Владислав Ђорђевић: НАЧЕЛНИ ПРОБЛЕМИ СА ДВОАЗБУЧНОШЋУ

Међу српским лингвистима води се спор да ли Срби треба да буду једноазбучан или двоазбучан народ. Аргумент зе једноазбучност је једноставан: једноазбучност је пракса свих народа света. Зашто да Срби буду изузетак? Аргумент за двоазбучност је такође једноставан: дваоазбучност је међу Србима чврсто укорењена. Зашто мењати ту праксу? Ко је у праву? Једноазбучњаци или двоазбучњаци?

Одговор на ово питање може се добити једино ако се питању писма приступи са ширег културолошког становишта – ако се у расправу уведе још један чинилац: религија. Социолингвисти ретко кад уважавају значај религије. Пренебрегавање религијског чиниоца представља извор свих неразумевања. Наиме, на западном Балкану су се нације формирале пре на основу религијске припадности, него на основу језичке припадности. Католици се независно од свог језика (чакавског, кајкавског, штокaвског) изјашњавају као Хрвати; муслимани се независно од свог језика (или дијалекта) изјашњавају као Бошњаци; православци се независно од свог језика (или дијалекта) изјашњавају као Срби. На западном Балкану религија представља кључни детерминатор националног опредељења. А с њом је повезана и употреба писма. И ћирилица и латиница имају своје порекло у грчком писму (алфавиту). Латиница је знатно старија од ћирилице, али тај чинилац није важан. Важан је тај за кога су та писма настала и примењују се: латиница је постала (и остала) писмо еврoпских западнохришћанских (католичких и протестантских) народа, независно да ли су по језику романски, германски или словенски. Она је била (и остала) кључан знак припадности западноевропској цивилизацији.

Постоје изузеци. Румуни су православан народ, али користе латиницу, Албанци, Бошњаци и Турци су муслимански народи, али такође користе латиницу. Разлози за ове изузетке су сложени, али се у свим случајевима ради о жељи за националном еманципацијом. Румуни су етнички и језички романски народ, па је употреба латинице код њих знак еманципације од инородног и инојезичког словенства.

Употреба латиничног писма код Бошњака израз је њихове тежње да се национално дистанцирају од православних Срба. Писање арабицом њима није прихватљиво из начелних и практичних разлога. Они као муслимани гаје наклоност ка истоверним Арапима, па и њиховом писму, али они су свесни велике етничке удаљености од њих. Наиме, они су као и сви други Словени Индоевропљани, а Арапи су Семити. Стога они осећају да им неко индоевропско писмо далеко више пристаје. Гласовном систему Бошњака (као и других Словена), далеко више пристаје неко индоевропско писмо. Стога је разумљиво што не користе арапско писмо. Бошњаци, пишући хрватским писмом, не желе да покажу своју наклоност према западном хришћанству, већ своју жељу да се дистанцирају од инородних Арапа и иноверних Срба. Из сличних разлога и Албанци и Турци користе латиницу. То није знак њихове жеље да се покатоличе, него да се дистанцирају од инородних Арапа.

Упркос овим изузецима, остаје чињеница да је латиница примарно писмо западних хришћана, па и Словена (Пољака, Чеха, Словака, Словенаца и Хрвата). Са друге стране, ћирилица је постала (и остала) писмо православних Словена. Код њих је употреба ћирилице такође знак националне еманципације, и то двоструке: од ромејских (византијских) Грка, који се служе алфавитом, и католичких народа, који се служе латиницом. У том смислу, Срби су жалостан изузетак. Они, иако суштински православни, у великој већини служе се латиницом – графичким изразом западног хришћанства. Срби који пишу латиницом показују свој крипто-католицизам – тајно издајство православне вере, а тиме и своје суштине. Док је код Срба био јак осећај припадности православљу, они нису били склони писању латиницом. Али када је то осећање почело да слаби, почело је и њихово напуштање ћирилице и прихватање хрватске латинице. Истински излаз Срба из нестабилне двоазбучности могућ је само ако се обнови осећање православне припадности. Стога пут ка једноазбучности води преко обнове неке врсте теократије (владавине првосвештеника) и монархије (владавине краља). Управо ти елементи чувају британски народ од анархије. У Британији је Англиканска црква државна црква, иако су верске слободе загарантоване. У Србији Православна црква треба да буде државна црква уз, наравно, поштовање верских слобода инославних. Британци су привржени своме монарху, па и тиме учествују у чувању свог националног идентитета. У Србији треба увести монархију, како би Срби могли учврстити осећање националног идентитета. Слоган који учвршћује британски национални идентитет је једноставан: God! Save the King/Queen! – Боже! Чувај краља/краљицу! Слоган који учвршћује српски национални идентитет је сличан: Бог чува Србе! Нажалост, прогласивши Србију за секуларно и републиканско друштво, Срби су пресекли грану на којој седе и постали склони расрбљавању.

Пут ка обнови српства води преко обнове јасних граница српског националног идентитета, обнови традиционалних српских вредности: православља, монархије, ћирилице и патријархалности. Срби су склони расрбљавању, јер је већина садашње српске интелигенције антиправославна, антимонархистичка, антићириличка и антипатријархална. Обнову српства, на здравим националним основама, могу извести само младе, револуционарне снаге излечене од пошасти секуларизма, републиканизма, двоазбучњаштва и феминизма.


Аутор: Владислав Ђорђевић
Извор:  Владислав Ђорђевић: НАЧЕЛНИ ПРОБЛЕМИ СА ДВОАЗБУЧНОШЋУ | Српски културни клуб