Владислав Ђорђевић: Латиница дело српских филолога – звучи примамљиво, али није истинито

Све до 2006. године владало је неподељено мишљење да су творци садашње штокавске латинице Илири, тј. Хрвати, предвођени Људевитом Гајом. Али те године се појавила књига „Српска писма” др Петра Милосављевића у којој се тврди да творац латинице није Људевит Гај, него Вук Стефановић Караџић. Тако се у том делу трди: „Гајева латиница, гајица, такође је по пореклу Вуково писмо за Илире римокатолике, па би и њој више одговарао израз вуковица него гајица” (стр. 452). Дакле, по Милосављевићу, Вук Стеф. Караџић је творац „латинице коју је Гај прихватио” (стр. 465).

Тезу је др Петар Милосављевић поновио и у неким наредним чланцима. Тако је нпр. у чланку „Распарчавање Срба и Србије” (2010/2011) приметио: „Ако се 29 слова данашње латинице већ налазе код Вука, а последње последње, 30. слово đ (ђ), у абецеду је увео Ђуро Даничић, онда је и ова латиница творевина српских филолога” (стр. 294).

1. Побијање тезе

Теза да је латиница „творевина српских филолога” већ на први поглед је сумњива, а на други очигледно погрешна. Неки истраживачи су се ипак потрудили да је провере. Да је она погpешна доказао је Драгољуб Збиљић у књигама: „Српски лингвисти двоазбучњаци затиру ћирилицу” (2009), „Латиничење Срба по прописима српских лингвиста сербокроатиста” (2011) и „Ћирилицоцид” (2014); Владислав Ђорђевић у чланцима: „О ’српској латиници’ ” („Људи говоре”, лето-јесен 2011), „Да ли је Вук творац ’српске латинице’?” (сајт НСПМ 29. март 2012; сајт СКК 6. април 2012) и „О тзв. српској латиници” („Ћирилицоцид”, 2014); и Владислав Грујић у чланку „Искривљавање историје о тзв. ’српској латиници’ ” (3. август 2012). Сви они потврђују тезу одавно етаблирану у историографији да је садашња штокавска латиница превасходно дело Илира, тј. Хрвата, да Вук у томе није играо никаву улогу, а Ђура Даничић тек споредну.


1. Аргументи и протуаргументи

Теза да „се 29 слова данашње латинице већ налазе код Вука” заснива је на табели писма коју је Вук објавио, а у којој се у колони „илирско” („Illyr.”) налази штокавска латиница. По Милосављевићу, та табела се налази у Првом српском буквару из 1827. Дакле, она је настала пре Илирског покрета (1832-1843), па је логично да ју је „Гај прихватио” од Вука.

Први који је указао да је теза неутемељена био је Владислав Грујић. Његов протуаргумент су прихватили и разрадили Владислав Ђорђевић и Драгољуб Збиљић. А он је једноставан: у Првом српском буквару не налази се споменута табела, већ тек на првим страницама Вуковог превода Новог завјета из 1847. Дакле, табела је настала после илирског покрета, а не пре њега. Према томе, није штокавску латиницу „Гај прихватио” од Вука, него обрнуто. То нико до 2006. и није доводио упитање. Обмана потиче с тога што је у фалсификовано издање Првог српског буквара из 1978. та табела убачена из Вуковог превода Новог завјета, што је Милосављевића обмануло. То фалсификовано издање се прештампавало више пута, што је многе довело у заблуду.

Тачна је и одавно позната чињеница да је Ђуро Даничић, као секретар загребачке Југославенске академије знаности и умјетности, Хрватама предложио да из своје абецеде избаце четири двословља (диграма) и убаце четири једословља (монограма). Хрвати су прихватили само то да се фонема <đ> не пише „dj” нити <gj>, као до тада, него као „đ”. И разлог је јасан: негде „dj” треба читати као <đ> (нпр. ђон), а негде као <dj>” (нпр. „гдје”). Да не би долазило до те конфузије прихваћен је монограм „đ”. Али то што су Хрвати прихватили предлог секретара своје академије, Србина по националисти, па један диграм заменили једним монограмом не значи да је то писмо „творевина српских филолога”. То је хрватска абецеда јер су њиме писали и о њој одлучивали штокавски католици, дакле, Хрвати.


