Духовна, културна и квазинаучна окупација

ИНТЕРВЈУ: Мр Радоје Фемић, Филозофски факултет Никшић

Највећи степен вријеђања Његошеве појаве и његовој опуса је теза да је незнавеног и наивног Његоша Сима Милутиновић Сарајлија заправо индоктринирао и да је заправо жртва, а врло тешко ћемо га приказати као жртву

Ма колико човјек који живи у овом друштву желио да оно напредује и да се о њему може рећи нешто лијепо и похвално, ми нисмо у таквој прилици, јер нас на то обавезује дуг према истини. Дакле, како год да се човјек постави, и коју год област наше друштвене стварности да третира, он, нажалост, наилази на девијације различитог карактера. Оне су поготово видљиве у овом подручју које се тиче друштвено-хуманистичке области, а наглашено подручја културе. У нашој земљи се већ дуже од деценије спроводи пројекат који за циљ има превредновање етике и једног погледа на свијет, као и духовног видокруга који је карактеристичан за Црну Гору, и то не само деценијама, него и вјековима уназад. Одједном, сасвим немотивисано, више из политиканских него политичких разлога, почело се форсирати стварање новог човјека, што је својевремено био императив једног министра просвјете. То траје до данас и представља обрачун са вриједностима које су нас красиле у временима која су за нама, при чему је доминантно инаугурисање принципа превредновања свега што смо држали за свето, за врлину, за истинску вриједност, каже у разговору за “Српске новине” Радоје Фемић, сарадник у настави на Одсјеку за српски језик и књижевност Филозофског факултета у Никшићу. Дајући слику савремене Црне Горе, Фемић је казао да је овакав принцип “можда условљен и постмодернистичким духом наше епохе у којој је флуидно свако поимање истина које чине наш координатни систем и одређење нашег идентитета, било да се оно тиче језика, књижевности или културе уопште”. “Суочени смо са поплавом квазивриједности и у том хаосу се немогуће снаћи. Да невоља буде већа, ту конфузију додатно подупире наш образовни систем који све оне који су присиљени да кроз њега прођу скреће са линије континуитета наше културе и наше духовности, и окреће према експерименту”, оцијенио је Фемић.

Поменули сте ту чувену реченицу министра просвете из 2004. године. Он је децидирано казао како ће преко новог образовног система, нове реформисане школе за десет година створити новог човјека у Црној Гори. Шта се десило за ових десет година, да ли је такав образовни систем успио да створи тог новог човјека и какав је тај нови човјек?

Тај систем се свим силама трудио да створи новог човјека. Поготово је то видљиво у образовању, гдје је на заиста беспризоран начин извршена преметачина културних вриједности и једне хијерархије за коју смо ми држали да је, иако не савршена, сасвим сигурно одржива. Она је, уосталом, провјерљива и са становишта естетских критеријума. Све је то, међутим, доведено под знак питања. Све што је требало да буде и остане питање струке, питање еснафа, научно питање, измјештено је из тог домена у домен политике и онда је почело манипулисање тим питањима, и то на начин што је из кругова актуелне власти продукована потреба да се искаже дисконтинуитет према ономе што је било раније заступљено. Ипак, може дјеловати утјешно то што је наш народ био доследан у намјери да издржи та искушења која су се са свих страна појављивала, или која су агресивно била наметана. Кад то кажем мислим првенствено на својеврсну тортуру средстава јавног информисања. Последица свега је да ми више готово немамо канала преко којег ћемо се обратити онима који би требало да дијеле наша увјерења, односно немамо могућност да и званично искажемо своје ставове које у неформалним приликама испољавамо. Разлога томе има колико год хоћете. Неки од њих се тичу крајње незавидне друштвено-политичке ситуације, у којој смо остали без политичких представника који би сасвим јасно и недвосмислено артикулисали ријеч незадовољства и вапај за правдом који не стиже до званичних инситутција. На друштвено-политичкој сцени немамо политичког чиниоца који ће рећи: „Да, ја сам спреман да заступам интересе оних који су у Црној Гори угрожени, који су дискриминисана популација, а притом су још увијек најбројнији, без обзира на присутну тортуру. Број говорника српског језика и даље је на првом мјесту у Црној Гори. Међутим, то не обавезује оне који диригују нашим јавним простором. Они константно понављају фразу да је Црна Гора грађанска држава у којој је сваки плуралитет дозвољен. Међутим, њихово поимање плуралитета своди се на ову могућност – да се сви ми одрекнемо наше посебности, и да евентуално будемо добродошли као неки декор или орнамент, онда кад тај процес мијењања свијести дође у завршну фазу, кад нас буде два или три посто, и кад се неповратно одрекнемо свега што представља фундамент нашег постојања.

