Дискриминација

Протеклих неколико месеци сам изгубио дописујући се са мобилним оператерима због очигледних крађа које им је држава дозволила, али о том неком другом приликом. У једној од тих преписки у вези повећаног рачуна за услугу Бокс 3 коју сам користио код ''Телекома'' упозорио сам их да им се обраћам службено и да сва преписка мора бити у складу са чл.10 Устава Србије, односно на ћирилици. Ту моју ''жељу'' су испоштовали и када су после десетак размењених мејлова и бесправног искључења одлазног саобраћаја на мом броју увидели да сам у праву дуг на рачуну је анулиран, па сам одлучио да са њима наставим сарадњу. Одабрао сам нови пакет услуга и отишао у пословницу да потпишем уговор. Међутим, када су ми одштампали уговор одбио сам да га потпишем јер је био на латиници. Сматрајући да је уговор службени документ и да је противуставно од мене тражити да га као таквог потпишем, упутио сам поново приговор ''Телекому'' на шта сам добио следећи одговор:

Исти одговор сам добио и од друга два оператера:


Ако је чланом 10 Устава Србије регулисано је да је у службеној употреби српски језик и ћириличко писмо зашто сам онда добио такве одговоре? Објашњење свих оператера је исто:

По њима, а у свакодневном животу видите и по тумачењима многих других, Устав не прецизира шта се сматра службеном употребом језика и писма, већ да је то регулисано  Законом о службеној употреби језика и писама где се наводи да се под службеном употребом сматра употреба језика и писма у раду државних органа, органа аутономних покрајина, градова и општина, установа, предузећа и других организација кад врше јавна овлашћења, а пошто они (фирме) не врше јавна овлашћења тога нису ни дужни да се придржавају.
Да ли је то тако? Појам службеног који се у Речнику српскога језика Матице српске преписује више од двадесет година дефинисао је наш познати академик Радомир Лукић (1914.-1999.),члан Српске академије наука и уметности, редовни професор Правног факултета Универзитета у Београду, теоретичар правних наука, оснивач катедре за филозофију и социологију права:
СЛОЖНО - СЛУЖИТИ
слỳжбен и слу̏жбен. -а. -о 1. (одр.) а. који се односи на службу и на вршење дужности у служби (1), који служи за административно пословање, одређен за службу: ~ печат, ~ пут, ~ спис, ~ просторија. б. који је у државној или некој другој јавној служби; који је овлашћен да заступа некога, да делује у нечије име: ~ лице, ~ представник. в. који се обавља у име (државне или неке друге власти): ~ разговор. ~ протокол. г. који је у јавној, званичној употреби: ~ језик, ~ писмо. 2. фиг лишен присности, срдачности. хладан, крут, уздржан: ~ тон, ~ опхођење.
(стр.1218 издање 2011.)
Према томе, све у вези посла (службе) јесу службена (званична или јавна) обраћања, ондносно све што није приватно то је службено (јавно), па тако и обраћања на којима стоји печат или заштитни знак фирме, било у писаном или електронском облику,због чега МОРАЈУ БИТИ НА СЛУЖБЕНОМ ЈЕЗИКУ И ПИСМУ! Другачије речено чланом 10 Устава Србије је одређен један службени језик (српски) и једно службено писмо (ћирилица) тако да на читавој територији Србије њени грађани морају да знају и да користе службени језик и службено писмо регулисано уставом земље где живе, како је у свим другим државама света регулисано. Зар треба бити правник да би се то разумело? Шта ту није јасно? Значи ако већ двадесет, тридесет година постоји усвојена дефиниција шта је то службено зашто је било потребно доносити Закон који је ту врло јасну и прецизну дефиницију додатно појашњавао? Зато што је неко био или издајник, или идиот, или, што је у последње време врло популарно, обоје.
Разлог за доношење  спорног Закона о изменама и допунама Закона о службеној употреби језика и писама 2010.године јесте био усклађивање са Уставом Републике Србије, односно увођење српског језика и ћириличног писма у службену употребу, али је због навода из претпоследње реченице изостављено да се ћирилица дефинише као ЈЕДИНО службено писмо српског народа, чиме је направљена рупа у Закону како би се у службену употребу увела латиница. Тако смо ми браћо и рођаци, господо и пријатељи, ЈЕДИНА ЗЕМЉА на овој кугли земаљској где се за један службени језик везују два писма чиме је сам Закон о употреби језика и писма у супротности са Уставом Србије. Напомињем да су чим је поднет предлог за измену закона из удружења ''Ћирилица'' Скупштини Србије, председнику Репбулике Србије, Српској православној цркви, председнику САНУ, председнику Матице Српске, Вуковој задужбини и Институту за српски језик доставили захтев за оцену уставности са свим члановима у којима је Закон неуставан, али је без обзира на то Закон усвојен.

