Александар Јовановић за Ћирилизовано: Ма не, није ово наш допринос "предлогу за размишљање" Александра Лазића -"како
поништити погубне ефекте реформе Вука Ст. Караџића". Само дајемо илустрацију за то чему све може да води уредничка омнипотентност, осећај свемоћи који настаје када се моћ медија поистовети са својим моћима, знањем, стручности и способностима. Уреднику сајта скромног назива Стање ствари нека на овај његов позив одговори неко стручан (стручни: лекар и лингвиста), а овде, рекох већ, дајемо, и не први пут и не само на домаће теме, пример злоупотребе медија.
Преносећи овај стари текст лингвисте Бранислава Брборића,
писан очито у време док је постојала „савезна администрација“ и
„српскохрватски језик“, желели смо да подсетимо на погубност издвајања
српске од осталих ћирилица и ставимо ово као предлог за размишљање како
поништити погубне ефекте реформе Вука Ст. Караџића. У том смислу, у
прилогу који следи ваљало би занемарити оно што се односи на „два писма“
и „нашу латиницу“.
Нажалост, извор са кога је преузет текст више не постоји на Интернету, па – уз извињење – позивамо читаоце да нам помогну у „лоцирању“ године и књиге одакле је преузет текст г. Брборића.
А. Л.
Ако желимо свођење осам (орто)графијских система на један и оспособљавање ћирилице за такорећи све функције, без сметње, и њу би ваљало свести на 26 основних симбола, таман на онолико и на оне које је Сава Мркаљ понудио нашој култури године 1810. (с евентуалним изузетком слова ј).
Да би два писма – за наш језик и за наше комуникацијске потребе –
била једнако функционална, ваљало би осигурати једнозначну претворивост
сваког знака једног писма у одговарајући знак другога, а за то нам је
Мркаљева азбука, с евентуалним изузетком ћириличног слова й (којем је Вук претпоставио латиничко j
за фонем /ј/), управо идеална! Наиме, Мркаљ је понудио довољан број
симбола, помоћу којих можемо начинити одговарајући број диграма. Он је
понудио четири диграма: ль, нь, дь, ть – треба на исти начин начинити
преосталих пет: еь, гь, кь, сь, зь. Танко јер („меки знак“ у данашњој
руској ћирилици, који је постојао у старој српској и данас постоји у
свима националним ћирилицама, осим македонске) било би пандан знаку y
(ипсилон) у латиници. Из данашње наше ћирилице испали би симболи: ћ, ђ,
џ, њ и љ, којих нема ни у једном садашњем ћириличком писму, а остали би
симболи: ч, ж, ш – којих има у свим другим ћириличким писмима – као
пандан латиничким симболима: q, x и w, да нам служе за изворно преношење ћириличких и (квази)изворно преношење латиничких властитих имена.
У ћирилици бисмо, према томе, имали девет одговарајућих диграма: дь = dy, гь = gy, кь = ky, ль = ly, нь = ny, сь = sy, ть = ty, зь = zy, еь = ey.
Слиједећи абецедни редослијед, имали бисмо овакав изглед наших нових писама: А = А, B = Б, C = Ц, D = Д, E = E, F = Ф, G = Г, H = X, I = И, J = Й или Ј, K = K, L = Л, M = М, N = Н, О = О, P = П, Q = Ч, R = Р, S = С, T = Т, U = У, V = В, W = Ш, X = Ж, Y = Ь, Z = З.
Диграми би били, по абецедном реду: DY = ДЬ, EY = ЕЬ, GY = ГЬ, KY = КЬ, LY = ЛЬ, NY = НЬ, SY = СЬ, TY = ТЬ, ZY = ЗЬ. Немамо разлога да их сматрамо посебним словима, јер то не чине ни други народи који се користе диграмима.
Оба писма била би 100% међународна: за латиницу то је 100% јасно (класична латинска слова, њих 24, и два новија J и W), а што се тиче ћирилице, све споменуте симболе имају сва словенска ћириличка писма (осим македонског, у којем је за фонеме /Љ/ и /Њ/, као у вуковици, танко јер стопљено с изворним симболима Л и Н).
Таква два писма – с пуном једнозначном претворивошћу свакога знака једнога у одговарајући знак другога – служила би нам као један код, у двије изведбе, те њихова напоредна, истовремена, активна употреба не би изазивала никаквих тешкоћа. Напротив, она би нас чинила још отворенијим и западним и источним културама, што би било особито вриједно у околностима пуне ријешености наших (орто)графијских проблема.
