Поштовани читаоци,
троделни чланак "О дезинформисању" су после првог објављивања на "Магацину" имали прилике да употребе и читаоци неколико других сајтова. Нигде није био оно што се каже "хит чланак", али је свуда било довољно људи који знају да је свет у сталном информативном рату и да се за њега треба обучити, о њему слушати, гледати и, још увек најделотворније, читати. Преводићемо и друге радове на ову тему, многе уствари већ јесмо, али "О дезинформисању" је штиво од кључне важности, па вам предлажемо да га, и то без журбе и на прескок, консултујете и негде архивирате - ако све то већ раније нисте урадили.
Била су времена, не тако давна (релативно говорећи), када су
власти и групе из елите која их контролише сматрале да није неопходно
упуштати се у рат дезинформацијама.
Пропаганда је била релативно једноставна. Лажи су биле много једноставније. Проток информација је лако усмераван.
Правила су примењивана уз претњу одузимања имовине и погубљењем свакога ко би се издвојио из ригидне друштвено-политичке структуре. Они који су имали теолошке, метафизичке или научне информације изван конвенционалног и прописаног колективног погледа на свет су мучени и масакрирани. Елите су држале информације за себе и њихове остатке уклањали из јавности – понекад вековима пре него што су поново откривене.
Са појавом анти-феудализма и, најважније, успехом америчке револуције, елитисти нису више били у стању да владају информацијама уз помоћ мача или уперене пушчане цеви. Успостављање република, са њиховом филозофијом отворене власти и владавине народа, натерало је аристократске мањине да потраже суптилније начине опструирања истине и на тај начин задрже контролу над светом, без одмазде маса. Рођена је сложена уметност дезинформисања.
Техника, „магија“ лажи, пречишћена је и усавршена. Механика људског ума и душе постала је трајна опсесија естаблишмента.
Циљ
је био злонамеран, али друштвено радикалан: уместо трошења безмерне
енергије на саму форму и егзистенцију истине, допустиће јој се да плута
обавијена маглом артифицијелних података. Увезаће истину у Гордијев чвор забуна и измишљотина, тако да буду сигурни да ће се већина људи предати и дићи руке од истине много пре него што успе да разоткрије превару. Није циљ истину уништити, циљ је скрити је док је људима пред носом.
У модерним временима, и с пажљиво пројектованим методима, циљ је углавном постигнут. Међутим, ове методе такође имају инхерентне слабости. У лажи су кратке ноге. Захтевају сталну пажњу да се одрже у животу. Изношење једне истине може запарати океан лажи, испарити га у трену.
У овом чланку ћемо испитати методе које се користе за оплођивање и произвођење раста дезинформација, као и то како идентификовати корене дезинформација и како их сасећи, изгладнети цео систем заблуда једном и за свагда.
Методе медијских дезинформација
Мејнстрим медији, некада задужени да истражују корупцију у власти и да постројавају елитисте, сада су постали ништа друго до ПР фирме корумпираних званичника и њихових елитистичких господара. Дани легитимних „истражних репортера“ су давно прошли ( ако их је икада било), а само новинарство се изметнуло у бару “ тв коментатора“, који своје ничим утемељено мишљење сматрају чињеницом.
Елитисти кооптирају истину овако или онако још од проналаска штампе. Међутим, прве методе медијског дезинформисања које су заиста уродиле плодом биле су оне под надзором новинског магната Вилијама Рандолфа Херста, који је сматрао да је истина „субјективна“ и отворена за његову личну интерпретацију.
Неке од главних тактика које мејнстрим медији користе за обмањивање маса су:
Лажи на велико, повлачи лаж тихо: Извори у мејнстрим медијима, нарочито новине, познати су по флагрантно непоштеним и неутемељеним вестима на насловној страни, које потом тихо повуку на последње странице – када су у лажи ухваћени. У овом случају, поента је у томе да се лаж уколотечи у колективној свести. Када се на крају разоткрије, већ је касно, већина људи неће приметити или их неће за то бити брига, кад истина изађе на видело.
