налагао да од Срба не скрива истину већ да им је објави. Поступио је онако како би требало да учине сви они који преносе оно што је жива истина.
И иначе, све што је рађено иза Бечког договора је аустрофилско и аутоматски србофобско, а никако србистичко. Такво учење, убачено у божанско светосавље, посред срца разара српско ткиво, посебно када је у питању масонска теза да је брат мио које вјере био, те догмат о безблагодетном двоазбучју којим се заговара равноправност ћирилице и латинице, иако се ради о звијери двоазбучја која убија нашу спасоносну ћирилицу. Нажалост, мало их је у српском роду који су стали у одбрану ћирилице и поступили као у причи богомудрог Владике Данила како је био један комуниста у руском селу па дуго убјеђивао народ да нема Бога. Био је и попа тамо, сједио и морао је и он да слуша. А онај кад је мислио да је све убиједио каже: „Ајде попе, реци и ти нешто ако имаш шта да кажеш.“ А поп каже: „Ја ћу рећи само двије ријечи: Христос воскресе!“ А сељани одговорише: „Ваистину воскресе!“
4. Срби су народ који страдава зато што су православни Срби. Вјерска компонента је она која мора да се по наређењу евроунијата избрише како би се извршило расрбљавање Срба. Зашто?
- Зато што су православни Срби сила која се може припојити православној Русији и и управо стога Хантингтон клерофобично наглашава да тамо гдје почиње православље, престаје Европа!
Послије оваквих пристрасних судова постаје нам јасно зашто је Данте краља Милутина у свој Божанственој комедији сврстао у пакао, а само зато што се овај благочестиви српски краљ супротставио католичењу!
Кад је почело програмски да се проводи ново католичење Срба и калаисање духом унијатским?
- Бечким договором Срба и Хрвата, одговарамо, а под флоскулом да као народи једну књижевност треба да имамо. То је био пуни смисао договора којим су Срби трајно изгубили суверенитет над српским језиком и српском књижевношћу; којим смо као народ прихватили јарам папиролошке сербокроатистике, која нам је потурена како бисмо утонули у њеној мисаоној трулежи, а Хрвати се фишкалски дочепали српске књижевности, помијешали је са својом минорном и тако трајно засвојатали нашу народну поезију, тај најблиставији драгуљ у којем је сачувана српска меморија.
Шта рећи осим поново призвати у свијест најмногоумнијег савременог теолога српског православља који нас поучава да смо се толика десетљећа патили да не будемо своји, зато су нас туђинци поклопили својим мраком, опомиње нас с оне стране пропадљивог гроба у вјечити календар уписани Свети Владика Николај.
Мишљења, тврдње и тумачење чињеница представљају ставове аутора
(Наставиће се)
Аутор: Мирјана Влајисављевић
Извор: Мирјана Влајисављевић : ЈЕРЕСОНАЧЕЛНИЦИ СРБИСТИКЕ (3)
За Ћирилизовано: Милорад Ђошић
Ови јубилеји нека нас подсете да нема културе без идеала, а идеализма без жртве.
1. Србистика, која постаје све више режимска језичка политика у Републици Српској, има маску са више лица у којој је под видом ревизије сербокроатистичких истина извршено устоличење те исте дјелимично превредноване идеологије, која и даље захтијева готово колонијалну снисходљивост према Вуку аустрофилу и јансенисти, кога је сербокроатистика пренаглашавала као Југословена, а србистика за Србенду! Обновљена србистика која почива на вуковском концепту Срба сва три вјерозакона је ништа друго до у специјалним лабораторијама скрајана проекуменска обновљена југославистика, иако смо у наивној свијести у први мах помислили да се ради о новој идеологији српског национализма, да би се испоставило да није ријеч ни о каквом национализму већ наднационализму, тј. глобализму! Оваква србистика, која се представља као покрет већ је постала официјелно учење у Републици Српској, као огранак новог екуменизма, изниклог под окриљем новог свјетског поретка у чијој је служби и Слово. Покрет за обнову србистике коминтернизовани је покрет са идеолошким центром изван српских земаља, не баш у хотелу Лукс у Москви, али свакако негдје у бриселској Европи, тамо гдје је и центар Свјетског сабора Срба, који је смислио ову „србистичку“ пиратерију.
2. Како се настоји реализовати амбициозни циљ коначног расрбљавања Срба?
Тиме што нам се под плаштом аутентичне српске филолошке науке поново нуди подгријано аустроугарско ментално смеће. Српски језик је страдао преименовањем у политичке језике само зато да би се тим прије расрбили православни Срби, од чега су имале користи вјештачке нације, самопроглашена хрватска, бошњачка и црногорска. Федерализација српског језика и смишљено разлагање и распарчавање српске духовности, уз наметање нових нација и језика и стварање некаквих неканонских тзв. „православних“ цркава, уз многобројне наше домаће слабости које прати поодмакли процес денационализције – све то показује до које мјере су језик, вјера, писмо код Срба у великој и општој кризи која пријети затирању, духовном и државотворном, српског народа.
