Владимир Максимовић: Српска културна доминација као начин одбране

Културом треба срушити непријатеље, начети их, разорити им психологију, утерати им синдром страха када чују реч српски, српска, српско. Доминацијом Београда над малим балканским подлацима повратити нашу величину, вредност и сами дух. Национална култура у свим својим видовима много лакше од политике препознаје разараче и њихово погубно деловање.

Култура, књижевност, уметност, историја, филозофија морају бити преузети из окупационих руку невладиних организација. Да би нас сломили отели су нам културну сцену, начели духовност, затворили музеје. Сећате се колико су година држали затворену Народну библиотеку Србије. Ништа није случајно. Направили су своје издаваче, своје дистрибутере књига, своје писце, своје новинаре, своје уметнике, своје парауниверзитетске школе. Али све је то ништа, то су људи гмизавци чији је садржај интелигенције крпа.



Умро је командант Друге Србије Срђа Поповић 1937-2013. Најопаснији међу њима. Нема наследника тог калибра, сви су остали слаби, љигави, никакви. Тренутно покушавају да се инфилтрирају и прикрију на разним позицијама, у разним странкама и институцијама, замажу прљаву прошлост. Умро је и помоћник команданта за морално-политичко васпитање грађански екстремиста Миљенко Дерета (1950-2014). Распада им се цео систем борбе против српског духа. То је кључна ствар свесних непријатеља. Они знају да је српски дух тај који треба да се разори и то је било знање неколико одабраних попут Радомира Константиновића (1928-2011) или његовог следбеника по мисли Ивана Чоловића. Тако се ломи српска нација.

Не може се духовност одбранити преко хвалоспева о Слободану Јовановићу и англофилској демократији, не може се ништа урадити преко западних демократских матрица и људи који верују у евроатлантизам, мора се водити борба духа против духа. Ми и они.

Њихово дело мржње према сопственој нацији и вери се не заборавља. Сада им треба утеривати страх због онога што су радили. Издајници су слаби, утицати им на свест да се стиде сами себе. Њихово најјаче оруђе је манипулација, они стално манипулишу лекцијама људских права, демократизације, хомосексуализма, грађанских слобода, ромским питањима и бројним другим терминима вршећи пресију, стално намећући тензију. Значи треба им узвраћати истим методама, манипулисати са њима.

Залуђеност евроунијом је њихово дело, залуђеност Југославијом је прошла и откуцава последње часове. Та велика превара се данас лако разазнаје, наша снага је у томе да ми знамо данас да је то подвала. Наши великани 1918. нису знали да је југословенство то. То је наша снага данас. Знамо, та невидљива духовност је наш покретач. Све што су слабији изабрани представници нације и наши предводници та сила духа је све јача. То је наша метафизика, дијалектика, теза-антитеза-синтеза.

Сада нас пуне бајкама о региону, све је регионално, ништа национално, ништа српско, све је регион. Али ми знамо шта је шта у региону. Хрватство олако прелази у усташтво. То је танка линија раздвајања. Никада нисмо сигурни када би опет био изграђен Јасеновац или Јадовно. Превентивно треба разорити „хрватијанску“ јединственост манипулацијом. Најсигурнији метод је федерализација, децентрализацја, од Далмације треба направити Каталонију, од Дубровника самосталну републику. Пропагандом их слудити, стално им сервирати мит о моћном КОС-у, културом их дотући, направити сукоб између правих Хрвата који говоре чакавским дијалектом и покатоличених Срба штокаваца. Историјски их подсећати на српске трупе како улазе у Загреб 1918., Загреб 1945. Залуђиватих их српским турбо-фолком, културном моћи Београда, пребројавати им крвна зрнца ко је Хрват српских гена, ко је Хрват немачких корена, ко је Хрват чешког порекла. Разоткривати им њихову етничку инфантилност. Вратити им погребне остатке Јосипа Броза. Нокаутирати их књижевношћу, филмом, музиком, спортом. Успут ширити спискове сарадника КОС-а у њиховим редовима. Разлудити их југоносталгијом.

