Наравно, није било формалне промене. ЕУ и НАТО су противници СССР-а/Русије исто као и раније. Али нам хибридизација борбених операција омогућава да силу ових организација окренемо против њих самих.
"Један за све и сви за једнога" је принцип на коме су основане ове у суштини антируске организације и принцип на којем су код њих засновани процеси доношења одлука. Све док се позиције свих чланова поклапају, то ствара ефекат синергије. Али чим се појави пукотина у међусобним односима, ове наизглед неуништиве организације постају беспомоћне.
Треба имати на уму да су расцеп у ЕУ и расцеп у НАТО-у задаци различите тежине. Јединство ЕУ је много лакше разорити јер су за то заинтересоване и САД и Русија (чак не бих могао рећи ко више). Економски уједињена Европа је опасност првенствено по САД, њихову доминацију над светским тржиштима, а опасност за Русију јер је ЕУ одлучила да прогута традиционалну руску сферу утицаја. Русија не размишља о остваривању економске супериорности над Европом, о томе неће мислити још деценијама.
Сукоб економских интереса САД и ЕУ пружа Русији прилику да се дигне са колена и започне своју велику економску игру (БРИКС, Царински савез, Евроазијски савез). Све то, у комбинацији са економским растом Кине и њеним израстањем у економску суперсилу значи да је политика економског и политичког гушења руске државности - тако ефикасно спровођена у 1990-им - избачена из колосека.
Што је Русија у потпуности искористила. Политика високе цене нафте, усмерена највише на Европу и Кину, створила је капитал потребан за поновно дизање руске привреде, чија се енергетска компонента смањује из године у годину. Русија је чак почела да се укључује у економске сукобе Старог света, увек подржавајући антиамеричке снаге. У крајњој инстанци, то је водило јачању економских веза Европе и Русије, и омогућило да се размишља о ВЕЛИКОМ ЕВРОАЗИЈСКОМ САВЕЗУ (Европе, Русије и Кине), усмереном против некадашњег хегемона - САД.
Али, тада је дошло време за "обојене револуције" и пучеве, свих са циљем да униште економске мостове у Европи. Главни ударац САД је био упућен Русији, пошто је она главни мост тог пројекта. Не Украјина. Украјина је просто једна "стаза", иако важна. Амбициозни енергетски пројекти, као и поновно успостављање и значајна експанзија Северног морског пута [рута која преко Арктичког мора повезује Атлантик и Пацифик] били би крај америчког утицаја на глобалну привреду. Контрола над трговачким путевима је темељ америчке моћи. Ако је изгуби, Сједињене Америчке Државе више неће моћи да гуше конкуренте и поред своје свемоћне флоте.
НАТО је случај компликованији (за Русију). Тај војни блок је и формиран против Русије и да Русију уништи. У свим другим улогама се показао као неефикасан, упркос томе што су САД у деведесетим и двехиљадитим покушавале да га претворе у средство свог утицаја на глобалном нивоу. Иако се руска војска по снази не може поредити са некадашњом совјетском, она ипак представља значајну претњу Европи. Зато је Европа не може једноставно игнорисати, а нарочито то није могла протекле деценије. Што значи да је убедити НАТО земље да је Русија војно "бенигна" много компликованије, можда чак и немогуће.
Али, чак и ту има излаза.
Али вратимо се за тренутак Европи. Европска унија је невоља углавном за САД. Деведесете и двехиљадите су биле доба током којег су САД покушавале да разоре моћ те формације. САД су учиниле све што су могле да неутралишу економску снагу Европе. Чак су јој прикачиле "пети точак" у виду Велике Британије. Стварање економских проблема Европи је постао амерички национални спорт. Али су САД превиделе један фактор. Уништавањем привлачности велике европске куће за бивше совјетске републике (и бивше чланице Варшавског пакта), САД су отвориле врата за повратак руског утицаја. Русија није пропустила такву прилику. Експанзија Русије у бившег "партнера" ЕУ и саму ЕУ, била је веома болна и за САД и Европу. Да, говорим о Турској и Грчкој.
Турска
Мојсије је вадао Јевреје пустињом 40 година. Европа то ради Турској још дуже. Стрпљењу има граница, и та граница је достигнута. Сиријска криза је додатни разлог за прелазак Турске из антируског у антиамерички табор. Пошто је Турској понудила велики тањир "колача", Америка је започела рат у региону и Турску присилила да се бави последицама, и тако подрила стабилну турску државу. Почео је да се ствара независтан и моћан Курдистан.