У јавности је стално је пристуна прича о корупцији. Да ли има и у којој мјери је изражена та корупција? Чини ми се да је у Црној Гори присутна нека посебна врста корупције која је много опаснија од оне у домену економских интереса. То је, дакле, општа корупција грађанства од стране власти која није заснована само на економском фактору. Чини ми се да је то тако због тога што, како сте казали, немамо одрешите представнике ни у власти ни у простору културе који су спремни да доследно заступају интерес и идентитет старе, аутентичне Црне Горе, односно српског народа на овом простору. Да ли је то тако? Ако можемо говорити о тој корупцији код старијих генерација, да ли су и младе генерације на сличан начин корумпиране?

На основу мојих сазнања о свему томе могу казати да је овдје уствари присутна симулација нормалности. У погледу статуса младих генерација можемо слободно рећи да са једне стране имамо неформалну варијанту понашања која подразумијева оданост исконским културним и духовним вриједностима. Међутим, онога тренутка када се пређе праг званичних институција ове земље, та се увјерења мијењају или се барем другачије артикулишу. То се посебно може видјети ако погледамо начин запошљавања младих људи у Црној Гори. Да би могли да постану дио чиновничког апарата или државне управе, гдје још једино могу засновати егзистенцију, они се, што добровољно, што под притиском, одричу основних опредјељења, и то је жртва коју приносе да би сачували биолошки опстанак, премда ни то није омогућено свакоме. Највећи дио младих људи лелуја у неодређености, у конфузији која је диктирана како од званичних институтција, тако и од оних који би требало да заступају наше интересе, а који говоре да треба ићи линијом мањег отпора, да су вриједности за које смо вјеровали да представљају разлог за понос, заправо вриједности анахроног карактера, да се на тај начин не може у Европу, иако смо ми управо преко тих вриједности били и остали домаћини у европској култури. Дакле, ако нас је по чему Европа спознала и примила у своје култруно и цивилизацијско окриље, онда је то преко наше посебности, а не преко неких безличнх карактеристика.

Највредније што је српски народ дао европској цивилизацији управо је епска народна поезија. Она је данас у том систему новоизграђених вриједности означена као ретроградна, као нешто што треба бацити, заборавити, маргинализовати. Црна Гора је очигледно веома подијељено друштво. Да ли је та подијељеност у тој мјери изражена и међу младима?

Рекао бих да подјеле постоје и међу младим људима, и да заиста некада дјелује чак и забавно та реторика о потреби превазилажења подјела. Дакле, ко је то данас, ако је пристојан и ако здраворазумски размишља, за подјеле? Није нико. Сви смо за већи степен међусобне интегрисаности, за равноправност, за нормално живљење које неће бити обиљежено том врстом динамизма да нам основна егзистенција зависи од тога којих смо увјерења. Када је у питању млађи нараштај, слободно могу казати да се те подјеле преносе и на тај дио популације зато што они који диригују тим подјелама једино на тај начин могу да учине да се оне што дуже одрже. Велики дио наше омладине, вођен антитрадиционализмом, декларише се као ослобођен предрасуда, као свијет који усваја вриједности савремене цивилизације. Међутим, на суштинском плану, можете имати своје увјерење, али ћете са академским звањима различитог степена моћи да радите само елементарне мануелне послове и да на тај начин платите цијену сопствене доследности. На другој страни, ако хоћете да као руководно начело узмете модел пузајућег понашања, апсолутно су вам свака врата отворена, због чега се онда и међу самом омладином та диференцијација рефлектује на њихове међусобне односе. Има још увијек довољно младих људи који држе до врлине, не дозвољавајући да их поплава материјализма удаљи од онога што би млади људи требало да буду.

