 |
| Осамдесет један одсто Американаца се не осећа безбедно на друштвеним медијима, а ипак их стално користи. Фотографија: Микаел Дамкиер / Alamy/Alamy |
Давно, у зениту старог Совјетског Савеза, настао је израз који описује лаковерне западне интелектуалце који су дошли у посету Русији, а нису примећивали људску и другу цену изградње комунистичке утопије. Израз је "корисни идиоти" и користи се за многе људе који би требало да знају боље.
Сада предлажем нови, аналогни термин, који више одговара времену у коме живимо: корисни лицемери. То смо ти и ја, рођаче, и то је како нас господари дигиталног универзума виде. Зато имају доста и добрих разлога. Чују нас како кмечимо о приватности, безбедности, надзору, итд, али примећују да, упркос нашим жалбама и сумњичавости, ништа не радимо по том питању. Другим речима, ми причамо једно, а радимо нешто сасвим друго, што је добра радна дефиниција лицемерја, каква се само може пожелети.
Ово звучи грубо, знам, али подаци опис подржавају. Већина података које изнети је из САД, али не мислим да су ствари овде много другачије. Неке од најпоузданијих информација о понашању људи на мрежи стижу из Пјуовог истраживачког пројекта о интернету и америчком начину живота, за који се спроводе редовне анкете о томе како Американаци користе интернет. Пју је прошле среде објавио налазе истраживања о томе како јавност перцепира приватност и безбедност у постсноуденовско доба. Оно што су истраживачи открили отрежњујуће је штиво.
"Њујорк тајмс" је резултате резимирао једноставно: "Американци причају да желе приватност, али се тако не понашају." Или, јер што просто кад може компликовано: "Американци кажу да су крајње забринути због своје приватности на интернету и у коришћењу мобилних телефона. Они кажу да не верују интернет компанијама или да ће их влада заштитити. Али ипак настављају да користе разне сервисе и дају своје личне податке."
Истраживање Пјуа показује да је неповерење у онлајн и телефонске комуникације порасло због Сноуденових открића. Осамдесет један одсто испитаника се не осећа безбедно када на друштвеним медијима дели личне податке. Више од две трећине испитаника осећа исто када четује, 59% када куцка и прима текстуалне поруке, 57% брине е-пошта и 46% разговор преко мобилних телефона. Осумњичени су чак и фиксни телефони, 31% испитаника се због њих осећа нелагодно.
Анкетирани су рекли да су подједнако сумњичави према својој влади и великим интернет компанијама. Ипак, више од половине је спремно да "шерује" информације о себи са компанијама у замену за "бесплатне" услуге и више од трећине је усвојило поруку да су ове услуге "ефикасније" као резултат експлоатисања њихових личних података.
Осамдесет одсто оних који користе сајтове за друштвено умрежавање кажу да су "забринути" због могућности да оглашивачи и остала трећа лица имају приступ подацима које деле по овим мрежама. У ствари, изгледа да код одраслих постоји општи недостатак поверења у сигурност онлајн комуникација, да нема ни једног јединог електронског канала који би већина америчких корисника сматрала "врло сигурним", када дели личне податке са другом особом или организацијом.
Генерално, из анкете проистиче да велика већина Американаца на онлајн и телефонске канале у најбољем случају гледа као на донекле несигурне. Ипак, ти исти људи настављају да користе те исте канале комуникације. То показује да већина корисника интернета пати од онога што психолози називају "когнитивном дисонанцом", односно, "стање недоследности у мишљењу, веровању или ставовима, посебно у понашању код доношења одлука и код промене понашања".
Тако да имамо мистерију: зашто и даље користимо комуникационе канале ако им не верујемо? Уобичајени одговор је наша стара другарица Тина ((There Is No Alternative - не постоји алтернатива). У неким областима, ми смо заробљени снагом мрежног ефекта - силе која људе убеђује да данас морају бити на Фејсбуку, чак и ако им се "баш и нешто не свиђа". На пример, приче о малтретирању тинејџера јер не користе Фејсбук не подстичу независност. У другим областима, на пример сервисима е-поште Гугла, Мајкрософта и Јахуа, имамо да их људи користе јер нису спремни да плате за услуге е-поште.
И мада постоји технологија за заштиту приватности, рецимо шифрованих е-писама, већина људи је не користи јер ју је превише тешко имплементирати - када треба нешто уратити и показати да умеш, приватност није толико важна колико кажу да је.
У том смислу, да ли би могло бити да оно што добијамо није интернет какав кажемо да хоћемо, већ интернет какав смо заслужили? Технологија држи огледало људске природе, и оно што видимо у њој су, па, корисни лицемери.
The Saker Српски: Када Британци и британска штампа причају о лицемерју - треба им веровати, јер познат им је предмет, а и примери им не могу бити блискији. Када "Гардијан" на пук пребацује кривицу због свеприсутног надзора у Британији, можда жели да се умили МИ 5, Владином главном штабu за комуникације (GCHQ) или коме год што му је лупао и пленио опрему, али није да није, има истине у реченом, треба се замислити.
Аутор: Џон Нотон
Извор: Гардијан
Превод: Ћирилизовано за The Saker Српски
Нема коментара:
Постави коментар
Пишите српски, ћирилицом!