За време Руског грађанског рата, антибољшевичку Белу армију је оптерећивала атаманшчина. Атамани, вође козачких снага које су чиниле велики део Беле армије, често су одбијали да им наређују официри Главног штаба Беле армије, који су им, теоретски, били надређени. У областима под контролом козачких јединица дешавале су се бројне пљачке - и погроми. Атаманшчина је постала симбол свега лошег у владавини Белих, пре свега недостатка централне власти и безакоња.
У недавном чланку сам написао да будућност побуњених република у Украјини зависи од њихове способности да централизују власт и створе државу која правилно функционише. Али не слути на добро. У Луганској Народној Републици, која је у знатном делу под контролом козачких снага које одбијају да прихвате власт владе републике на чијем је челу Игор Плотњицки, атаманшчина је здраво и добро, и, рекло би се, цвета. У децембру смо могли прочитати вест да је главни козачки вођа, атаман Николај Козицин, напустио ЛНР и вратио се у Русију, што је изазвало шпекулације да му је то неко моћан из Русије наредио, не би ли ојачао ауторитет Плотњицког. Али, Козицин је прошле недеље у једном интервјуу рекао да он и даље командује козачким снагама у ЛНР, иако то чини из Русије. "Нико нема право да ме лиши команде", рекао је атаман Козицин.
У истом интервјуу, Козицин је изнео тврдњу да његове јединице контролишу 80% територије Луганске Народне Републике. "Ја не признајем Луганску Народну Републику, то је утопија", рекао је Козицин. И додао: "Ми кажемо да смо део Руске Империје. Данас, за нашег императора признајемо Путина."
Шта ли о томе мисли Путин, питам се.
Аутор: Пол Робинсон
Извор: Irrussianality
Превод: Ћирилизовано за Магацин - национални портал
Нема коментара:
Постави коментар
Пишите српски, ћирилицом!