"Та одлука се може чинити ирационалном или просто погрешним прорачуном вероватних последица, али је као и многе сличне у историји, када су страсти инспирисане старим мржњама и повређеном части, билa узрок опасних акција." - Доналд Каган
 |
| Периклов погребни говор - Image Credit: Philipp Foltz |
Док САД и Кина настављају да играју геополитички шах у Азији, формирајући или обнављајући економске, политичке и војне савезе, лепо је кад се може рећи да су водећи научници из области међународних односа и са Истока и са Запада још једном скренули пажњу на Тукидида, атинског историчара из 5. века п.н.е. Више од два миленијума стар, Тукидидов рад је ипак постао центар живе дебате међу америчким и кинеским стратезима, а кинеско Удружење политиколога му је посветило панел на својој годишњој конференцији у Пекингу 2014. Док су некада научници и генерали проучавали Пелопонески рат да би разумели сукоб између САД као поморске силе и копнене силе СССР, данас га проучавају у нади да ће неутралисати све већу безбедносну конкуренцију између статус кво силе, Сједињених Америчких Држава, и Народне Републике Кине, силе у успону/повратку.
Али, уза сав интерес за проучавање класичне антике, једна област није задобила толико пажње као што би могла, а то је поређење између способности Атине и Кине да сузбију противника економским ударом. Као и класична Атина, данашња Кина је у више наврата употребила своју економску снагу над државама довољно храбрим да јој се супротставе. Најновији случај је бојкот јапанских брендова. Пре четири године, ембарго на ретке минерале је готово угушио технолошко-интензивну и извозно зависну јапанску економију. Сада најновији извештаји указују на силазни тренд јапанских инвестиција у Кини, што сугерише да би технологије гладна кинеска економија могла да плати сличну цену.
Чак и под претпоставком да је Кина у праву када се супротставља потраживању суверенитета над спорном територијом од стране својих суседа, економска освета није ефикасна стратегија. Ембарго може да проузрокује спору и веома болну економску смрт, и огорчи грађане који морају да сносе последице и да због због тога да ембарго виде веома конфронтирајућим и рату налик. Резултат може бити трајна зловољност према држави која је покренула ембарго и поларизовано јавно мњење за много година. То заузврат може имати тешке последице за регионални мир и стабилност.
Мегарски указ
Једна од одлука која је поларизовала скупштину Атине, у критичном тренутку за очување мира, било је иницирање првог званичничног економског ембарга познатог историји. Према Тукидиду, повлачење ове мере економског ратовања Атине против њеног суседног града-државе Мегаре је био једини услов што су га Спартанци поставили Атињанима уочи Пелопонеског рата, заузврат нудећи мир.
Мегара је била стратешки лоциран град-држава, важна како Атини, тако и Спарти. Лежала је између Коринта и Атине на превлаци између Пелопонеза и Атике. Стога је приступ Атици копном био могућ само уз сагласност Мегараца. Мегара је раније била у територијалним споровима са Коринтом. Иако су обе државе биле чланице Пелопонеског савеза, Мегара је пребегла - затражила подршку Атине, која је зграбила прилику да интервенише. Ово је постало један од фактора који су довели до Првог Пелопонеског рата.
Атина је Мегари наметнула демократски режим који ће Спартанцима и њиховим пелопонеским савезницима спречавати приступ Атици. Међутим, Спартанци су извели тајну операцију уз подршку дисидентских мегарских олигарха, побили атинску стражу и Мегару на крају претворили у олигархијску државу. Пелопонеска војска је напала Атику, али инвазија је неочекивано прекинута. На крају је потписан споразум о "Тридесетогодишњем миру", који је Мегару вратио у Пелопонески савез. Њихови Атињани су постали огорчени покољем страже и изгубили поштовање за Мегару и Мегаране.
После тога, под изговором територијалног спора са Мегаром и под вођством Перикла, атинска Еклезија (скупштина - прим. прев.) је изгласала "Мегарски указ" Између осталог, указ је састављен тако да застраши Мегару и друге градове-државе који би можда пожелели да подрже Коринт у рату против Атине после догађаја на и око Коркире. Указом се свим бродовима Мегаре забрањивало да користе луке под контролом Атине или њених савезника. Мегарским производима је блокиран приступ атинским тржницама. Временом, атинска империја се ширила од Велике Грчке (Јужна Италија) преко Јонског, Егејског до Црног мора. Атина је под својом контролом држала многе стратешке луке другим градовима-државама потребне за њихове трговачке путеве у Средоземном мору. Према томе, економски ембарго је девастирао Мегару, која је у великој мери била зависна од трговине пољопривредним производима и керамиком. Најтеже је била погођена олигархијска елита града, под чијом је контролом био највећи део трговине.
Спартина реакција
Реномирани Јејлов историчар Доналд Каган наводи комедију написану 425.п.н.е од великог комичара Аристофана, која открива значај ембарга у избијању (другог) Пелопонеског рата. Аристофанов комични јунак Дикаполис (што на грчком значи "праведан град") каже:
"Перикле у свом бесу донесе законе који звуче као пијане песме; Да Мегарци морају да напусте нашу земљу, наше тржнице, наше море и наш континент. Када Мегарци почеше да гладују, замолише Спартанце да начине да се закон о три блуднице повуче. Ми одбисмо, иако су нас често питали. И онда се штитови сукобише."