Газдама глобализма нипошто не одговора да Срби имају историјско право на свој језик, који је постао плијен глобалиста још под окриљем аустроугарских империјалиста, па су га зато они и стандардизовали како је то одговарало њиховим империјалним потребама. Исто тако, империјалистима ономадним као и данашњим није одговарало да Срби имају историјско право старо хиљадама година на своју територију. У име тог историјског права Јевреји су се, примјерице, након двије хиљаде година вратили у Палестину. Зато је бечко-берлинска историјска школа послије Берлинског конгреса побусала нашу античку и преднемањићку историју на Хелму, како гласи стари српски назив који је за потребе колонизатора преименован у турски назив Балкан, иако Срби своју земљу зову отаџбином – земљом отаца, а не домовином.
Као што су нам Германи преко фалсификоване историје узурпирали историјско право на територију на којој одувијек живимо тако је било и са српским језиком и српским писмом упркос толиких свједочанстава прећириловске писмености.
3. Окосницу нове србистике чини догмат о Вуковој непогрешивости, иако се зна да све што је Вуково насљеђе јесте сербокроатистичко насљеђе, а ни по чему србистичко. Вук је и даље остао учитељ обновљене србистике јер би у супротном морали да за учитеље узму ауторитарне српске филологе попут Милана Будимира, који је, чим је објавио своју студију о Филипу Вишњићу којом је одлучно поручио да не жели да учествује у сербокроатистичкој лажи која нас је читав вијек сатирала, био са свих страна нападнут, а потом скрајнут из филологије и укупног српског памћења. Академик Будимир слиједио је виши императив који му је налагао да од Срба не скрива истину већ да им је објави. Поступио је онако како би требало да учине сви они који преносе оно што је жива истина.
И иначе, све што је рађено иза Бечког договора је аустрофилско и аутоматски србофобско, а никако србистичко. Такво учење, убачено у божанско светосавље, посред срца разара српско ткиво, посебно када је у питању масонска теза да је брат мио које вјере био, те догмат о безблагодетном двоазбучју којим се заговара равноправност ћирилице и латинице, иако се ради о звијери двоазбучја која убија нашу спасоносну ћирилицу. Нажалост, мало их је у српском роду који су стали у одбрану ћирилице и поступили као у причи богомудрог Владике Данила како је био један комуниста у руском селу па дуго убјеђивао народ да нема Бога. Био је и попа тамо, сједио и морао је и он да слуша. А онај кад је мислио да је све убиједио каже: „Ајде попе, реци и ти нешто ако имаш шта да кажеш.“ А поп каже: „Ја ћу рећи само двије ријечи: Христос воскресе!“ А сељани одговорише: „Ваистину воскресе!“
4. Срби су народ који страдава зато што су православни Срби. Вјерска компонента је она која мора да се по наређењу евроунијата избрише како би се извршило расрбљавање Срба. Зашто?
- Зато што су православни Срби сила која се може припојити православној Русији и и управо стога Хантингтон клерофобично наглашава да тамо гдје почиње православље, престаје Европа!
Послије оваквих пристрасних судова постаје нам јасно зашто је Данте краља Милутина у свој Божанственој комедији сврстао у пакао, а само зато што се овај благочестиви српски краљ супротставио католичењу!
Кад је почело програмски да се проводи ново католичење Срба и калаисање духом унијатским?
- Бечким договором Срба и Хрвата, одговарамо, а под флоскулом да као народи једну књижевност треба да имамо. То је био пуни смисао договора којим су Срби трајно изгубили суверенитет над српским језиком и српском књижевношћу; којим смо као народ прихватили јарам папиролошке сербокроатистике, која нам је потурена како бисмо утонули у њеној мисаоној трулежи, а Хрвати се фишкалски дочепали српске књижевности, помијешали је са својом минорном и тако трајно засвојатали нашу народну поезију, тај најблиставији драгуљ у којем је сачувана српска меморија.
Шта рећи осим поново призвати у свијест најмногоумнијег савременог теолога српског православља који нас поучава да смо се толика десетљећа патили да не будемо своји, зато су нас туђинци поклопили својим мраком, опомиње нас с оне стране пропадљивог гроба у вјечити календар уписани Свети Владика Николај.
Мишљења, тврдње и тумачење чињеница представљају ставове аутора
(Наставиће се)
Аутор: Мирјана Влајисављевић
Извор: Мирјана Влајисављевић : ЈЕРЕСОНАЧЕЛНИЦИ СРБИСТИКЕ (3)
За Ћирилизовано: Милорад Ђошић
Нема коментара:
Постави коментар
Пишите српски, ћирилицом!