Срачунато изостављање: Кад се подаци „беру к’о трешње“. Парченце информације или траг истине могу избацити из колосека читаву дезинфо вест, па уместо да их прикрију, медији се понашају као да не постоје. Када се чињеница изостави, лаж може изгледати потпуно рационална. Ову тактику интензивно користе дезинфо агенти или новинари у отвореним дебатама.
Одвраћање пажње и производња значаја: Понекад се истина појави у јавности без обзира шта медији учинили да је сахране. Када се то деси, једини њихов излаз је да преусмере фокус јавности и тиме је одврате од истине којој су били близу. Медији то постижу „преизвештавањем“ о теми која нема никакве везе с важнијим питањем на дохват. Иронично, медији могу узети причу и извештавати о њој до бесвести, изазивајући многе Американце да препоставе, да, кад медији већ неће да завежу, мора да је у питању нешто важно.
Тактика непоштене дебате: Понекад, када се појави човек кога се дотиче што просечан Американац трага за поштеном и легитимном информацијом заснованом на чињеницама, када се такав човек пробије и појави на телевизији, ретко му се дозволи да подели своје ставове или увиде а да не мора да се пробија кроз зид пажљиво смишљене преваре и пропаганде. Јер медији знају да ће изгубити кредибилитет уколико не дозвољавају гостима са супротстављеним гледиштима да се појаве с времена на време, па зато оркестрирају специјализоване тв дебате у високо рестриктивним условима који госта терају у дефанзиву, отежавајући му да јасно представи своје идеје или чињенице.
Телевизијске свезналице су често обучене за оно што се уобичајено зове “ Алинскијева тактика“. Сол Алински је био морални релативиста, шампион лагања због „већег добра“, у суштини, Макијавели наших дана. Његова „Правила за радикале“ су наводно намењена теренским активистима који су се супротстављали естаблишменту и наглашавала су употребу свих средстава неопходних да се победе политички противници. Али, да ли је заиста могуће победити естаблишмент саздан на лажима, употребом још сложенијих лажи и жртвујући етику ? У стварности, његове стратегије су савршен формат за корумпиране институције и владе, да масе одврате од неслагања. Алинскијева правила данас више користи естаблишмент него опозиција.
У наставку: Алинскијева правила
Аутор: Брендон Смит
Извор: Тhesleuthjournal
Преузето са: Магацин - национални портал
Превео: Александар Јовановић
троделни чланак "О дезинформисању" су после првог објављивања на "Магацину" имали прилике да употребе и читаоци неколико других сајтова. Нигде није био оно што се каже "хит чланак", али је свуда било довољно људи који знају да је свет у сталном информативном рату и да се за њега треба обучити, о њему слушати, гледати и, још увек најделотворније, читати. Преводићемо и друге радове на ову тему, многе уствари већ јесмо, али "О дезинформисању" је штиво од кључне важности, па вам предлажемо да га, и то без журбе и на прескок, консултујете и негде архивирате - ако све то већ раније нисте урадили.
Пропаганда је била релативно једноставна. Лажи су биле много једноставније. Проток информација је лако усмераван.
Правила су примењивана уз претњу одузимања имовине и погубљењем свакога ко би се издвојио из ригидне друштвено-политичке структуре. Они који су имали теолошке, метафизичке или научне информације изван конвенционалног и прописаног колективног погледа на свет су мучени и масакрирани. Елите су држале информације за себе и њихове остатке уклањали из јавности – понекад вековима пре него што су поново откривене.
Са појавом анти-феудализма и, најважније, успехом америчке револуције, елитисти нису више били у стању да владају информацијама уз помоћ мача или уперене пушчане цеви. Успостављање република, са њиховом филозофијом отворене власти и владавине народа, натерало је аристократске мањине да потраже суптилније начине опструирања истине и на тај начин задрже контролу над светом, без одмазде маса. Рођена је сложена уметност дезинформисања.
Техника, „магија“ лажи, пречишћена је и усавршена. Механика људског ума и душе постала је трајна опсесија естаблишмента.
У модерним временима, и с пажљиво пројектованим методима, циљ је углавном постигнут. Међутим, ове методе такође имају инхерентне слабости. У лажи су кратке ноге. Захтевају сталну пажњу да се одрже у животу. Изношење једне истине може запарати океан лажи, испарити га у трену.