Иако Каган напомиње да је ово вероватно комично претеривање и директан напад на Перикла, лидера Атине, негативни ефекти ембарга јесу били кључ да се Спартанци убеде да уђу у рат, јер су нагласили атинске капацитете за асиметрични рат и претњу статус квоу Спартиног савеза на Пелопонезу. На почетку су Спартанци гласали за безусловни рат против Атине у успону, али су на крају од рата одустали и изгласали да у Атину пошаљу емисаре, са само једним захтевом: "Они јавно и на најјаснији језику објавише да неће бити рата ако Атињани повуку Мегарски указ."
На Еклезији - атинском тржишту идеја - Перикле је убедио своје суграђане да одбаце спартански захтев, позивајући се на то да је Атина независна, суверена град-држава. И још, да према споразуму о "Тридесетогодишњем миру", сваки спор треба да реши арбитража. Перикле је приметио да, ако Атина попусти Спарти под претњом рата, сигурно следе нови захтеви и на тај начин Атина не би била самостална град-држава, већ протекторат Спарте. Уследио је рат.
Јапан-Кина и ембарго
"Упркос чињеници да је Кина постала највећи партнер Јапана у трговини и директним страним инвестицијама, анимозитет међу националистима у две земље расте, а обе владе се играју ватром." - "Вол стрит журнал"
Ако је за веровати садашњим прогнозама, очекује се да Кина негде у наредној деценији постане највећа економска сила на свету. До 2030, верују неки економисти, кинеска привреда би могла бити 1,5 пут већа од америчке и више од четири пута већа од јапанске привреде. Према гравитационом моделу у трговинској економији, трговинска размена између две земље зависи од њиховог релативног БДП-а и релативне међусобне раздаљине. То значи да би се могло очекивати да ће у мирнодопским условима Јапан и Кина бити једна другој највећи трговински партнер. Чак и у 2012, када је БДП Кине још увек био само упола велик као Јапана, билатерална трговина је била вредности од скоро 350 милијарди долара годишње. Имајући у виду релативну разлику у БДП-има у корист Кине, јапанска привреда ће бити зависнија од кинеске него обрнуто. То ствара услове за "Мегарски указ"; то јест, Кина ће имати капацитета - па тако и искушење - да економским ембаргом опустоши јапанску привреду. Новија историја показује да би то могло да буде или државна политика (ретки минерали) или претерана реакција јавног мњења на билатералне спорове око мора (бојкот из 2012.). Кинески званичници су већ отворено упозорили Јапан на потенцијално трећу изгубљену деценију економског развоја.
Ако Кина покуша да економски притегне Јапан , Токио се може наћи без друге алтернативе осим да затражи директну интервенцију Вашингтона. На разочарење либералних интернационалиста, СТО и мултилатералне организације неће бити у стању да одврате Кину од намере. Штавише, механизам СТО за решавање спорова ће вероватно бити сувише спор да би ублажио штету јапанској економији. (У случају ретких минерала за то је требало четири године.) Аргумент који ће Токио изнети Вашингтону биће снажан и рационалан: Кина, тврдиће јапанска страна, крши норме либералног глобалног поретка који је од виталног значаја за светску економску стабилност и самим тим угрожава не само Јапан, већ и просперитет и економску сигурност Америке. САД не би имале другог избора него да директно интервенишу и натерају Кину да покаже одговорност и одбаци сваки трговински ембарго и предузме неопходне кораке да заштити јапанске инвестиције у Кини. То би Кину ставило у позицију Атине. Да ли би Пекинг прихватио "наставу" Вашингтона или би , као Атина, рекао Токију да случај мора изнети пред арбитражу (СТО)? На то питање није лако одговорити, с обзиром на то да би кинеска јавност била бесна и на Јапан и на САД, као и на тешкоће власти да савладају националистичку озлојеђеност. Као што Тукидидова историја показује, економски ембарго се може посматрати као чин рата. Са њеном дугом традицијом трговине са Азијом, а у интересу мира, та историја Кини саветује да се уздржи од употребе економске принуде у решавању спорова са Јапаном.
Тространи односи између САД, Кине и Јапана динамички дефинишу мир нашег времена. Свакако, САД морају да се помире са успоном Кине. Како научник Роберт Скалапино каже, САД треба да се баве проблемима стрпљиво и стратешки зрело. Са своје стране, Кина не би требала да дозволи да јој "старе мржње и увреде" прекину опоравак, и треба да остане посвећена својим трговинским односима са светом. У питању potestas vs. autoritas, Кина треба да изабере друго и да предводи привлачношћу, а не принудом. У том смислу, Пекинг би требало да реши проблеме са Јапаном кроз арбитражу, пре но што ствари стигну на националистичке "улице" Токија или Пекинга и отму се из руку. Третман недавне делегације јапанских привредника у Пекингу можда се може посматрати као позитиван први корак.
Античке муке нуде увид у стратешку зрелост која је великим силама потребна за мирно решавање спорова. Велике силе би у економски рат требале да улазе са опрезом, да не би упале у Мегарску замку и још један сукоб великих сила - миран, хладан или врео. Такав исход би био катастрофалан и мора се избећи по сваку цену. Тукидид нас је упозорио да је његов рад написан не "да задобије аплауз тренутка, већ за вечност" (ктема ес АЕИ), јер је и људска природа вечито иста. Вредело би двапут размислити пре него што се игнорише упозорење оца политичке историографије и реалполитике.
Аутор: Василис Тригкас
Извор: The Diplomat
Превод: Ћирилизовано
Нема коментара:
Постави коментар
Пишите српски, ћирилицом!