Црногораштво, чојство примитивизма. На првом месту рећи збогом и самом помену Милована Ђиласа оцу комунистичког црногорског идентитета (1911-1995). Нема разлике између хрватско-усташког писца Мила Будака и Ђиласа. Београд не може бити сигурна кућа за њих. Због зла које је нанео Ђилас не може имати улицу, негово име се не може афирмативно ширити и на крају крајева потребно је утврдити ратне злочине које он чинио за време Другог рата и јавно их обелоданити. Недавно је објављена књига ауторке Мире Богдановић „Константе конвертитства“ која показује да је он био обични страни плаћеник у својој дисидентској фази јер им је неко такав баш требао за игре мачке и миша са Брозовим естаблишментом. Афирмисати Србе у Црној Гори, покренути духовну украјинизацију монтенегринства, раздвојити школе на којима се учи на српском од оних на црногорском језику, медијски разоткривати криминализацију и довести до слома а потом укинути појам Црне Горе заувек.

Босанскохерцеговачке муслимане вратити блискости са Србима. Генеза њиховог отуђивања од нас је почела њиховом хрватизацијом културе, језика. Сада истом мером им отворити видике да су им они стварни непријатељи а ми савезници. Проучити како је усташизација довела до њиховог одвајања од нас и наћи систем да се то разобличи.

Направити класични опис другосрбијанског човека. На сваком кораку утеривати срамоту тих непријатеља. Како су они настали и у чему је њихова снага? Све је то проста превара, настали као параполитичка формација за провођење циљева атлантистичке политике. Регрутовани су путем новца, преко србофобије, конвертитства, анационалних и мешаних Југословена. Било је новца за њих, добро се живело, путовало. Многи од њих су то доживљавали као перформанс. Међутим долази време када се морају испоставити рачуни за мржњу коју су сејали против српског народа и државе. Рецепт за њих је култура страха и стида.

Партизанство као превара, титоизам, ранковићевство, ћосићевштина то није наш образац. Леве симпатије, хипи опијање, то звучи идеално али то је превара. Цркао је гадурлук Оље Бећковић и Утиска недеље, Б 92 одбројава последње дане. Атлантистичка петооктобарска осионост је озбиљно уздрмана. Патологија бриселски одрилованих младих новинарки је разголићена. Борци за демократију све је то дим, људска права свима осим Србима. Суноврат разарача државе Демократске странке. Та странка која је пред Други светски рат отворено разарала Краљевину Југославију по налогу енглеских служби је зло највишег калибра. Једна емигрантска гњида по имену Десимир Тошић (1920-2008) је био њихова омиљена величина. Нешто се дешава, велики преломни тренуци се одигравају, духовна и идејна борба две идеје једне против друге се води из дана у дан. Евроатлантска против Српске. Прошло је четрнаест година од петоктобарске цијашке револуције и опет ништа, нису нас уништили.

Бумеранг их је лупио у главу. Млађи Срђа Поповић један од вођа Отпора а сада организатор наранџастих револуција је у Арапским емиратима стављен на листу терориста. Тако то иде. Сада мали Поповић, не знам да ли је у роду са овим покојним великим шефом адвокатом Срђом Поповићем, живи у страху пуних гаћа плашећи се и своје сенке.

Ужурбано се издајници пребацују у неутралне, у Српску напредну странку, бришу прошлост. Али тешко, сила нашег ума све зна и све ће доћи на своје. Нешто стално подиже српски народ и води га исправним путем. У недавном разговору дипломата и филолог др Дарко Танасковић је изнео став шта је то у нама што нас држи и води ван лоших политика:

"То што Србија, упркос свему што су нам други учинили и штети коју смо сами себи предано наносили и наносимо, ипак није пропала, упућује на (онтолошки) оптимизам и на то да у нас у крилу народа једна скривена и у јавности недовољно видљива стварна елита постоји и делује. Било би свакако пожељно да се она на неки начин и акционо, трансверзално, што никако не мора значити политички, у вези с најбитнијим друштвеним питањима снажније и обавезније огласи. У том смислу има неких обећавајућих наговештаја. Надам се да их самоодбрамбени механизми владајуће просечности и интереси оних којима садашње стање тешке моралне и вредносне поремећености одговара, укључујући и немало номиналне „интелектуалце“, неће „правовремено“ детектовати и амортизовати, у чему су осведочени вешти и неумољиви."

Имамо темеље, велике умове, дела, историју, духовност, традицију, модерност и наша мисија је да знамо то пренети у наш дух времена.


Аутор:  Владимир Максимовић
Извор: Владимир Максимовић: Српска културна доминација као начин одбране | Српски културни клуб