На такав начин се на једној страни потхрањује духовна празнина, на другој страни се потхрањује или се узајамно потпомаже помодарство. Чини ми се да се на такав начин развија полтронска свијест код људи?

Да, то је, нажалост, наш менталитетски усуд.

„Најлакше је к циљу подвитог репа“ - како то каже Крањчевић. Радите на Филозофском факултету у Никшићу на коме постоје двије катедре: Катедра за српски језик и књижевност и на другој страни Катедра за црногорски језик и књижевност. То би требало да буду двије катедре као кључне институције националног карактера које треба да чувају национални идентитет? Како то изгледа сад? Ваши студенти и Ви, док сте студирали, улазили сте на једна врата, а други на друга врата. Колико је та ситуација утицала на вашу међусобну подјелу? Да ли је то изазивало мимоилажења у свакодневном животу?
Не могу до краја бити свједок из прве руке будући да, кад сам ја студирао, није било те новоосноване катедре за црногорски језик. Ја сам заправо последња генерација која је искључиво студирала српски језик. Касније генерације су могле да уписују црногорски језик и јужнословенске књижевности, тако да сам од тих млађих колега доста чуо о начину рада. Заиста, тешко је објаснити шта је то што је наједном условило да студенти слушају двије филолошке дисциплине које се толико разликују, да се веома инсистира на посебности, а да се притом, то знање усваја из исте литературе.

У суштини, дакле, предаје се исто?

Тако је.

Предаје се на једном језику и тај језик је српски. Претпостављам да се обрађује једна наставна материја само јој се даје другачији угао. Рецимо, ако се на катедри за српски језик обрађује Његош, обрађује се вјероватно и на катедри за црногорски, па су онда већ то два различита погледа на један исти предмет. То би било добро кад би резултирало неким новим сазнањима, јер гдје имамо сукоб, имамо дијалектику. Да ли то уопште резултира тим или има неку другачију последицу?
Када је у питању Студијски програм за српски језик и јужнословенске књижевности он баштини традицију високошколске установе на којој је основан. Међутим, од како је основана Катедра за црногорски језик и јужнословенске књижевности, сагласно овим општим тенденцијама у образовању, она је на неки начин доспјела у први план и то је углавном разумијевано од стране студената као прилика да се прије дође до посла и ријеше егзистенцијални проблеми. Упркос томе што највећи дио тих младих људи који уписују факултет знају на којој страни станује квалитет, традиција, препознатљивост у научном свијету, они се у једном проценту опредјељују да уписују овај други одсјек не би ли се на тај начин истакли приликом запошљавања, јер је тај црногорски језик са становишта власти приказан као прихватљивији у погледу одабира кадра. Особеност новооснованог Одсјека за црногорски језик и књижевност се тиче идеолошке или морално-политичке подобности, за коју смо вјеровали да је неповратно прошла. Међутим, она се изгледа трансформисала и сада се јавља у једном виду који је много радикалнији и опаснији него онај комунистички који је био својевремено на снази. Тако да су нама од тог времена позната тумачења Његоша, према којима је у његовом опусу тражена мотивација на страни класних супротстављености, како би се дјело дистанцирало од свог аутора и од онога што је чинило јединство његових владалачких, духовничких и књижевничких подухвата. И сада је на сцени нешто слично. Уколико се Његош проучава на различитим катедрама, он се на једној проучава у свијетлу естетске и духовне вриједности, односно, покушава да се дође до сазнања зашто ми Његоша доживљавамо као темељну вриједност наше културе. Такав третман има Његош на Катедри за српски језик и јужнословенске књижевности. На другој страни, бојим се да немамо ту врсту ширине, већ се тежи такозваном новом читању Његоша које треба да одбаци све оно што је било раније наслеђе, с циљем изоловања Његошеве појаве из рама српске духовности, без које се Његошево дјело не може ни замислити, а камоли тумачити младим генерацијама које тек треба да упознају књижевни текст и почну његово разумијевање. На овај начин се слојевита значења Његошевог пјесништва потиру, и углавном се инсистира на једном, антинаучном ставу, по којем је Његош био искључиво црногорски стваралац.