Да зло буде веће напрасно су се појавили велики стручњаци, лингвисти, који нас уверавају да је и латиница српско писмо и да по томе треба да буде равноправна, заборављајући, или пре за паре не знајући, да је ћирилица једино изворно српско писмо, а да је латиница коју је Ђура Даничић прилагодио за српски језик (да има 30 слова као и азбука) само писмо српског језика. То је управо латиница коју Хрвати погрешно зову Гајевом и која се према међународном документу ISO/FDIS 12190 од 1992., од када су српски и хрватски два различита језика, везује за њихов језик, као што се за српски језик везује само једно писмо-ћирилица (према другом стандарду ISO/FDIS 12199 српски језик није наведен у светским језицима који који користе латиницу).

(Фото: Чувари ћирилице)

А чему уопште служи то изједначавање латинице од стране ''надривуковаца'' и ''сербокроатиста''? Ако су Срби једини народ коме је било забрањивано писмо, једини народ коме су паљене књиге само зато што су на ћирилици, о чему је писао Гијом Аполинер 1917.године, ако је папа аминовао ратне злочине аустроугара међу којима су били и рушење православних манастира и паљење црквених књига у циљу затирања писма и православне вере (наравно да је и вера везана за писмо), ако је издајничким актом од кога се још нисмо опоравили 1954. (Новосадски договор) само Србији наметнута равноправност језика и писама која је за остале републике СФРЈ важила само формално, али не и фактички (због чега је ћирилица из Хрватске и Босне скоро ишчезла), ако је још од 1972. језик у Хрватској носио префикс ''хрватски'' а језик у Србији до скоро није смео да се зове српски, ако се након распада заједничке државе према категоризацији УНЕСКО-а (UNESCO) оно што је штампано на српском језику латиницом сврстава у хрватску културну баштину, коме онда иоле нормалном може пасти на памет изједначавање та два писма? Па само ономе коме латиничење служи за расрбљивање, покатоличење и асимилацију Срба. И то је неумитна чињеница коју треба што пре да схвате сви: окупатори су национални идентитет и интегритет Срба уништавали рушењем и паљењем, комунисти су у циљу спречавања српске хегемоније (изгледа да је једино хегемонија смела да буде српска) и ''равноправности језика и писама свих народа и народности'' скоро комплетну интелигенцију побили и послали у логоре, а демократе то раде под плаштом борбе за људска права.

Ето зато ми не живимо у уређеној држави где је неуставно свако друго писмо осим онога  које је Уставом одређено (како је у свим другим државама света), зато имамо свега 2% натписа фирми на службеном писму (само у Кнез Михаиловој улици у Београду је 86% назива на латиници), зато се установе под управом Владе Србије отварају на латиници (најновији случај Клинике за кардиоваскуларну хирургију у Нишу је у супротности и са Уставом и са Законом о службеној употреби језика и писама), зато наша спортска репрезентација изгледа смешно када се појави у дресовима на латиници (што је поново у супротности и са Уставом и са Законом јер јој те дресове купује Влада Србије, односно Министарство спорта), зато  не можете да пошаљете телеграм из државне установе на службеном језику те исте државе, зато смо окружени медијима у којима је заступљено све осим службеног језика и писма, зато не можете потписати уговор са банком или мобилним оператером на службеном језику и писму државе у којој живите, зато сте фрустрирани јер не знате чија је то држава и зато немам други назив за оне који су нас у ту ситуацију довели од идиота и издајника.

                                                                                                   

Ако је, наводим само горе поменути пример, фирма ''Телеком'' 78% у власништву државе Србије, што ваљда значи и грађана Србије, а ја не могу да склопим уговор са том ДРЖАВНОМ фирмом на службеном језику и писму ИСТЕ ТЕ ДРЖАВЕ чије сам ја онда државе грађанин? Или смо одавно колонија, само политичари то од нас крију као и многе друге важне уговоре и споразуме.

Пошто је дискриминација по основу употребе писма један од најтежих облика дискриминације према Закону о забрани дискриминације захтев Заштитнику грађана да ме заштити од дискриминације сопствене државе послао сам 15.новембра. Део одговора од 5.12. видите испод, али је поента да и поред жалби значајног броја грађана ни Заштитник грађана не може да уради ништа ВАН законских норми, односно све док је Закон о употреби језика и писма овакав накарадан он нема основа да предузима било шта из своје надлежности.

И шта оно рекоше у реклами која се свако вече врти на телевизији: ''У Србији је дискриминација забрањена законом''? Мислим да је треба допунити са ''...за све, осим за Србе''.

Аутор: Жељко Пантелић

Извор: Дискриминација