Пређи на главни садржај

Нeoпходан је закон о ћирилици

Недавно је „Политика” (11.12.2014) објавила резултате истраживања о употреби писма у српском језику. По том истраживању 47 одсто анкетираних пише латиницом, а 36 процената ћирилицом. Некако је испало да је ово обична новинска вест и као таква пролазно актуелна. А није тако. Писмо једног језика није нешто што је споредно у односу на његове друге функције. Реч је о делу идентитета који сачињавају, поред писма, говор са дијалектима, речник, правопис, граматика.


Није довољно рећи да језик чува националну културу. Мора се додати да само оно што је записано представља инвентар свега што је створено и што траје у једној култури и образовању. Дакле, писмо језика чува оно што је у говору и духовном стваралаштву.

У Србији се повремено заталаса питање ћирилице и латинице, па наступи дужи период бонаце. Откуда тај нехај јавне свести за судбину једне културне и образовне вредности о којој све нације пажљиво, на институционалан начин брину. Шта може да се учини? И да ли уопште може? Може, само треба показати јавну одговорност за нормативну и практичну употребу ћирилице. Јер, као што закон ставља под заштиту покретна и непокретна културна добра, тако и писмо, као покретно културно добро вишевековне старости, мора бити правно заштићено. Ћирилица је уставна категорија. У члану 10. Устава Републике Србије употреба језика и писма се уређује на следећи начин: „У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћирилично писмо.” Међутим, уставна заштита није довољна. Потребни су закони који ће обавезати установе и организације да у одређеном проценту користе ћирилично писмо. Колико и како, ствар је јавне дискусије. Али, тешко је разумети огромну латинизацију медијских установа или издавачких предузећа. Наводим их као пример. Ево, пет аргумената за правну одбрану ћирилице.
1. Традицијски аргумент: ћирилица је као писани облик српског језика, поред православне религије, темељна културна идентитетска вредност. Подсећам да је Мирослављево јеванђеље, најстарији споменик српске писмености, први ћирилички текст штампан у 12. веку. Латиница се у српском језику појављује почетком 20. века, тачније 1915. године, када су окупационе аустријске власти забраниле употребу ћирилице.

2. Културни аргумент: језик и писмо су стуб националног идентитета. Кроз језик и писмо проговара културно наслеђе, а истовремено је медиј савременог стваралаштва. Језиком и писмом чува се национална свест.

3. Образовни аргумент: установe којe се бавe образовањем и васпитањем. Нема оправдања да такве установе промовишу писмо које тенденцијски поништава традицију дугу девет векова. А прави је апсурд да се тако нешто захтева.

4. Финансијски аргумент: публикације штампане ћирилицом могу имати неке пореске олакшице, с тим што су публикације штампане средствима из буџета Републике Србије обавезне да користе ћирилично писмо. То значи да се не користи новац државе за подривање оних вредности које та држава штити у свом Уставу. О начинима пореских олакшица мора се јавно расправљати.

5. Демократски аргумент: свака институција има своје норме и правила које „играчи улога” морају да поштују уколико желе да она успешно функционише. Појединци своје личне вредности могу да остваре на приватан начин и изван институције. Тако и свој однос према писму могу да изаберу. У том контексту, ниско вредновање сопствених колективних (националних) вредности, или осећај нелагоде због припадности малој култури је ирелевантно за институционални живот сваке заједнице. А то значи да се не могу наметати појединачне вредности институционалним.
Ако би се десило да ћирилица оде у музеј, неко ће бити одговоран. Ко? Да ли сви ми или онај део елите који форсира употребу латинице или они који одлучују о културној политици српске државе. Она има инструменте да обавеже медије, издаваче, оглашиваче и друге, да у једном високом проценту у јавном простору користе ћирилицу.

Социолог, научни саветник

Зоран Аврамовић
 
објављено: 31.12.2014.
 

Коментари

Популарни постови са овог блога

Гилад Ацмон: Вакси нација - изабрана нација

  Нетањаху: Моја основна мисија као премијера је да обезбедим 36 милиона вакцина против Короне у следећој години Пише: Гилад Ацмон Премијер Нетањаху је  изјавио  да је Израел спреман да обезбеди или произведе 36 милиона вакцина у следећој години. Ако се питате зашто нацији од девет милиона људи, која је половини свог становништва већ дала две дозе  Фајзерове вакцине  треба 36 милиона вакцина, одговор је поражавајући: масовна кампања вакцинације може помоћи Нетањахуу да обезбеди победу на предстојећим изборима, али је дугорочни утицај на здравље нације у најмању руку „непознат“. Да будемо мало реалнији, вероватно је катастрофалан. Током конференције за штампу Нетањаху је признао, „што се тиче вакцина које имамо, нико не зна колико трају ... Морамо се припремити за најгори сценарио. Најгори сценарио је да се морамо вакцинисати (два пута) сваких пола године “, што значи набавку чак 36 милиона вакцина, под претпоставком да се за свих 9 милиона Израелаца требују две дозе вакцина сваких шес

Стопа смртности експерименталним вакцинама за старије Израелце 40 пута је већа него од КОВИД-19

  Фотографија: Шатерсток Лајф сајт њуз је направио опсежну страницу о дешавањима у вези са вакцинама за КОВИД-19.  Погледајте овде   1. март 2021. ( Лајф сајт њуз ) -  Иако је група независних лекара у јануару закључила да експерименталне КОВИД-19 вакцине „нису сигурније“ од самог вируса, нова анализа стопе смртности због вакцина у Израелу показује да је заиста могуће да се случај подигне на драматичан ниво.  Поновна анализа података објављених од стране израелског Министарства здравља и др Хервеа Селигмана са Медицинског факултета за инфективне и тропске болести универзитета Екс-Марсеј и инжењера Хаима Јатива, укратко открива да је експериментална вакцина против мРНК из компаније Фајзер убила „око 40 пута више (старијих) људи него што би их сама болест убила“ током недавног петонедељног периода вакцинације.  Бројке истовремено показују да је стопа смртности код млађих људи 260 пута већа од оне коју би вирус КОВИД-19 изазвао у датом временском оквиру. Иако се пуна математичка анализа

Who is the Saker?

Almost a year ago to the day, I had the distinct displeasure of meeting the man who calls himself the Saker. Our professional relationship lasted less than a month, for reasons I will outline below. We parted on rancid terms and I swore to him that I would make his identity and ideological shortcomings public. I have waited until now due to milestone events in my own life and because, frankly, I was waiting to see what the loon would come up with next. As of the end of last year, I had been following the Saker blog for several years to get news of events in Donbass and when I learned he was looking for volunteers for a Serbian sister site, I applied for the job. My original idea was to contribute some translations on an ad hoc basis but Saker had just had a major falling out with the whole Serbian team and sacked the previous team leader, Aleksandar Jovanovic. He described Mr. Jovanovic as ,,a talented translator with paranoid psychotic tendencies". I didn't delve too de