Душан Миловановић: Стање, могућности, претпоставке...

Душан Миловановић

Текст је објављен у зборнику радова са округлог стола " Ко разара српску културу?", одржаног у организацији Српског удружења "Ћирилица" Савиндана 2014 а посвећеног обележавању 200 година жртвене смрти Светог ђакона Пајсија и игумана Авакума као и 100 година од жртвеног чина Гаврила Принципа.

Ови јубилеји нека нас подсете да нема културе без идеала, а идеализма без жртве.

Све познате чињенице о (не)односу према најфункционалнијем, најлепшем, најдорађенијем савременом писму, које је уз све то још и ваше – просто постају отужне, јер – ништа се у скорије време радикално није изменило, и поред редовног закукавања, упозоравања, молби... извесног броја родољубивих посленика. Заман су сва писанија, студије о генези, од најстаријих, лепенских почетака преко винчанице, ликијске, лидијске варијанте, рашанице, словарице Несторова времена, кириловице до најсавременије, као дијамант избрушене и савршене фонетски најпрецизније Вукове Азбуке; сви трактати, есеји, пригодне беседе и епско-лирски узлети дотичу малени број Србаља, којима је ово благо више „нако“, уобичајено и готово досадњикаво. Уз све побројане напоре посвећеника и даље либерали, опструенти, изелице, штеточине (и стране и овдашње), евроентузијасти и најгори сој, они „гадљиви на сопствено порекло“, дакле – наказе свих боја и карактера као поплавни талас прекривају и у кал срозавају ћирилско благо, свакога људског дивљења достојно. Све више наше, у свему узорито писмо потискују медији, небрига у школама, одсуство утемељеног, и налет паушалног, често наказног „родољубља“, што штету велику чини. Мада у Уставу Србије пише да „... ћирилица је основно писмо...“ то овдашњи свет обавезује колико и какав графит на тараби. Изговори да се латинско писмо лакше пише, да је оно неопходно ради страних језика пада у воду кад се упореди пракса озбиљних држава (и народа) Русије, Бугарске, Јапана, Кине, Индије... који се паралелно и с успехом служе и другим писмима, никако не запостављајући своје. Уосталом, све нас више сви ти „изговори“ подсећају на дојучерашњу праксу северних нам комшија, где дете, припадник националне мањине, није могло добити највишу оцену из „матерњег“ језика уколико се родитељи не упишу као припадници домицила. Хајка на ћирилицу, код западних суседа, само је наставак заслужних учитеља.


Врхунац ћирилског (нашег) апсурда сусрели смо на зиду школе у Београду, у улици Војводе Вука, где је крајем претходног миленијума крупним словима било исписано: „Sa ćirilicom u dvadeset i prvi vek!“; да, написано – латиницом.


Српско друштво је у очигледној апатији, неспособно да предузме било какав фронтални иступ према врху власти у смислу промене (побољшања) постојећег стања. Пре 70 година довољна је била само једна смицалица високог српског чиновника (Петар Стамболић) кад је на предлог србомрзитеља одбио да укине ћирилицу, с изговором да се остави „равноправном“ с латиницом; уколико је укинемо, говорио је – они ће је тек употребљавати; овако „Срби ће је, временом, и сами укинути“. Тог човека, Срби у вицевима називају „Пера – коњ“, мада епитет више пристаје свима нама; уз дубоко извињење племенитим животињама!


Неопходност системског решења је очигледна, али клипове у точкове континуитета најстаријег писма на свету гурају готово сви овдашњи од реда, највероватније и не схватајући да чине тако велику услугу онима који у негативном правцу ветар гоне; али и магарећу услугу граде сопственом Роду и нараштајима, који се већ видљиво утапају и тек ће се сасвим раслабити у глобалном мору будуће популације, од које нам се коса диже на глави; свет у коме ће сви „бити исти“ (сем неколицине – истијих), свет кодираних једники, једне вере, „нације“, једног језика, писма, истих (прописаних) потреба, (диктираних) навика, унификоване робе, и гле чуда – обиља сексуалних оријентација. Орвелово страшило било је само благи увод, пројекција, лагано навикавање на пакао који нас тек очекује.


Ко ће му се моћи одупрети?

Људски је сматрати да је садашње време најгоре од свих времена; и ништа ту није ново под капом небеском; свака генерација је слично мислила о своме. Али, када се удубимо у поноре повеснице брзо ћемо моћи да извучемо закључак да ни друга времена нису нашем Роду била наклоњенија од овога. У свакој генерацији, бар по једаред на Србе су кидисали и ала и врана и морије и подвале и фалсификати, опачине и подлости свих боја, вера и „култура“. И опет – ништа! Пребродио је све те пошасти племенити Род наш, додуше по велику цену; и сачувао и Веру и Језик и Писмо. Свакако захваљујући заштити Творца, Усуда, Господара свих светова... или како вам већ драго – допловили смо низ Реку Времена до овдашње тачке. Свакако помиловани и под паском највишег начела – стигосмо довде. И не сме се стати; јер стајање није ни ни божји ни људски усуд. Или како Гете рече: „Не могу више – морам даље“; или оно, са врата Картагине: „Пловити се мора, живети и не“.


Али како напред, помоћу каквих средстава и алата?

