Уметничкa слика је и након продаје – и даље ауторско дело, а то значи да на том делу аутор и даље има законом призната морална права – да не дозволи њенo сакаћење или уништење
Како и да ли уметник може да заштити своје дело које се од њега откупи за неку јавну колекцију? Може ли да заштити своја права и да предупреди да се нови власник понаша према том делу као према било којој својини?
Ова питања поставили су нам уметници испровоцирани случајем слике уметнице Марије Драгојловић коју је својевремено откупио хотел „Хајат”, а продајом хотела новом власнику слика је склоњена у депо и видно оштећена. Као што је „Политика” писала Марија Драгојловић је после тужбе против „Хајата” најпре добила спор на Врховном суду, а потом, после жалбе, Апелациони суд преиначио је пресуду у корист хотела „Хајат”.
Питања које су нам и неки читаоци поставили сводила су се на уверења да нема места тужбама, јер ако неко купи уметничко дело, он је тада власник и како су многи рекли „може с тим да ради шта хоће”.
Да ли је то баш тако, објаснио нам је Владимир Марић, помоћник директора Завода за интелектуалну својину Србије. Он каже да је овде реч о разрешењу сукоба права својине и ауторског права. Оба права постоје на уметничкој слици.
И као што неко има стан као својину, па има право да њиме „располаже”, да га окречи, прода, изда, тако је и уметничка слика ауторско дело над којим одређена овлашћења имају и аутор и власник слике.
– Овлашћења која чине ауторско право су морална овлашћења и имовинска овлашћења. Морална овлашћења штите ауторову част и његов стваралачки углед, а имовинска штите економске интересе аутора у односу на дело које је створио. Разлика је, међутим, у томе, што су имовинска права преносива, а неимовинска (морална) су непреносива. Сликар може да пренесе на другога право да направи копију његове слике (на пример да је фотографише, направи разгледницу и продаје је као такву), али не може да пренесе на другога право да буде признат као творац те слике – објашњава Владимир Марић.
Једно од моралних права аутора, које је непреносиво и које не застарева, јесте и право аутора да заштити интегритет свог дела и „да се супротставља изменама свог дела од стране неовлашћеног лица” како предвиђа Закон о ауторском и сродним правима.
– Ово је неспорно све донде док је дело у поседу аутора. Када неко купи слику онда тај купац има својину и према Закону о основама својинско правних односа може са том сликом да „располаже”.Уметничка слика је, и након продаје – и даље ауторско дело, а то значи да на том делу аутор и даље има законом призната морална права, поред осталог и право да не дозволи њене измене, сакаћење или уништење – објашњава Марић. Он подсећа на Бернску конвенцију која јасно каже да чак и кад ауторско дело постане нечија имовина, аутор задржава право да спречи сакаћење свог дела, ако то иде на штету његовој части и угледу.
– Рацио решења из Бернске конвенције састоји у потреби јаче заштите аутора који су неретко слабија економска страна у спору – наглашава Марић.
Наша земља је потписник Бернске конвенције.
Ваљало би да случај Марије Драгојловић, односно, преиначење пресуде у корист „Хајата”, када је слика нађена оштећена остане преседан. Јер слични случајеви у судској пракси решавани су у корист оштећених уметника.
Један од примера је пресуда Окружног суда у Београду из 1996. године и пресуда Врховног суда Србије из 1997. године.
Аутор (име се не спомиње) је продао слику која је по уговору са будућим власником и архитектом постављена у локалу. Реновирањем простора, нови власник је без сагласности аутора раставио слику на три дела и исекао део на коме се налазио потпис аутора чиме је, како пише у пресуди „извршио повреду моралних ауторских права ради чега је дужан да накнади штету. (...). Законом о ауторском и сродним правима је предвиђено право аутора да се успротиви сваком деформисању, сакаћењу, или другом мењању дела (...). Власник може тим делом располагати и у одређеним границама, али он не постаје аутор већ само власник дела, тако да на том делу стиче одређена имовинско правна овлашћења, али не може стећи и морално правна овлашћења која припадају искључиво аутору”, пише у пресуди.
Можда је ипак најсигурније за саме уметнике оно што саветује адвокат Душан Стојковић који каже:
–Aутори имају право на заштиту на основу самог закона, али да не би размишљали, све што желе и што им је важно би требало да изричито наведу у уговору и тако не дозволе да тумачења закона или недореченост судске праксе доводе у питање примену њихових ауторских права.
-----------------------------------------------
Андрићев прекор
Закон признаје аутору могућност да забрани излагање свог оригиналног уметничког дела од стране законитог власника тог дела. Закон, међутим, ништа не каже да ли власник дела може то дело да уништи, каже Марић и додаје:
– Ако аутор може да забрани „излагање свог дела” које је продао, онда му се мора признати и право да забрани уништавање свог дела. Јер и једно и друго – и забрана излагања и забрана уништења дела имају исти циљ, а то је да се заштити част и углед аутора. На пример, аутор је као млад сликар продао једну слику, али је временом као уметник сазрео и не жели да се та слика више излаже у јавности. Подсећам да је Иво Андрић једном београдском публицисти јако замерио што је овај у једном месечнику објавио неке од Андрићевих првих песама. Рекао му је: „Ви хоћете да покажете како су и угледни писци једном посртали и тражили свој пут. То није ред.”