Шта бисмо добили (орто)графијском хомогенизацијом?
1) Имали бисмо несумњиво повољније услове за стандарднојезичко заједништво, које не би било језички унитаризам, јер би остала два писма различито дистрибуирана у појединим националним културама, као и друге не(орто)графијске разлике.
2) Лакше бисмо осигуравали језичку толеранцију и језичку демократију, без које нема ни језичке ни националне равноправности: и ђак и одрастао човјек могао би се преселити на друго подручје, у другу републику, а да га ништа не присиљава на промјену ортографијских и (из)говорних навика. Зашто би мијењао те своје навике ако га иста (орто)графија, у којој је, што се „јата“ тиче, садржан и његов изговор, на то не би упућивала?
4) Могли бисмо – уз услов да слова у оба писма имају исти редослијед – истовремено сваку књигу, по потреби, штампати на оба писма, с једним куцањем (типкањем) и једном коректуром, особито у модерним штампаријама у којима се не сједи „доље“ – у самој затрованој штампарији – већ „горе“, у канцеларијама. То би нарочито корисно било при штампању рјечника, енциклопедија и правописних приручника, па и уџбеника и новина (што се и сада понегдје ради уз озбиљне тешкоће које проистичу из помањкања једнозначне претворивости).
5) Сви бисмо били писмени у цијелом свом језику, а не само у својој варијанти или своме стандарднојезичком изразу, и с лакоћом бисмо ауторске текстове (и не само њих), по новинама и другдје, преносили изворно, без измјене. Кад се данас пренесе макар само одломак, по правилу има и грубих погрешака.
6) Најзад би и сви ијекавци могли постати писмени, јер их не би мучила честа двоумица да ли се пише је или ије, а у сваком рјечнику могли бисмо (у заградама, како се то и ради по свијету) имати обиљежене правилне изговоре.
7) Писаће машине (и рачунаре) с много богатијом тастатуром, с многим потребним знацима који сада изостају, могли бисмо куповати свуда по свијету без допунског прилагођавања или их користити без програмских интервенција. А могли бисмо производити и домаће, властите, знацима богатије, јефтиније.
8) Могли бисмо примати телеграме и Танјугове вијести не само „нормалном“ (орто)графијом, оном по новинама и књигама, на телевизији и другдје, него и ћирилицом (што је [за]сада искључено), а могли бисмо их и слати ћирилицом, а да их прималац добије латиницом (и обратно). Све веће поште имају више телепринтера, па бисмо и на овом подручју могли осигурати „активну двоазбучност“, наравно у оним нашим републикама и регијама с таквом традицијом.
9) Могли бисмо лакше рјешавати језичке проблеме у савезној администрацији и војсци, гдје се српскохрватски јавља као lingua franca, као заједничко средство комуницирања свих наших народа на темељу договора и добровољности.
10) У библиотекама би било могуће имати јединствене ауторске (абецедне или азбучне) каталоге за све домаће језике и све стране језике који се служе латиницом.
Извор, да простите: Стање ствари
 |
| Александар Лазић |
Нажалост, извор са кога је преузет текст више не постоји на Интернету, па – уз извињење – позивамо читаоце да нам помогну у „лоцирању“ године и књиге одакле је преузет текст г. Брборића.
А. Л.
Бранислав Брборић: Како да српска ћирилица постане међународна
Ако желимо свођење осам (орто)графијских система на један и оспособљавање ћирилице за такорећи све функције, без сметње, и њу би ваљало свести на 26 основних симбола, таман на онолико и на оне које је Сава Мркаљ понудио нашој култури године 1810. (с евентуалним изузетком слова ј).
 |
| Натпис који је направила „Грамата“ на слоган „Српске азбуке“ и „Ћирилице“ |
У ћирилици бисмо, према томе, имали девет одговарајућих диграма: дь = dy, гь = gy, кь = ky, ль = ly, нь = ny, сь = sy, ть = ty, зь = zy, еь = ey.
Слиједећи абецедни редослијед, имали бисмо овакав изглед наших нових писама: А = А, B = Б, C = Ц, D = Д, E = E, F = Ф, G = Г, H = X, I = И, J = Й или Ј, K = K, L = Л, M = М, N = Н, О = О, P = П, Q = Ч, R = Р, S = С, T = Т, U = У, V = В, W = Ш, X = Ж, Y = Ь, Z = З.
