У давна предавна времена у једном далеком краљевству које се звало Словарија живео је краљ Писмен и краљица Словка. Презивали су се, а како би него Словаревић. Из велике љубави изродише три прелепа сина, којима наденуше исто име, Методије. Дечица к`о дечица, лепо су расла, а кад постадоше вични мачу, краљ им рече да ће им преписати по кнежевину, да под његовим будним оком напредују, али да сви морају да се ожене. Као што то бива код послушне деце, једног дана најстарији Методије реши да стане на луди камен и одлучи да се ожени прелепом девојком Писменијом, коју су му родитељи изабрали. На свадби су највеселији били браћа Методије Други и Методије Трећи.
Свадба је била прелепа. Писменија још лепша. Краљ је уједно био и матичар. И како то у бајкама иде, после девет месеци роди им се здраво мушко дете коме наденуше име Ћирило. Кум је био други брат, кнез Методије Други. Сви су били сретни, наравно и краљ Писмен, који је на слогу своје деце гледао као свој лични успех, поготову што му је први гранични комшија био зли краљ Латин, који слогу није могао ни да замисли, а камоли да је гледа.
Како то обично код браће иде, оно што учини први убрзо реши и други, па се тако и Методије Други ожени другом Писменијом из петог краљевства, која у лепоти није ништа заостајала за првом. Свадба је такође била прелепа. Краљ и краљица су блистали, баш као и на првој свадби. И шта мислите шта се десило после девет месеци. Опет дечак и опет Ћирило, само што је овог пута кум био Методије Трећи, коме се то име необично свиђало. Првом кнезу и најстаријем брату Методију није било баш свеједно, али није хтео да се препире, јер је и краљ рекао да је то све исто краљевство и да злом Латину не дају поводе за оговарање.
Деца су расла, кнежеви су се посећивали, а најлепше је било на слави, на којој су увек распредали и певали старе приче и песме. У међувремену налмлађи Методије, на очев савет, оде у далеке земље да потражи младу. Нашао је у седмом краљевству, и за дивно чудо и она се звала Писменија. Свадба је била прелепа. Дошла су и браћа широм Словарије, јер је Методије Трећи био омиљен. Њега је волело чак и племе Дугобради Старци, којима се било тешко приближити.
Краљ презадовољан, а два старија брата нису имали ништа против треће Писменије која је била најлепша, драга, смерна, права чуваркућа. Погађате шта је било крајем године. Треће дете је такође био мушкарчић лепих црних очију у којима је горео пламен Словарије. Шта да радимо? Како да му дамо име, упита млађана Писменија. Хоћеш да буде и он Ћирило? Браћа се сигурно неће љутити? Па наравно да неће, они су моја старија браћа, увек су ми одобравали добре потезе, а питао сам и тату и маму, који су пресрећни. Три сина три Методија, три снајке три Писменије, три унука три Ћирила. Краљ Писмен и краљица Словка су били презадовољни, а Латин је киптео од беса и смишљао лукавства. Као што то обично бива, ухватио је на „спавању“ краља Писмена и убацио је шпијуна Романка, познатог „браћотровача“, али под лажним именом Србољуб, који смисли причу да је име Ћирило само резервисано за најстаријег Методија. Склон љубомори још од детињства, коју није тада исказивао, најстарији Методије брзо заподену кавгу. Средњи брат је био мало уздржан, а најмлађи тотално незаинтересован, јер се бринуо за седам кнежевина које су му се братски прикључиле и 22 витеза, који су стално били на граници према злом Латинском краљевству. Сваки дан је водио понеку битку, јер зли Латин није више знао шта ће.
Ћирило је моје име, викао је најстарији Методије. Ја имам тапију на то име. Ви мене сви мрзите, ја сам га први наденуо свом сину. Ја сам најстарији. Ја сам Методије Први. Џаба су му сви говорили, да зли Латин ради свој посао, био је упоран. Краљ није знао шта да ради. Био је очајан. Иако је некад знао да погреши, није било из зле намере. Овога пута није имао решење, па је од најстаријег сина дигао руке. Средњи се мало повукао, али је стајао на бранику Словарије, баш као и најмлађи који се спрема да припоји још неколико кнежевина и да позове још неке витезове из Централне Словарије. Најтужнија од свих је била мајка Словка јер је уочавала да лажни Србољуб трује.
Драга децо, не знамо како ће се ова једносмерна свађа завршити, јер је очигледно да се Методије Први посвађао сам са собом. Чак је запретио краљу да ће он у својој кнежевини почети да води матичне књиге. Почео је да пише и букваре које нису из описа одбране Словарије, тако да је на том правцу Латин полупао многе натписе словаријског писма. И даље виче да је Ћирилово име његова тапија.
Толико за сада. Ако чујемо да су се браћа измирила јавићемо, а дотле нека је краљу Писмену Бог на помоћи.
Милорад Ђошић
П.С.
Писац ових редова има два друга. Зову се Драгољуб Животе Петровић (презиме измишљено, али су имена тачна, као и име оца). Даца и Геџа су радили су заједно у Краљеву. Даца је млађи и није се љутио кад би му Геџа отворио писмо. Геџа се чак једном одушевио како је добио лепо писмо. Не љуте се што имају иста имена. И данас су пријатељи, а једино што их разликује је матични број. Живе у Великој Плани и Варварину.
Ту су такође радила и два другара од којих се један звао Милић, а други се тако презивао. Чудна нека истоимена сложна дружина.
Нема коментара:
Постави коментар
Пишите српски, ћирилицом!