ИСТАНБУЛ - Турски председник Раџип Тајип Ердоган не престаје да пуни наслове светских медија. Прво је то било због његове тврдње да су муслимани открили Нови свет. Онда зато јер је рекао да се мушкарци и жене не могу третирати на равноправној основи. Прошле недеље је подржао турску полицију кад је похапсила већи број новинара. Али, гледајући дугорочно, његова реформа образовног система ће највише - и најштетније - утицати на глобалну конкурентност следеће турске генерације.
Раније овог месеца, господин Ердоган је подржао предлог турског Националног просветног савета да отомански турски - старију верзију језика, писаног арапским писмом - начини обавезним у верским средњим школама, а да у секуларним средњим школама буде изборни предмет. Кршећи раније одлуке Европског суда за људска права, Савет је такође предложио да веронаука буде обавезна од шесте године. Одговор председника на оштре критике ових иницијатива од турских политичара и цивилних група је био карактеристичан - промене ће бити уведене "свидело им се то или не", рекао је господин Ердоган.
Другим речима, као што у Турској често бива, идеолошки рат преовладава дневним редом, док се превиђају практичне потребе будућих турских генерација. Национални просветни савет уопште није нагласио наставу страног језика, на пример, упркос чињеници да су Турци прилично танки када је у питању било који језик осим њиховог - нарочито језици као што су енглески, кинески или арапски, знање којих би помогло турским компанијама да се развијају, у региону и глобално. Није било нагласка ни на потребе критичког размишљања и демократских вредности - управо квалитета који би могли помоћи трансформацији турске инсуларне (острвске, изоловане, искључиве - прим. прев.), круте и нетолерантне политичке културе.
Неко ће ове предлоге видети као знак регресије - из некада слободоумне и секуларне Турске, коју је пре 90 година засновао Мустафа Кемал Ататурк, у догматско-исламистичку Турску и доба господина Ердогана. Међутим, тачније би било рећи да је Турска само заменила једну службену догму другом.
И Ататурк је, као и господин Ердоган, обезвређивао критичко мишљење, радији је био да грађани прихватају истине које је истинама прогласио он, као свезнајући вођа. Ататурк је током своје једнопартијске владавине од 1923. до 1938. године покушао да преобликује нацију у складу са својом - кемалистичком идеологијом, уводећи далекосежне реформе у култури, религији, образовању, језику и науци. Неки аспекти кемалистичког програма су били релативно ексцентрични, на пример, Ататуркова теза да су праисторијски Турци из Централне Азије прогенитори (претече) људске цивилизације.
Данас, после више од једне деценије као премијер и са плановима за још најмање деценију на власти као председник, господин Ердоган се изгледа упушта у сличну мисију преобликовања нације. Он користи језик и симболику која је све сличнија Ататурковој; као и Ататурк, покушава да научи турски народ "исправној" верзији његове историје. И, као Ататуркови, његови политички противници бивају жигосани као издајници.
Међутим, постоји велика разлика између њихових идеологија. Ататурк је био секуларни националиста који је желео да вестернизује Турску. (Ататурк је укинуо отомански језик, у корист савременог, латинизованог турског.) Господин Ердоган је муслимански националиста који вестернизацију сматра историјском грешком.
Али зар није господин Ердоган онај исти лидер који је једном Турску ставио на пут чланства у Европској унији? То је свакако био случај током почетне фазе владавине његове Партије правде и развоја (АКП), од 2002. до 2010. године. Турска је била под шапом кемалистичких генерала који су претили изабраним политичарима и зато су ЕУ и њена либерална демократија господину Ердогану личили на спас. Ипак, када је војска укроћена, жеља за европеизацијом је почела да бледи.
Шта више, изгледа да је господин Ердоган уверен у постојање велике завере Запада да га сруши с власти, то ће рећи, постојање "Врховног ума" - никог другог до САД, према његовим присталицама у медијима - који манипулише Блиским истоком и ствара проблеме славној "Новој Турској". Иронија је у томе да је упркос свој тој антизападној причи Турска и даље у НАТО-у, да Анкара и даље срдачно дочекује западне лидере, и да се господин Ердоган заветовао, колико прошлог месеца, на "јачање стратешког партнерства између Турске и Америке".
Но већа невоља је што муслимански национализам, иако може повећати самопоуздање Турака, наредне генерације лишава вештина које ће им бити неопходне за успех у глобалној привреди. Наравно, Турска се заиста може похвалити неким успесима - као "Туркиш ерлајнсом", често проглашаваном за најбољу авио-компанију у Европи, али и даље нема високостручну, креативну и иновативну радну снагу. За њено стварање, Турској је потребан много глобалистичкији приступ образовању, већа оданост владавини закона и напредовању према заслугама (чији је недостатак добро увидео и признао премијер Ахмет Давутоглу).
Господари "Нове Турске" ће морати да обуздају своју глад за моћи и контролом, и да помогну у изградњи отвореног друштва које награђује таленат. Ако то не ураде, ући ће у историју као лоша копија кемалиста "Старе Турске" коју су деценијама критиковали - са својом сопственом догмом, култом личности и сталним ловом на вештице и непријатеље. Турска неће напредовати ни ако падне у зачарани круг којег је једном оцртао славни средњовековни муслимански историчар Ибн Халдун: Освајачи једног система на крају усвајају навике тог система. Нада, да ће се нешто променити, лежи само у дошљацима из пустиње.
Аутор: Мустафа Акијол
Извор: How Turkey Sabotaged Its Future - NYTimes.com
Превод: Ћирилизовано
Нема коментара:
Постави коментар
Пишите српски, ћирилицом!