Онда се турски лидер Ердоган "неочекивано" окренуо Русији. Неочекивано? Логичан потез. А Русија је једноставно искористила ситуацију и у помоћ пружила руку Турској. Руку која није одбијена. Земље које су непријатељи били вековима и међусобно ратовале чешће од свих других у историји одједном су почеле да говоре о јединственој економској зони. Ударна песница НАТО-а на југу (600-800 хиљада војника, према различитим проценама) је практично престала да постоји. Штавише, Турска је капија у Црно море, што значи да савез са Турском увелико јача позицију Русије у украјинској кризи, дајући јој већу слободу у војном и у погледу гаса. За Турску, Русија представља поуздану стратешку позадину, што значи да своје снаге може да прераспореди, да се носе са њеним главним непријатељима, Курдистаном и Исламском државом.
Грчка
Следећи велики ударац за НАТО и ЕУ су били јануарски избори у Грчкој. Европско економско "силовање" Грчке (углавном од Немачке) траје већ годинама.Земља је била бачена на колена и присиљавана да испуњава све врсте захтева: да уништи остатке своје индустрије, да распродаје своју инфраструктуру и природне ресурсе. Грчка је постала европска КОЛОНИЈА. Мало чудна етикета за чланицу ЕУ, али исправна.
Земља је упадала из једне политичке кризе у другу, али су европски мајстори-луткари добијали што су хтели, просто се мењала постава на позорници. Скоро све анализе су предвиђале да ће се нешто слично десити и у јануару 2015., када је после још једних ванредних избора победила СИРИЗА с радикалне левице. Многи (мада ја нисам био један од њих) су очекивали да ће новоформирана влада почети да се клања Бриселу. Није (и драго ми је због тога). Али шта се десило? И зашто?
Уопште не мислим да се садашња влада ментално разликује од претходних. У овом случају не треба размишљати у оквирима доброг и лошег. Политика једне земље се може изменити само новим интересима и перспективама. Мало их је који су обратили пажњу на посету неколико грчких политичара Москви јануара 2015. (пре избора). Имали су консултације које су закључене на обострано задовољство. Не, Грчка се још није "заљубила у Русију" и не може се сматрати поузданим савезником (од тога смо још далеко), али Русија, будући да је пружила помоћ (већ је отворила своје тржиште пољопривредних производа Грчкој), и будући да је оцртала перспективе (различите од оних које нуде еуропски дилери беде), што ће рећи, изглед да Грчка (са Турском) постане главна транзитна земља за гас за ЕУ, сада има још једно средство на које може рачунати у својој европској и балканској политици.
Не треба заборавити да Грчка, с Турском, има једну од најмоћнијих војски у НАТО-у. То значи да кад једном Грчка изађе из игре, НАТО губи још 150 хиљада војника и 1700 тенкова.
Мислим да је савез са Грчком био имплициран већ у јесењим преговорима са Турском. Обе земље су "заклети" савезници из НАТО-а. САД су распиривале њихов сукоб како би обе земље држале у својој сфери утицаја. Ако Русија буде у стању да реши њихов конфликт и од Турске и Грчке начини поуздане партнере, то ће бити велики политичка победа идеје Велике Евроазије уопште, а Русије посебно, јер је део те формације.
Од "грчког нивоа" има много користи. Грчка је пуноправни члан ЕУ, што значи да се НИ ЈЕДНА ЈЕДИНА ОДЛУКА у вези санкција и других антируских иницијатива не може донети без њеног учешћа. САД и Брисел ће се сада силно трудити да прекину руско-грчку везу. Ништа још није одлучено. Али су први кораци Грчке показали да ће за ЕУ бити тешко, и скупо, да Грчку врати назад у своје окриље. Под претпоставком да је то још увек могуће.
Закључци. У експанзији на исток, ЕУ и НАТО су задобили ударац у свој јужни меки трбух (мада се мора признати не толико заслугом Русије колико због трапавости САД, коју је Кремљ једноставно искористио). Стога, пошто су укључене у геополитички сукоб САД и Русије, обе организације су добиле ударац, и за обе се тај ударац може показати као фаталан.
Аутор: Јурасуми
Изворни текст на руском: Начав экспансию на Восток, ЕС и НАТО получило удар в южное подбрюшье
Превод с руског на енглески: Џ. Хоук
Извор: "Europe's Soft Underbelly"--Ukraine Crisis in Geopolitical Perspective - Fort Russ
Превод: Ћирилизовано за СРБИН.ИНФО
Нема коментара:
Постави коментар
Пишите српски, ћирилицом!