2. Популарност тезе

Иако је теза да је штокавска латиница „творевина српских филолога” већ на први поглед погрешна, она је са одушевљењем прихваћена код многих српских филолога и јавних радника. Различити су разлози зашто су ту очигледно погрешну тезу многи радо прихватили. Основни је методолошки: нико се није потрудио да тезу провери увидом у оригинални Први српски букавар. Они који јесу (В. Грујић, В. Ђорђевић, Д. Збиљић) с места су је одбацили, јер се у њему не налази тебела „Alphabeti Serbici”, него – што је опште познато – реформа црквнословенске ћирилице.

Постоји још један разлог и то значајнији: психолошки. Народу коме у последњих неколико деценије иде све лоше на културном и политичком пољу као мелем на раду може доћи идеја о Србима као творцима свега и свачега. Из истих разлога, популарне су и тезе „српске самородне историјске школе” о Србима као „народу најстаријем”.

Дакле, тезу да је латиница „творевина српских филолога” многи су лаковерно прихватили што из незнања што из емотивне самоодбране. Латиница толико доминира српским културним простором да је утешно веровати да је она „творевина српских филолога”. Звучи примамњиво, али није тачно. Многи су подлегли тој психолошкој замци.


3. Др Драгољуб Петровић

Др Драгољуб Петровић, наш истакнути дијалектолог и ономастичар, лаковерно је поверовао Милосављевићу. У својој књизи „Фонологија српскога језика” (2010) др Петровић, позивајући се на Милосављевића, тврди да је Вук реформисао не само ћирилицу него „и латиницу као писмо Срба-католика. Реформу латинице Вук је спровео 1827. у свом Првом српском буквару дајући ’илирски алфабет’, који се од данашње ’хрватске латинице’ разликује једино словом đ место Вуковог (дво)слова dj (слово đ у ’хрватску латиницу’ касније је увео Даничић)” (стр. 43).

Жалосна је чињеница да је др Драгољуб Петровић, не проверавајући изворе, поверовао Милосављевићу. То чуди тим више што је тврдња да је Вук творац латинице већ на први поглед сумњива, а на други поглед очигледно погрешна.


4. „Проглас Jезичке трибине” УКС

 Meђу онe који су насели на Милосављевићеву тезу о Вуку Ст. Караџићу као творцу „савремене латинице” спадају и писци „Прогласа Језичке трибине” Удружења књижевника Србије, a то су, поред др Петра Милосављевића, и: Миле Медић, др Милош Ковачевић и др Михаило Шћепановић. У том „Прогласу”, објављеном на сајту Видовдана 4. августа 2011. под називом „Похвала српском језику”, они тврде: „Тачно се зна ко, где, како и кад је створио савремену латиницу и извршио прилагођавање латинице гласовним особинама српског језика. То је био Вук Стефановић Караџић, у Бечу, у своме ’Првом српском буквару’, године 1827.”

У том наводу ништа није тачно. Прво, није тачно да се тачно „зна ко, где, како и кад је створио савремену латиницу и извршио прилагођавање латинице особинама српског језика”. Благо оном ко то „тачно” зна! То заправо нико тачно не зна, јер је употреба латинице међу католичким штокавцима стара више векова. Католички штокавци, првенствено на приморју, користе неки вид латинице за писање свог штокавског језика још од ренесансе, и није им био потребан Вук Ст. Караџић да им је ствара. Осим тога, они који су извршили уједначавање и нормативизацију латинице у складу са Вуковом језичком реформом били су Илири, тј. Хрвати, предвођени Људевитом Гајом, а не Вук како то писци „Прогласа” тврде. Није тачна ни тврдња да је то Вук учинио у свом „Првом српском буквару” из 1827. У том „Буквару” не налази се реформа латинице, већ реформа црквенословенске ћирилице.

Вук је четрдесетих година XIX века заиста сачинио неку латиницу, али је никада није обелоданио, па према томе он нема никавог удела у њеној нормативизацији. Ђуро Даничић је предложио замену четири диграма (dj, lj, nj, dž) са монограмима, а Хрвати су прихватили само један монограм (đ). Дакле, његова улога је узгредна и минимална.

Али нису се преварили само писци „Прогласа Језичке трибине”.


