Да је није страх да тврди да је војвода Шешељ један од катализатора историје, један од иницијалних каписли старог српског поретка показује и њен чланак о "страшном" војводи, који својом старом српском сочношћу, пљује на линолеумско-ламинатно-пластичнасти новоизишљени надри свет.
Шешељ или убрзање историје
Др Војислав Шешељ је отишао у хашку тамницу као лидер једне странке. Враћа се из ње као историјска фигура. Ушао је у Пантеон великана. Супротстављајући се току свог времена, овај Дон Кихот 21. века, изданак је узвишене лозе ретких личности укорењених у идеале своје младости, непоколебљиво привржен њима, фанатично доследан у њиховој одбрани. Његови непријатељи и злуради пресудитељи, из перспективе свог прагматизма вероватно не могу ни да га схвате а камоли да схвате оно упозорење да велике људе императивно ваља разумети боље него што су они сами себе могли разумети у времену у ком су живели и мислили. Свим својим непријатељима војвода може само иронично да се подсмехне. Историја му даје за право.
Није се вратио из Хага као Берлински зид. Јединствен по вољи и карактерним особинама - духу пожртвовања, спремности за напор, одважности за ризик, власник осећања историје дубоко у њему усађеном са крајњим сензибилитетом за оно што дефинишемо као национални идентитет, он и по повратку наставља борбу за идеје у које верује и које нико и ништа не може порећи. Очигледно да његова судбина није била да дође на свет, оде у хашку тамницу и из ње се врати да би се лечио и одморио на крају живота.
Догађају се ствари без да се мери њихов значај. Да ли се историја понавља или се понавља за оне који не знају детаље, не знам, али је кристално јасно да се убрзава. Nil desperandum. Да ли је војводин повратак `окидач` ширих размера време ће показати. У сваком случају, интересовање за Шешеља је обновљено.
Све се захуктало. Дивља похлепа Запада као да се спрема за новог Деда мраза. Њена ратна машинерија хтела би човечанство поново да `дарује`. Догађаји `Еврозоне` година 2011. и 2012. испричали су причу да се Немачка спрема да ствара финансијске `концентрационе логоре Еврозоне`. Немачка је тада у банкарским медијима сликана у најцрњем светлу. Неупућенима је то могло изгледати као да је Немачка кључни кривац свих невоља. Здрава памет тада је сваком говорила да би економском капитулацијом Немачке била уклоњена последња велика препрека апсолутној моћи похлепних банкара. Усмеравање гнева ка Немачкој иначе није непознато историји. Чомски је у својим књигама Немачку назвао `земљом за подкусуривање`. То му дође, као нечији кец у рукаву или окидач. У актуелном тренутку, крајем ове године, Немачка под притиском САД-а као да пристаје на економску капитулацију. Увођењем санкција Русији задаје ударац сопственој економији. Не треба заборавити да је један од основних разлога Великог рата било заустављање тадашњег економског продора Немачке . Да ли ће Немачка и Европа жалити што на време нису затворили банкарски казино, онима без ближег увида преостаје да виде. Кад кажем Европа, не мислим на острвљане Енглезе. Они су, традиционално загледани ка пучини, изгубили сваки осећај граница.
Широм Европе избијају немири. Нараста потреба за неком новом конструкцијом која би угрозила владајућу похлепу, дивљу нарцисоидност и безочну агресивност. Заправо, читава епоха је у потрази за неким новим и исчезлим идеалима који би обновили друштвене вредности.
Војвода се вратио у Србију. И власт и опозиција, и народ и појединац, престају да буду пасивни посматрачи. Шешељ се вратио у Србију у којој је одавно сахрањена суверена политика и где политичари не могу самостално чак ни небо да гледају. Шешељ се вратио многима на радост, некима на муку. Мислећима се вратио као спознаја да је историја човечанства богата учитељима. Вратио се на радост Срба чији је природни инстинкт - усправна природа, осећање сопствености и сопственог поноса. Радују се сви они којима његов повратак улива сигурност у сопствену снагу и осећање људског достојанства. Многи су у паници. Као погубљени у густој шуми. Хрватска је `шокирана`. Од ње се и очекивало да буде шокирана. Уста политичара на домаћој сцени тврде да је Шешељ `прошлост`. Од њих се и очекује то да кажу. Контрола прошлости стуб је садашње доминације. У беди новинарства и медијима западног хорског певања, само име Шешељ покреће лавину отрцаних фраза, од `говора мржње` па до млаћења празне сламе.
На Војводу свако гледа својом диоптријом. Психијатар који се бори за Српство још је заточен у Хагу, а психијатар с политичким амбицијама који се слободно шетка Србијом замера Шешељу `изјаве говора мржње`! Неки опет, који се диче својим интелектуализмом, покрећу речи са нивоа на коме су стали. Али, и наука се служи појмовима просечности, па хајде и њих да разумемо.
Дванаест година хашке тамнице смисаона је борба за најотменији људски принцип. Принцип правде. Доследност и непоткупљивост која никад не одступи од идеје може само да ради у интересу Отаџбине. Уосталом, свака смисаона борба за истину и идеју, није узалудна и кад узалудно делује. Она је сејање семена које ће кад-тад дати слатки плод. У планетарној отмици и спасавању зоре, сорабски соларни јунак, Сванимир, извлачи из таме и тамнице `зору, бледу и посусталу, утонулу у тежак сан`. Повратак војводе Војислава Шешеља буди нас посустале, утонуле у тежак сан.
Драгослава Копривица
Милорад Ђошић, члан УО
Српског Удружења Ћирилица Београд
Нема коментара:
Постави коментар
Пишите српски, ћирилицом!