Да је писао на црногорском језику, али да није имао адекватан правопис, како је то недавно изјавио један од тих твораца?

Највећи степен вријеђања Његошеве појаве и његовог опуса је гротескна теза да је незнавеног и наивног Његоша Сима Милутиновић Сарајлија индоктринирао и да је Његош заправо жртва, а врло тешко ћемо га приказати као жртву.

Да Његош није имао јасну свијест о свом националном идентитету ни језичком, па чак ни вјерском?

Тако је. Нажалост, фалсификати се не тичу само Његоша, већ и осталих момената наше књижевне историје, а посебно науке о језику. Присутна је импровизација историје језика. На тај начин се урушава основно начело научне заснованости, говори се о неким категоријама које су апсолутно непојмљиве, уводе се неке редакције које наука о језику није познавала, као што је то случај са зетском. Такође се „жонглира“ са мјестом настанка Мирослављевог јеванђеља, јер су и они који то раде изузетно свјесни да ако немају остварен континуитет, тешко да ће њихова импровизација моћи да се одржи на дуже стазе.

Прије сте употријебили израз „гротеска“. Да ли је то адекватан израз управо за ту цјелокупну данашњу ситуацију у Црној Гори у културном и идеолошком простору?

Да. Гротеска по дефиницији означава спој узвишеног и тривијаллног, и у Црној Гори се непрестано надмећу управо та два домена. Дакле, уколико вам увјерења диктирају став о неком културном проблему, језичком или књижевно-историјском, ви ћете извршти насиље над свим чињеницама које Вас на неки начин одвраћају од политичке замисли. У Црној Гори имамо данас управо такву ситуацију. Надам се да се оно што се дешава, без обзира на то колико било снажно, не може одржати управо због тога што почива на огромној импровизацији.

Неодрживо је свакако. Али последице?

Последице су свакако још увијек несагледиве. Међутим, треба се подсјетити на свијетли примјер учитеља из Бјелопавлића који су се својевремено, дајући примјер свима осталима како треба бранити властито језичко искуство и књижевну традицију, побунили и страдали због тога. Они су тада јасно именовали разлог своје побуне - као окупацију. Мислим да ни ми данас немамо право на еуфемизме када је у питању овај сегмент наше друштвене стварности. Заиста морамо признати да се у Црној Гори дешава једна врста духовне, културне и квазинаучне окупације. То се као и свако неприродно стање мора мијењати и окончавати.

Зашто нема отпора, или можда га има, али ја га не видим, посебно међу младим људима од којих право треба очекивати да се прије свих одупру. Шта се ту дешава?

Зато је најбоље, чини ми се, призвати у помоћ ону познату мисао да се историја први пут догађа као трагедија, а други пут као фарса. У Црној Гори је тако. Ма колико наши „евроатлантски пријатељи“ инсистирали на промјени свијести, омладина ипак у великом проценту гаји здрава осјећања побуне или критичке свијести у односу на друштвене деформације. Међутим, проблем је у томе што се тај глас отпора отупљује тако што се његова ефективност губи између оних који тај глас подижу и оних који би тај глас требало да артикулишу. Нашој стварности, међутим, није страно ни постојање дириговане побуне, која значи испуњавање интереса оних који са свим имају везе осим са интересима младих људи...

Просто речено, ако иза тога не стоји нека политичка странка?