5. Зоран Ђурић

У чланку „Без компромиса око латинице” (2011) Зоран Ђурић с правом критикује „Проглас Језичке трибине Удружења књижевника Србије”, али и он преузима неке његове произвољне тврдње. Тако он пише: „Знамо да је Вук Стефановић Караџић створио савремену латиницу и извршио прилагођавање латинице гласовним особинама српског језика и то у своме ’Првом српском буквару’ године 1827. Знамо и да су Хрвати одмах прихватили овакво Вуково решење не би ли се одвојили од ћирилице, јер у то време није постојало писмо на коме би се народни језик на балканским просторима могао да чита и пише осим ћирилице” (стр. 184).

Зоран Ђурић се повео за ауторитетом писаца „Прогласа” па је преузео – дословно преписујући – неке њихове апсудности. Прво, није Вук Ст. Караџић „створио савремену латиницу”, нити је он „извршио прилагођавање латинице гласовним особинама српског језика”. Нигде у његовим делима тога нема, па ни у „Првом српском буквару” из 1827. на ког се писци „Прогласа” позивају. У том маленом делу налази се нешто потпуно дуго: прилагођавање „славенске” ћирилице гласовним особинама српског народног језика – оно по чему је Вук иначе познат. Друго, Хрвати нису „одмах прихватили овакво Вуково решење” него су прихватили модификовану латиницу католичких штокаваца коју је извршио Људевит Гај и круг људи око њега. То је такође општепозната чињеница. Заправо, то и сâм Вук признаје. У „Писмима Високопреосвештеноме господину Платону Атанацковићу” (1845) он тврди да би нешто модификовани „Илирски или Загребачки правопис” умножио „Гајеву славу” (фуснота на стр. 23; заправо: 21). Треће, Хрвати (кајкавци у Загорју) то Гајево писмо (аутор погрешно тврди да је Вуково) нису прихватили „не би ли се одвојили од ћирилице”, јер они ни до тада нису писали ћирилицом, него мађарским типом латинице (јер су били део Угарске). А ни католички штокавци у другим деловима Аустријског царства нису писали ћирилицом него разним другим типовима (углавном италијанским типом). Тачно је да је било штокавских католика који су писали ћирилицом (босански фрањевци), али они су били мањина. Стога је потпуно произвољна оцена Зорана Ђурића (коју преписује из „Прогласа”) да се „народни језик” (штокавски) није могао „да чита и пише осим ћирилице”. Напросто, Зорану Ђурићу је пошло за руком да у две реченице нагомила многе елементарне бесмислице. Оне су се, захваљујући лаковерности састављача, већ нашле у „Прогласу Језичке трибине” УКС.


6. Др Момчило Суботић

 Др Момчило Суботић је отворени Милосављевићев апологет, па заједно са њим понавља и његове тврдње. Тако нпр. он у чланку „Обнова србистике” (2011) тврди да је „хрватски језикословац Гај одбацио своју и преузео Вукову латиницу за хрватско писмо” (стр. 107). Тачно је да је Гај најпре дао предлог за реформу дотадашње хрватске латинице (мађарског типа), али убрзо су кајкавски Хрвати одлучили да напусте свој кајкавски („хорватски”) језик и прихвате штокавски (илирски), па је Гај морао да преузме и писмо католичких штокаваца (илирско). Другим речима, он је мађарски тип латинице заменио италијанским. Уз ситније модификације то писмо Хрвати и данас користе. Али у тој измени Вук практично није играо никаву улогу. Вук је само у једном писму Вјекославу Бабукићу (23. децембра 1846) најавио да је сачинио реформисану латиницу, али је никада није објавио. Будући да никада није обелодањена, Гај од њега није ни могао да је „преузме”, како то неутемењено тврди др Момчило Суботић. Напросто, аутор некритички преноси Милосављевићеву погрешну тезу.


7. Бојан Радић

 Бојан Радић је такође отворени Милосављевићев апологет. Свој текст „Чињенице о латиници” (2011) започиње речима: „Латиничко писмо којим се данас користимо, у основи је дело Вука Стефановића Караџића настало на основи латинице дубровачких писаца и других српских писаца католика” (стр. 125). Тачно је да је савремено латиничко писмо „настало на основи латинице дубровачких писаца и других српских писаца католика”, али није тачно да је оно „у основи дело Вука Стефановића Караџића”. Његова идеја о Вуку као творцу латинице је последица некритичког слеђења Милосављевића.