Аутор: Марија Ђорђевић
Извор: Политика
 |
| Драган Стојановић |
Ова питања поставили су нам уметници испровоцирани случајем слике уметнице Марије Драгојловић коју је својевремено откупио хотел „Хајат”, а продајом хотела новом власнику слика је склоњена у депо и видно оштећена. Као што је „Политика” писала Марија Драгојловић је после тужбе против „Хајата” најпре добила спор на Врховном суду, а потом, после жалбе, Апелациони суд преиначио је пресуду у корист хотела „Хајат”.
Питања које су нам и неки читаоци поставили сводила су се на уверења да нема места тужбама, јер ако неко купи уметничко дело, он је тада власник и како су многи рекли „може с тим да ради шта хоће”.
Да ли је то баш тако, објаснио нам је Владимир Марић, помоћник директора Завода за интелектуалну својину Србије. Он каже да је овде реч о разрешењу сукоба права својине и ауторског права. Оба права постоје на уметничкој слици.
И као што неко има стан као својину, па има право да њиме „располаже”, да га окречи, прода, изда, тако је и уметничка слика ауторско дело над којим одређена овлашћења имају и аутор и власник слике.
– Овлашћења која чине ауторско право су морална овлашћења и имовинска овлашћења. Морална овлашћења штите ауторову част и његов стваралачки углед, а имовинска штите економске интересе аутора у односу на дело које је створио. Разлика је, међутим, у томе, што су имовинска права преносива, а неимовинска (морална) су непреносива. Сликар може да пренесе на другога право да направи копију његове слике (на пример да је фотографише, направи разгледницу и продаје је као такву), али не може да пренесе на другога право да буде признат као творац те слике – објашњава Владимир Марић.
Једно од моралних права аутора, које је непреносиво и које не застарева, јесте и право аутора да заштити интегритет свог дела и „да се супротставља изменама свог дела од стране неовлашћеног лица” како предвиђа Закон о ауторском и сродним правима.
– Ово је неспорно све донде док је дело у поседу аутора. Када неко купи слику онда тај купац има својину и према Закону о основама својинско правних односа може са том сликом да „располаже”.Уметничка слика је, и након продаје – и даље ауторско дело, а то значи да на том делу аутор и даље има законом призната морална права, поред осталог и право да не дозволи њене измене, сакаћење или уништење – објашњава Марић. Он подсећа на Бернску конвенцију која јасно каже да чак и кад ауторско дело постане нечија имовина, аутор задржава право да спречи сакаћење свог дела, ако то иде на штету његовој части и угледу.
– Рацио решења из Бернске конвенције састоји у потреби јаче заштите аутора који су неретко слабија економска страна у спору – наглашава Марић.
Наша земља је потписник Бернске конвенције.
Ваљало би да случај Марије Драгојловић, односно, преиначење пресуде у корист „Хајата”, када је слика нађена оштећена остане преседан. Јер слични случајеви у судској пракси решавани су у корист оштећених уметника.
Један од примера је пресуда Окружног суда у Београду из 1996. године и пресуда Врховног суда Србије из 1997. године.
Аутор (име се не спомиње) је продао слику која је по уговору са будућим власником и архитектом постављена у локалу. Реновирањем простора, нови власник је без сагласности аутора раставио слику на три дела и исекао део на коме се налазио потпис аутора чиме је, како пише у пресуди „извршио повреду моралних ауторских права ради чега је дужан да накнади штету. (...). Законом о ауторском и сродним правима је предвиђено право аутора да се успротиви сваком деформисању, сакаћењу, или другом мењању дела (...). Власник може тим делом располагати и у одређеним границама, али он не постаје аутор већ само власник дела, тако да на том делу стиче одређена имовинско правна овлашћења, али не може стећи и морално правна овлашћења која припадају искључиво аутору”, пише у пресуди.
Можда је ипак најсигурније за саме уметнике оно што саветује адвокат Душан Стојковић који каже:
–Aутори имају право на заштиту на основу самог закона, али да не би размишљали, све што желе и што им је важно би требало да изричито наведу у уговору и тако не дозволе да тумачења закона или недореченост судске праксе доводе у питање примену њихових ауторских права.
-----------------------------------------------
Андрићев прекор
Закон признаје аутору могућност да забрани излагање свог оригиналног уметничког дела од стране законитог власника тог дела. Закон, међутим, ништа не каже да ли власник дела може то дело да уништи, каже Марић и додаје:
– Ако аутор може да забрани „излагање свог дела” које је продао, онда му се мора признати и право да забрани уништавање свог дела. Јер и једно и друго – и забрана излагања и забрана уништења дела имају исти циљ, а то је да се заштити част и углед аутора. На пример, аутор је као млад сликар продао једну слику, али је временом као уметник сазрео и не жели да се та слика више излаже у јавности. Подсећам да је Иво Андрић једном београдском публицисти јако замерио што је овај у једном месечнику објавио неке од Андрићевих првих песама. Рекао му је: „Ви хоћете да покажете како су и угледни писци једном посртали и тражили свој пут. То није ред.”
Аутор: Марија Ђорђевић
Извор: Политика
Нема коментара:
Постави коментар
Пишите српски, ћирилицом!