Апсолутно. Уколико, пак, није таква ситуација, онда обично имамо неке иницијативе које су у тој мјери слабе што немају одговарајућих полуга како са становишта медијске презентације и доступности истомишљеницима, тако и са становишта материјалне димензије која би гарантовала потпору да се тај глас прошири. Међутим, врло мали број младих, квалитетних људи је у прилици да има неки простор гдје може да изнесе своје мишљење, тако да су људи управо због своје слободоумности маргинализовани. Ипак, има један респектабилан број младих људи који своју слободарску битку бију достојанствено, на сваком мјесту, с непоновљивом доследношћу, с интелектуалном виспреношћу и истрајношћу. Тако имате, на примјер, на интернету доступан видео материјал на којем видите младе људе, углавном студенте, који се на трибинама на којима се пропагира злочиначка НАТО алијанса, одваже да дају оштре критике. Када видите ту аргументацију заиста схватате да није у питању никакав памфлетизам, него да су то дубока истинољубива увјерења због којих не само да не добијају никакву стимулацију, него бивају и стигматизовани од своје средине која их доживљава као неваспитане и непожељне у нашем друштвеном систему. Њихова мјеста, што је најтрагичније, на крају запосиједају људи без икакве идеје, од којих онима који руководе никада неће запријетити опасност. Такви људи, нажалост, данас у већини случајева добијају прилику чак и да образују младе људе, производећи нове генерације по сопственом обличју.

И онда то постаје неки „перпетум мобиле“, ту већ имамо самопроизводњу?

Несумњиво. Рационализација оваквог модела понашања садржана је у оправдавајућој синтагми – „због посла“. Дакле, кад год Ви питате неког младог човјека: „Па добро, имаш свој став, зашто га јавно не експонираш?“, одговор је врло кратак, типизиран, а чини ми се и самопонижавајући.

Некад смо били робови једностраначја, а сад смо на неки начин постали робови странака?

Нажалост, у Црној Гори имамо доминантан култ власти, који своје коријене води још из периода петровићевског друштва, које је такође било друштво неслободе, а знамо како су пролазиле присталице слободоумних снага које су се карактерисале напредним идејама, покушавајући да онемогуће монопол владајуће елите. То је, дакле, била нормална појава - ко год оде из Црне Горе на страну и стекне завидно образовање, био је позван да дигне глас протеста против једноумља. Та традиција дизања интелектуалне, мирне, али одлучне побуне до те мјере је у нашем друштвеном тренутку запретана да ми уопште немамо на видику критичну масу на коју би ово друштво рачунало.

Гледао сам филм из доба револуције и била је оваква сутуација: ордонанс пита свог добро припитог комаданта: „Друже комаданте, да ли сте ви некад попили пола литра вотке“. Он каже: „Јесам“. „А да ли сте некад попили двије трећине литра?“. „Јесам.“ „А да ли сте некад попили цијели литар?“. „Не, нијесам никад. То само може друг Лењин.“ То идолопоклонство према лидерима је ствар нашег менталитета, наша једна специфичност, или је то ипак нека општа људска појава, или и једно и друго?

Могуће да је, како то обично бива, истина негдје на средини. Морам да примијетим да је у Црној Гори заиста непопуларно бити непартијска личност. То значи бити ван формалних и неформалних центара моћи, одан својим идејним опредјељењима. То је у Црној Гори, чини ми се, недовољно искристалисано. Ако тежите томе да будете алтернатива онда то значи бити алтернатива на свим пољима, како на пољу садржаја и програма, тако и на пољу метода којима се служите. Дакле, морамо имати више толеранције према индивидуалном мишљењу. Мислим да је то захтјев који би се могао истаћи испред цјелокупне младе генерације, јер је веома танка граница која дијели слободоумног човјека од послушника. То води гушењу слободе.

Рекли сте ми да се Ваш магистарски рад бави поредбом дјела Миодрага Булатовића и Бекетовог “Годоа”. Заиста, врло интересантно. Шта Вас је на то подстакло, односно да ли тај “Годо”, односно дјело Миодрага Булатовића и његови јунаци могу бити метафоре нашег времена?
Парафразираћу једног књижевног критичара који је, пишући о Семјуелу Бекету и о његовој драми „Чекајући Годоа“ рекао да је тај апсурд легитимно доживљавати као пројекцију метафизичке загонетке која је нерешива. Међутим, с друге стране, биће да је прије рјешење у оном правцу у којем је апсурд уствари реалност нашег времена. Тако да је Семјуела Бекета, на основу тог песимистичког тумачења, могуће доживјети и као реалисту.

Постао је аутор онога што се некада звало стварносна проза или натуралиста?