Бојан Радић такође тврди да је латиничко писмо „Вук реформисао” (стр. 125), а затим појашњава: „Латиница којом се данас служе Срби, Хрвати, Словенци, Бошњаци, Црногорци, налазила се већ у ’Првом српском буквару’ Вука Караџића из 1827. и она није производ Гајевих реформи које су дошле касније” (стр. 125). Аутор ускоро самоуверено додаје да је Гај „углавном преузео Вукову латиницу из 1827” (стр. 125). Своју тезу аутор поткрепљује псеудо-доказом: „У књигама професора Милосављевића, а нарочито у оној под насловом Српска писма (Бања Лука, 2006) то је и посведочено помоћу оригиналних докумената” (стр. 125). Да се епигон потрудио да своју тезу заиста заснује на основу „оригиналних документа” уверио би се да у „Првом српском буквару” (1827) не постоји реформа латинице, него црквенословенске ћирилице. А у Вуковим делима у којима има латинице – првом издању „Српског рјечника” (1818), превoду „Новог завјета” (1847) и другом издању „Српског рјечника” (1852) – није реч о Вуковој реформи латинице, него о обичној каталогизацији већ постојећих писма.

Да би себе и друге уверио у оно што пише, Бојан Радић емфатично тврди: „Данас је свима јасно, да латиница није гајевица, како су мислили, већ вуковица!” (стр. 126). Чест је случај да аутори који износе дубиозне тезе себе и друге храбре тврдећи да износе нешто саморазумљиво („Данас је свима јасно”). Заправо, истина је потпуно супротна: свима је до 2006. било јасно (чак и Вуку) да Вук није у реформи латинице играо никакву улогу, већ да сва „слава” – како је већ сâм Вук истакао – може да припадне Гају. Стога је ауторова усклична тврдња пука емотивна самообмана.

Да би своју тезу учинио привлачнијом аутор драматично додаје: „Прича о нашој латиници као ’гајици’ чиста је хрватска обмана са злим намерама у позадини” (стр. 127). Заправо, теза да је латиница по пореклу и основној намени писмо католичких штокаваца (а тиме и данашњих Хрвата) није „хрватска обмана са злим намерама у позадини” него елементарна културно-историјска чињеница. Збрка коју аутор уноси последица је његовог погрешног веровања да су сви штокавци Срби и да су то увек били. Заправо, међу штокавцима српски национални идентитет био је јак само међу православнима. Било је и католичких и муслиманских штокаваца који су се осећали Србима. Њихова књижевна дела – стварана и на латиници – такође припадају српској културној баштини. Међутим, многи неправославни штокаваци имали су несрпску националну свест. Католички штокавци су имали понекад и српску националну свест, али обично несрпску (Буњевци, Далматинци, Дубровчани, Илири, Славонци, Хрвати, Шокци итд.). И муслимански штокавци су понекад имали српску националну свест, али обично несрпску (Босанци, Бошњаци, Горанци, Муслимани, Турци итд.). Данас има мало штокаваца католичке и муслиманске вероисповести који се осећају Србима.


8. Слободан Јарчевић

 Колико погрешне, али примамљиве идеје могу да буду заразне сведочи и Сободан Јарчевић, саветник владе Републике Српске Крајине у прогонству. У чланку „О српско(хрватској) језичкој политици”, објављеном на сајту Видовдана (9. фебруара 2011), он је приметио: „На крају, Вук Караџић је осмислио латинично српско писмо.”

Коментаришући текст „Лингвисти одржали опело ћирилици” Немање Видића, објављеног на сајту Водовдана (19. марта 2012), он је – потписавши се као „Слоба Ј.” – поновио те речи. Очигледно није променио став. То не би био проблем да је теза тачна. Али није.


9. Веселин Матовић

 Чак је и угледни часопис „Летопис Матице српске” допустио себи да објави једног Милосављевићевог понављача. Веселин Матовић у „Летопису Матице српске” (дец. 2012) приметио да су 1836. „тзв. илирци и њихов предводник Људевит Гај, прихватили српски (штокавски) као свој књижевни језик и с њим латиницу, као српски облик латинског писма, које је Вук Караџић 1827. год. прилагодио гласовном систему српског језика” (стр. 1118.). То да су кајаквски Хрвати „прихватили српски (штокавски) као свој књижевни језик” одавно је позната чињеница, али то да је 1827. године Вук Караџић латиницу „прилагодио гласовном систему српског језика” представља нетачну тезу коју је пласирао 2006. др Милосављевић.