На овој Планети, грудви земље и воде коју је Велики Демијург обликовао и завитлао у Свемир сва су питања давно решена, сви начини већ измишљени, сви лекови давно откривени, само треба наћи на којој адреси сви они (расути) бораве. Дакле, наде има, треба се обратити искуснијима, мудријима, чуварнијима, који се о плодовима рода свога старају на најпримеренији начин. Погледајмо начас у башту, по усуду веома сличне браће наше, најстаријег хришћанског народа на свету, у врт племенитих Јермена. И њих, као стари и својеглави народ, тукле су многе буре и недаће, покушавали много пута да их сатру до једнога; кроз многобројна искушења и погроме су протутњали, све до геноцида 1915. (1.500.000 побијених, 3.000 цркава уништено, мноштво расељених); и опет су претрајали; додуше, данас их је у Јерменији 3..200.000, али са дијаспором већом од 8.000.000. Да ли вас ове бројке асоцирају на нешто; с тим што ми нашу дијаспору још нисмо (ни близу) сабрали. Е сад, како се племенити Јермени, у окружењу нимало наклономе, боре за очување сопственог идентитета? Сваком Јерменину, ма где се налазио и ма где рођен био, усађен је рефлекс неопходности повратка у Отаџбину; макар и о празницима, на велике годишњице... Уосталом, земља углавном и преживљава захваљујући непрестаној и обилатој помоћи сопствене Дијаспоре. Сваки Јерменин с поносом истиче своје порекло и спреман је да се на различите начине жртвује за идеале свога народа; што је у историји много пута и доказано. Сад следи оно што је и предмет нашег писанија. Када се у свету било где појави неки непознати и стари рукопис јерменске провинијенције, сваки Јерменин ће се упети, свим силама својим, људским и материјалним да се до њега дође, без обзира на цену; и да он стигне на место где се чувају готово сви стари рукописи овога народа (око 15.000); али и мноштво других. Библиотека са институтом налази се у Јеревану и зове се Матендаран; и то је место ходочашћа свих који себе сматрају припадницима овога рода. Свако јутро пред тим велелепним здањем, уз звуке националне химне, отвара се тле и из земље се лагано усправљају две златне, велике плоче на којима је драгим камењем исписан јерменски алфабет (настао 406. г. нове ере; аутор монах Месроп Маштоц; убраја се међу три најпрецизнија фонетска писма) да му се људи диве, да га памте, да причају; церемонијал се обрнутим редом завршава увече.
Поређења са нашим тужним сликама (и приликама) само би наружила идеалну приложену слику савршеног односа једног народа према својој баштини.


Да ли треба подвијати реп и правдати се неповољним околностима, немаштином, упливом других и хиљадама других изговора (по којима смо ненадмашни) или засукати рукаве, наоштрити пера и све друге алате и кренути у спасавање онога што је преостало(?!?). У првом реду прозвати и осудити све „заслужне“ за злочине, небригу, нечињење... без страха да ћемо се замерити и својима и туђима. Обновити затим Народну библиотеку у Београду, уз помоћ донација оних који су је разорили; обновити рад преписивачких радионица (скрипторија) у Кареји при Савиној Посници, Хиландару и келији Свете Тројице на Спасовој води, у Студеници, Милешеви, Дечанима, Манасији... обновити старе штампарије у Милешеви, Добруну, Горажду, Ваљеву, Београду, Новом Саду... Неке би могле бити институти са сабирање и проучавање грађе, на пример она у Кареји, друге извођачи репринта, лепих књига и другог непходног материјала за домаће потребе, али и за странце добронамерне, који би свашта племенито могли одавде понети у своје домовине, са уверењем „да и нисмо тако лоши, каквим су нас до јуче сматрали“. Уз то подјаривати треба рад на типографији ћирилице, на њеној промоцији, увођењу у све школе, савремене, особито електронске медије, калиграфска истраживања, подстицање занимања других уметничких дисциплина... Све ово би морао бити општи, државни пројекат, с намером да све што чинимо – чинимо свога добра ради и зарад наших потомака; а у смислу изградње утемељеног самопоуздања, које се стиче мукотрпним радом и великом жртвом, али и плодовима (заслуженим). Онда се може бити сасвим, и с разлогом задовољан. И затим, у неко доба заиста можемо очекивати поносне Србе, усправљених кичми, који ће с поносом стајати пред Европом, старим народима и читавим светом; бар као равноправни, никако снисходљиво и подвијених репова.

И још нешто! Велики је број асоцијација, друштава, удружења, група грађана и појединаца који се заштитом, промоцијом и борбом за очување ћирилице баве. Већина с добром намером и не малим резултатима. Чини се да се лагано приближава време критичне масе, када би удружења требало да се центрипетално скрену ка суштини свих прегнућа, ка Ћирилици самој. Односно, изгледа да долази време спајања и удруживања удружења и прерастања појединачних у збирну енергију, која ће моћи ствари да помера и мења. Манимо се дакле подела и малих феуда, то пре свега на руку иде непријатељима нашим. Пружимо руку, братски једни према другима и сплетимо венац будуће победе. У томе је и излаз и усуд.

У сваком другом случају – нека нам је Бог у помоћи. Уосталом, као и у првоме!