Способност да разликујемо битно од небитног учи се од
малена. Истраживање професора Факултета за специјалну едукацију,
спроведено међу ученицима седмог разреда, међутим, показује да већина
ђака не уме да селектује информације по значају. Када то изостане, нема
суштинског знања, па ни успеха у његовој примени.
Истраживање, међутим, показује да трећина седмака текст подвлачи неефикасно, односно готово све или потпуно неважне чињенице.
Више од 20 одсто њих има погрешан критеријум – уместо битног, издвајали су оно што им је занимљиво, јасно или познато. Тек девет одсто ђака правилно приступи тексту и уочи суштину. Стручњаци закључују да школи недостаје системско обучавање како се учи.
"Они су се некако сналазили, неко је од њих тражио, неко није. Ја највише верујем да их наставници нису уопште обучавали како се ради на тексту. Читање са разумевањем је једна од најважнијих компетенција која нас оспособљава за будући живот. Не само за будуће учење, већ да као одрасли људи могу да се снађу да доносе одлуке, да умеју да читају новине, да умеју да разликују шта је чињеница, а шта интерпретација", објашњава Слободанка Антић са Факултета за специјалну едукацију и рехабилитацију.
Преобимно градиво терет је и ђацима и професорима који им, тврде, помажу да одвоје битно од небитног.
"Свакако да има гомила информација које деци уопште не требају у животу и морају да се селектују јер децу управо то одбија. Скраћује се, мора да се направи фокус на оно што ће њима бити потребно у животу. Оно што је битно је да записују, воде белешке и на основу бележака имају пресек информација које су им потребне", истиче професорка историје Госпава Ђурић.
Оно што није стигао наставник у школи, помогне родитељ код куће. Такво олакшавање је медвеђа услуга детету.
"Родитељи често 'сажваћу' градиво и дају га детету као кашицу. Наставник кроз фронталну наставу даје 'сажвакано знање'. Разликовање битног од небитног се не развија више ни у школи ни код куће. То је велики пропуст", истиче школски психолог Лидија Максић.
Докле год буде тог савезништва у сврху препричавања градива, ученик ће бити пасиван. У свету обиља информација проблем постаје већи.
"Оно што и видимо како млади људи функционишу, то је да брзо, али површно, обрађују информације. У суштини, то дубинско, озбиљно процесирање информација заостаје", наводи Максићева.
Што више непознатог текста и самосталног рада на њему – једини је пут ка активном односу, данас према школи и учењу, сутра, тврде струцњаци, према животу у најширем смислу речи.
Извор: РТС :: Ђаци у Србији не умеју да уче
Огромна већина наставника није способна да разлучи битно од небитног јер су и сами учили и сазревали у годинама када је од размишљања болела глава, када се личне идеје и закључци нису смели ни изрећи а камоли са неким разменити. Како такви, увређени, понижени, делимично духовно осакаћени, фрустрирани и хиперактивни да подуче децу правим вредностима?
ОдговориИзбришиКонтемплација захетва душевни мир, минимум материјалне удобности (простор у коме се можете осамити и стомак који не завија од глади), уврежену и од родитеља подстицану радозналост и високе аспирације. Да ли су ти услови задовољени у модерном друштву?
Ученици би требало да код куће прочитају лекције које ће наставник предавати да би се могли активно улључити у наставу и тражити објашњења око појединности. Таква пракса, из разлога хаотичних породичних живота, изостаје. Раѕвијање визуелних и графомоторичких способности код деце је углавном препуштено родитељима и васпитачима у вртићу. Зашто се чудимо што су деца спора у налажењу решења приликом тестирања? Уз то, постоји додатни притисак због временског ограничења у коме се морају завршити задаци, без правог увида у већ савладане вештине и знања.
Једино решење које води ка коренитој реформи је обавезно похађање курсева неуролингвистичког програмирања и брзог читања за наставнике и ученике.
На несрећу, има и прилично "просветара" којима би требало забранити рад са децом. Зашто се допушта да они који не воле децу, који оспоравају сваку могућност дијалога са ученицима по сваку цену намећући своје папагајски научене фразе, који саботирају своје млађе или креативније колеге у раду, они којима је једино битно да стекну што више новца од запослења не марећи ни мало да ли су им ученици било шта научили или макар стекли неко васпитање, деценијама раде у просвети и сакате ионако обесхрабрене генерације?
Туга и јад.
Poniženi i obespravljeni,kao i duhovno osakaćeni ne mogu činiti velike stvari.Da bi se u nečemu napredovalo potrebne su ljdske i lične slobode.U nas su prilikom našeg odrastanja i školovanja ugradili mnoge rampe i barijere koje nismo u stanju da podignemo.Čak i ako se drznemo da nešto pokrenemo,sredina osakaćenog mentaliteta brzo nas spusti na zemlju.Ostaje nam dakle da se prilagodimo i da gledamo kako ćemo bez velikog rizika preživeti.
ОдговориИзбриши