Но, аутор понавља контроверзну тезу и касније: „Латинично писмо било је туђе и (без графема за гласове: ћ, ч, љ, њ, ж, ш, ђ, џ), врло неподесно и Србима и Хрватима, све док га Вук Караџић 1827, није прилагодио српском (штокавском) језику. Послије њега, 1830, Људевит Гај је покушао да, по узору на чешку латиницу, прилагоди хрватском и словеначком (кајкавском) језику, али је од тога одустао већ 1836, и, заједно са својим илирцима, прихватио српски језик и српску (Вукову) латиницу” (стр. 1119).

Веселин Матовић се лаковерно повео за др Милосављевићем, па Вуку приписује стварање латинице 1827, што је измишљотина.

У истом броју „Летописа Матице српске” др Драгољуб Петровић понавља ту заблуду тврдећи да су Хрвати преузели српски језик и „’обукли га’ у латиничко рухо које су им приредили Вук и Даничић” (стр. 1129). Заправо, Вук у стварању латинице није играо никакву улогу, а Даничић тек споредну (слово „đ”). Неке заблуде су очигледно емотивно врло привлачне, па их прихватају чак и образовни људи.


10. Никола Маринковић

 Идеја да је латиница „творевина српских филолога” конкурише за најомиљенији мит српских националистичких језикословаца. Она се раширила као зараза. Тако нпр. Никола Маринковић, један од уредника издавачке куће Catena mundi, написао је – у интерној преписци са мном – да су „латиницу коју Хрвати користе саставили наши филолози” (12. мај 2014). Уредник Маринковић је скоро од речи до речи поновио Милосављевићеву погрешну тезу.

Како је могуће да се толики број српских културних посленика заведе?


11. Психологија

 Тезу да је латиница „творевина наших филолога” изнео је најпре др Петар Мислосављевић 2006. године, а спремно су је прихватили многи српски културни посленици (Драгољуб Петровић, Миле Медић, Милош Ковачевић, Михаило Шћепановић, Зоран Ђурић, Момчило Суботић, Бојан Радић, Слободан Јарчевић, Веселин Матовић, Никола Маринковић и др.). Како је могуће да се толики број публициста лаковерно поведе за Петром Милосављевићем и грубо огреши о елементарне научне чињенице? Одговор вероватно мање лежи у сфери методологије, а више у сфери психологије. Наиме, народ који дуго доживљава поразе на свим пољима неминовно постаје фрустриран. А фрустриран народ лако подлеже митоманским тезама о својој некадашњој велични и слави. Садашњи порази лакше се подносе ако се замишља славна прошлост.

Чињеница да Срби убрзано губе своје писмо ћирилицу не наилази на прикладан одговор лингвиста. Уместо тога, део њих нуди тезу која је емотивно пријемчљива, али научно нетачна и за опстанак ћирилице погубна: да је штокавска латиница „творевина српских филолога”. Теза је примамњива, али није тачна.


12. Закључак

 Темељну одредницу савременог српског идентитета не чини само српски језик, него и православна вера, па тиме и ћириличко писмо као писмо православних и гркокатоличких Словена. Латиница не може бити „српско писмо”, јер данас нема (бар не у знатном броју) штокавских католика који себе сматрају Србима. Католички штокавци се данас готово без изузетка осећају Хрватима и Буњевцима, па и писмо католичких штокаваца – латиница – може бити само писмо Хрвата и Буњеваца. Писмо православних штокаваца – Срба – данас може бити само ћирилица, као што је то била и у доба Вука Стеф. Караџића.


Библиографија

Видић, Немања, „Лингвисти одржали опело ћирилици”, сајт „Видовдан”, 19. март 2012.

Грујић, Владислав, „Искривљавање историје о тзв. ’српској латиници’ ”, сајт „Видовдан”, 3. август 2012.

Ђорђевић, Владислав, „Да ли је Вук творац ’српске латинице’?”, сајт „Нова српска политичка мисао”, 29. март 2012; сајт „Српски културни клуб”, 6. април 2012.

Ђорђевић, Владислав, „О ’српској латиници’ ”, у: Часопис за књижевност и културу „Људи говоре”, Торонто, бр. 13-14, лето-јесен 2011, стр. 118-195.