У овом чланку ћемо испитати методе које се користе за оплођивање и произвођење раста дезинформација, као и то како идентификовати корене дезинформација и како их сасећи, изгладнети цео систем заблуда једном и за свагда.
Методе медијских дезинформација
Мејнстрим медији, некада задужени да истражују корупцију у власти и да постројавају елитисте, сада су постали ништа друго до ПР фирме корумпираних званичника и њихових елитистичких господара. Дани легитимних „истражних репортера“ су давно прошли ( ако их је икада било), а само новинарство се изметнуло у бару “ тв коментатора“, који своје ничим утемељено мишљење сматрају чињеницом.
Елитисти кооптирају истину овако или онако још од проналаска штампе. Међутим, прве методе медијског дезинформисања које су заиста уродиле плодом биле су оне под надзором новинског магната Вилијама Рандолфа Херста, који је сматрао да је истина „субјективна“ и отворена за његову личну интерпретацију.
Неке од главних тактика које мејнстрим медији користе за обмањивање маса су:
Лажи на велико, повлачи лаж тихо: Извори у мејнстрим медијима, нарочито новине, познати су по флагрантно непоштеним и неутемељеним вестима на насловној страни, које потом тихо повуку на последње странице – када су у лажи ухваћени. У овом случају, поента је у томе да се лаж уколотечи у колективној свести. Када се на крају разоткрије, већ је касно, већина људи неће приметити или их неће за то бити брига, кад истина изађе на видело.
Непроверени или контролисани извори као чињеница: У
вестима телевизијских канала се често дају информације добијене од
неименованих „извора“, извора из владе који су очигледно пристрасни или
имају одређен циљ, или им је извор „експерт“ а не даје се алтернативно
„експертско“ мишљење. Информацију из ових извора обично не подржава ништа друго до слепе вере.
Срачунато изостављање: Кад се подаци „беру к’о трешње“. Парченце информације или траг истине могу избацити из колосека читаву дезинфо вест, па уместо да их прикрију, медији се понашају као да не постоје. Када се чињеница изостави, лаж може изгледати потпуно рационална. Ову тактику интензивно користе дезинфо агенти или новинари у отвореним дебатама.
Одвраћање пажње и производња значаја: Понекад се истина појави у јавности без обзира шта медији учинили да је сахране. Када се то деси, једини њихов излаз је да преусмере фокус јавности и тиме је одврате од истине којој су били близу. Медији то постижу „преизвештавањем“ о теми која нема никакве везе с важнијим питањем на дохват. Иронично, медији могу узети причу и извештавати о њој до бесвести, изазивајући многе Американце да препоставе, да, кад медији већ неће да завежу, мора да је у питању нешто важно.
Тактика непоштене дебате: Понекад, када се појави човек кога се дотиче што просечан Американац трага за поштеном и легитимном информацијом заснованом на чињеницама, када се такав човек пробије и појави на телевизији, ретко му се дозволи да подели своје ставове или увиде а да не мора да се пробија кроз зид пажљиво смишљене преваре и пропаганде. Јер медији знају да ће изгубити кредибилитет уколико не дозвољавају гостима са супротстављеним гледиштима да се појаве с времена на време, па зато оркестрирају специјализоване тв дебате у високо рестриктивним условима који госта терају у дефанзиву, отежавајући му да јасно представи своје идеје или чињенице.
Телевизијске свезналице су често обучене за оно што се уобичајено зове “ Алинскијева тактика“. Сол Алински је био морални релативиста, шампион лагања због „већег добра“, у суштини, Макијавели наших дана. Његова „Правила за радикале“ су наводно намењена теренским активистима који су се супротстављали естаблишменту и наглашавала су употребу свих средстава неопходних да се победе политички противници. Али, да ли је заиста могуће победити естаблишмент саздан на лажима, употребом још сложенијих лажи и жртвујући етику ? У стварности, његове стратегије су савршен формат за корумпиране институције и владе, да масе одврате од неслагања. Алинскијева правила данас више користи естаблишмент него опозиција.
У наставку: Алинскијева правила
Аутор: Брендон Смит
Извор: Тhesleuthjournal
Преузето са: Магацин - национални портал
Превео: Александар Јовановић
Нема коментара:
Постави коментар
Пишите српски, ћирилицом!