Диграми би били, по абецедном реду: DY = ДЬ, EY = ЕЬ, GY = ГЬ, KY = КЬ, LY = ЛЬ, NY = НЬ, SY = СЬ, TY = ТЬ, ZY = ЗЬ. Немамо разлога да их сматрамо посебним словима, јер то не чине ни други народи који се користе диграмима.
Оба писма била би 100% међународна: за латиницу то је 100% јасно (класична латинска слова, њих 24, и два новија J и W), а што се тиче ћирилице, све споменуте симболе имају сва словенска ћириличка писма (осим македонског, у којем је за фонеме /Љ/ и /Њ/, као у вуковици, танко јер стопљено с изворним симболима Л и Н).
Таква два писма – с пуном једнозначном претворивошћу свакога знака једнога у одговарајући знак другога – служила би нам као један код, у двије изведбе, те њихова напоредна, истовремена, активна употреба не би изазивала никаквих тешкоћа. Напротив, она би нас чинила још отворенијим и западним и источним културама, што би било особито вриједно у околностима пуне ријешености наших (орто)графијских проблема.
Кликните на слику за увећање
Шта бисмо добили (орто)графијском хомогенизацијом?
1) Имали бисмо несумњиво повољније услове за стандарднојезичко заједништво, које не би било језички унитаризам, јер би остала два писма различито дистрибуирана у појединим националним културама, као и друге не(орто)графијске разлике.
2) Лакше бисмо осигуравали језичку толеранцију и језичку демократију, без које нема ни језичке ни националне равноправности: и ђак и одрастао човјек могао би се преселити на друго подручје, у другу републику, а да га ништа не присиљава на промјену ортографијских и (из)говорних навика. Зашто би мијењао те своје навике ако га иста (орто)графија, у којој је, што се „јата“ тиче, садржан и његов изговор, на то не би упућивала?
4) Могли бисмо – уз услов да слова у оба писма имају исти редослијед – истовремено сваку књигу, по потреби, штампати на оба писма, с једним куцањем (типкањем) и једном коректуром, особито у модерним штампаријама у којима се не сједи „доље“ – у самој затрованој штампарији – већ „горе“, у канцеларијама. То би нарочито корисно било при штампању рјечника, енциклопедија и правописних приручника, па и уџбеника и новина (што се и сада понегдје ради уз озбиљне тешкоће које проистичу из помањкања једнозначне претворивости).
5) Сви бисмо били писмени у цијелом свом језику, а не само у својој варијанти или своме стандарднојезичком изразу, и с лакоћом бисмо ауторске текстове (и не само њих), по новинама и другдје, преносили изворно, без измјене. Кад се данас пренесе макар само одломак, по правилу има и грубих погрешака.
6) Најзад би и сви ијекавци могли постати писмени, јер их не би мучила честа двоумица да ли се пише је или ије, а у сваком рјечнику могли бисмо (у заградама, како се то и ради по свијету) имати обиљежене правилне изговоре.
7) Писаће машине (и рачунаре) с много богатијом тастатуром, с многим потребним знацима који сада изостају, могли бисмо куповати свуда по свијету без допунског прилагођавања или их користити без програмских интервенција. А могли бисмо производити и домаће, властите, знацима богатије, јефтиније.
8) Могли бисмо примати телеграме и Танјугове вијести не само „нормалном“ (орто)графијом, оном по новинама и књигама, на телевизији и другдје, него и ћирилицом (што је [за]сада искључено), а могли бисмо их и слати ћирилицом, а да их прималац добије латиницом (и обратно). Све веће поште имају више телепринтера, па бисмо и на овом подручју могли осигурати „активну двоазбучност“, наравно у оним нашим републикама и регијама с таквом традицијом.
9) Могли бисмо лакше рјешавати језичке проблеме у савезној администрацији и војсци, гдје се српскохрватски јавља као lingua franca, као заједничко средство комуницирања свих наших народа на темељу договора и добровољности.
10) У библиотекама би било могуће имати јединствене ауторске (абецедне или азбучне) каталоге за све домаће језике и све стране језике који се служе латиницом.
Извор, да простите: Стање ствари
Нема коментара:
Постави коментар
Пишите српски, ћирилицом!