Ђорђевић, Владислав, „О тзв. српској латиници”, у: „Ћирилицоцид”, Ћирилица, Нови Сад, 2014, стр. 370-379.

Ђурић, Зоран, „Без компромиса око латинице: одговор на проглас Језичке трибине Удружења књижевника Србије”, у: Часопис за књижевност и културу „Људи говоре”, Торонто, бр. 13-14, лето-јесен 2011, стр. 184-187.

Збиљић, Драгољуб, „Латиничење Срба по прописима српских лингвиста сербокроатиста”, Ћирилица, Нови Сад, 2011.

Збиљић, Драгољуб, „Српски лингвисти двоазбучјем затиру ћирилицу: књига која је обесмислила последње двоазбучје у Европи”, Ћирилица, Нови Сад, 2009.

Збиљић, Драгољуб, „Ћирилицоцид”, Ћирилица, Нови Сад, 2014.

Јарчевић, Слободан [као „Слоба Ј.”], коментар на текст „Лингвисти одржали опело ћирилици” Немање Видића, сајт „Водовдан”, 19. март 2012.

Јарчевић, Слободан, „О српско(хрватској) језичкој политици”, сајт „Видовдан”, 9. фебруар 2011.

Караџић, Вук (прев.), „Нови завјет”, Штампарија Јерменскога манастира, Беч, 1847.

Караџић, Вук, „Први српски буквар”, Штампарија Јерменскога намастира, Беч, 1827.

Караџић, Вук, „Први српски буквар”, репринт издање, главни и одговорни уредник: др Александар Пејовић, Народна Библиотека Србије, Београд, 1978.

Караџић, Вук, „Први српски буквар”, репринт издање, главни и одговорни уредник: Војин Тривуновић, Trivunija line, Бања Лука, 2007.

Караџић, Вук, „Први српски буквар”, репринт издање, уредник: Антоније Ђурђевић, Управа манастира Троноша, без места, без године.

Караџић, Вук, „Српски рјечник”, Gedrudi bei den p.p. Armeniern, Беч, 1818.

Караџић, Вук, „Српски рјечник”, Штампарија Јерманског намастира, Беч, 1852.

Kaраџић, Вук и Сава Текелија, „Писма Високопреосвештеноме господину Платону Атанацковићу”, Штампарија Јерменскога манастира, Беч, 1845.

Матовић, Веселин, „Једна заборављена странице историје”, у: Часопис „Летопис Матице српске”, година 188, бр. 6, децембар 2012, стр. 1117-1127.

Милосављевић, Петар, „Распарчавање Срба и Србије”, у: Часопис за књижевност и културу „Нова зора”, Билећа – Гацко, бр. 28-29, зима-прољећа 2010-2011.

Милосављевић, Петар, „Српска писма”, Бесједа, Бања Лука, 2006.

Петровић, Драгољуб и Снежана Гудурић, „Фонологија српског језика”, Институт за српски језик САНУ, Београдска књига, Матица српска, Београд – Нови Сад, 2010.

Петровић, Драгољуб, „’Хрватска латиница’ – на ломачи?”, у: Часопис „Летопис Матице српске”, година 188, бр. 6, децембар 2012, стр. 1128-1133.

„Проглас Језичке трибине” Удружења књижевника Србије, 13. јул 2011. Текст је објављен и под називом „Похвала српском језику”, сајт „Видовдан”, 4. август 2011.

Радић, Бојан, „Предговор”, у: Биљана Живковић, „Разговори са Петром Милосављевићем о српском питању”, Матица српска у Дубровнику, Београд; Логос, Грачаница, 2012, стр. 11-12. У њему понавља тезе које је већ изнео у чланку „Чињенице о латиници” (2011).

Радић, Бојан, „Чињенице о латиници”, у: Часопис „Српска слободарска мисао”, година XII, број 2, Београд, март-април 2011, стр. 125-127. Текст се налази и на сајту „Нови српски социјализам”, 14. јануар 2012.

Суботић, Момчило, „Обнова србистике”, у: Часопис „Српска слободарска мисао”, година XII, број 2, Београд, март-април 2011, стр. 101-124. Текст се налази и на сајту „Нови српски социјализам”, 31. децембар 2011 (I део) и 3. јануар 2012 (II део).


Аутор: Владислав Ђорђевић
Извор: Владислав Ђорђевић: Латиница дело српских филолога – звучи примамљиво, али није истинито | Српски културни клуб