Управо тако. Навешћу и трећег аутора у мом раду. То је Жарко Команин који има драму „Годо је дошао по своје“. Њих тројица чине један интертекстуални ланац.

Али и то би могла бити дефиниција нашег стања – да је Годо дошао по своје?

Да. Годо је у пројекцији Самјуела Бекета одсутан. Он се очекује знатижељно, са великим надањем, са обиљем чежње и потребе да донесе спасење, он је приказан у месијанском кључу. Онда се тај портрет Годоа у визури Миодрага Булатовића на неки начин тривијализује, јер он апсолутно није бог већ је по својим својствима нешто сасвим друго. Његова спаситељска функција је заправо до те мјере поступком гротеске обезличена да он постаје пекар, што је препознатљиво својство Булатовићеве поетике.

Векна топлог хљеба је идеал – и циљ и духовна вриједност?
Наравно. Присјећам се, у том смислу, стихова Ђорђа Сладоја којима се контрастира херојство Гаврила Принципа наспрам моралног посрнућа наше генерације: „Идеал је свети сит, наспаван слуга/ историја славна ко да нам се руга“. За разлику од Булатовића, дјело Жарка Команина иде најдаље у нихилистичкој пројекцији, гдје његов Годо више није ни доброћудни, смушени произвођач хљеба, већ је трговац оружјем. И мислим да је тај Годо онај који је нажалост дошао и никако да оде, илуструјући својим присуством трагичан дух наше епохе.

Тај наслов је једна варијација оне народне изреке „ђаво је дошао по своје“?

Да. И ту се види симболички ход од сакралног до сатанистичког принципа. Ми смо, чини ми се, цио тај круг већ описали, и сада смо много ближи овој Команиновој пројекцији у којој је Годо дошао по своје.

Недавно је стигао један брод НАТО у Тиват као његова извидница и претходница тога Годоа?

Да, тако је. То сам примијетио. Више пажње, међутим, обратио сам на то да је једна група младих и самосвјесних људи протествовала због тога. Ипак, гле чуда, вјероватно „презаузетост“ новинарских екипа није тог дана дозволила водећим електронским и штампаним медијима да о томе обавијесте јавност. Чак и неки медији који слове за предводнике слободног грађанства, заправо су давали сву медијску подршку том чину, ни једног тренутка не уважавајући потребу начела да се чује и друга страна.

Добро је да је ипак неко био, да се ипак неко побунио и да је ипак неко казао – не. Без обзира на број, јер некад тај број и није пресудан, боље је да постоји неко ко ће одрешито и јасно да каже, па макар тај глас не био толико бројан, него да имамо смушене гласове који кажу и тако и овако?

Сагласан сам. Судбоносно је важан глас људи који исказују протест против глобализације и новог империјализма. То је увијек глас који не рачуна ни на какву профитабилност по том основу. То су, дакле, људи које воде њихова увјерења, потреба за очувањем достојанства и самопоштовања, без којег се ми не бисмо ни препознавали на мапи народа.

Да овај разговор не бисмо завршили песисимстичном формулом да је ђаво дошао по своје у Црној Гори, а јесте дошао, да кажемо да ипак постоје они који и том ђаволу кажу – не. Њих је пуно међу младима и то је оно што буди наду да ће се ипак нешто у догледном времену битно промијенити. Ту наду не смијемо губити?
Наравно, наду не смијемо губити. Рецимо, изузетан је примјер студената који се у савременој Црној Гори опредјељују да студирају српски језик и књижевност, бранећи се вриједностима писане ријечи од глобалистичке помаме. На најбољим традицијама наше националне, а онда и европске културе наши студенти увиђају гдје станује хуманистички импулс, доказујући да он не може бити поништен. На тај начин се, умјесто духа самопорицања који нас је неријетко пратио, храбро образује властито становиште, српско становиште, по узору на великане које смо имали, и које ваља слиједити.

(Из штампаног издања магазина „Српске новине“)

Аутор: Веселин Матовић
Извор:http://www.srpskenovinecg.com/crnagora/34-cg/31350-radoje-femic