Ћирилизовано: Да нам је стотињак таквих официра као што је аутор овог чланка, пензионисани пуковник Горан Јевтовић... И да нам новинари умеју и смеју да пишу као он, 'де би нам крај био... Џорџ Орвел је био у праву: "Новинарство је одштампано оно што неко не жели да се штампа - све остало је ПР."
У поподневним часовима 18.марта огласила се „Комисија за испитивање ванредног догађаја удеса хеликоптера ХТ-48 (Ми-17)“, коју је пре четири дана формирао из своје надлежности начелник Генералштаба Војске Србије, генерал Љубиша Диковић.
Саопштење је кратко и у њему пажњу заслужују две врло важне констатације, ево и које:
Да видимо о чему се заправо ради, полазећи од тога да већини људи није познат садржај наведеног Упутства о ванредним догађајима, војног правила које се по садржају скоро није мењало из периода ЈНА и ВЈ.
Од када то Тужилаштво као независни државни орган може (ако је то уопште учинило) да забрани оглашавање у јавности (и зашто би) једне такве државне институције као што је Војска Србије и то на питањима која су стриктно из њене надлежности?
Искуствена пракса, ако се мало пажљивије завири у ближу и посебно у даљу прошлост (чак и у доба СФРЈ и ЈНА, период ВЈ да и не помињемо), битно је другачија. Рецимо, имали смо бројне ваздухопловне али и остале саобраћајне несреће, као и несреће са борбеним системима (тенкови, транспортери, разна оклопна и друга возила и др.), имали смо ситуације да нам читава складишта „лете“ у ваздух, где су гинули бројни припадници војске али и цивили. Да не помињемо диверзије, убиства, самоубиства, рањавања, повређивања, разне хаварије, ексцесе, удесе и слично.
Никада се није догодило да Војска не може да се оглашава, наравно, не прејудицирајући истрагу органа правосуђа, а још мање се мешајући у њен посао. И како би се то својим стручним налазом умешали? На шта би то тако битно утицали? О чему то мора да ћути начелник Генералштаба након оваквог саопштења своје Комисије (уместо да он лично изда саопштење, јер, није Комисија формирана сама од себе)? Да ли је то можда неко са стране гађао хеликоптер из непријатељских побуда, па се сада у интересу истраге мора да ћути, и о чему, чак и да је било тако? Хеликоптер је пао, људи си изгинули, тако нешто нисмо имали ни у оружаној агресији НАТО-а 1999.године, и да ли је интерес јавности да се овако ћути о тако важном догађају?
Шта то сада значи? Да је систем одбране и Војска као њен део потпуно паралисан на овим питањима и не може да функционише док то заменик тужиоца, наводно, не одобри? Јер, ако начелник Генералштаба повуче било који потез, рецимо, суспензију команданта ваздухопловне бригаде или команданта ескадриле, шта ће то бити – мешање у истрагу? Или, да Министарство одбране и Генералштаб морају до даљњег да званично ћуте (као у познатом случају током тзв. параде поноса), како, тобож, не би угрожавали истрагу?
И коју то истрагу? О томе да је пао хеликоптер, да је погинуло седам људи, да је могући узрок озбиљан квар летилице, да је сходно тој сасвим оправданој претпоставци уместо да се спусти тамо одакле је полетео (или на хелиодром ВМА или на осветљене београдске стадионе), морао да буде каналисан на међународни цивилни аеродром, како би се извела, практично, немогућа (и изнуђена) мисија?
Ако се држимо таквих (досада непознатих) процедура, питање је где су тужилачки истражни органи били у ноћи удеса као и у протекла четири дана, ако ништа друго, да благовремено саопште наредбу о ћутању?
Где су били претходне ноћи (17.03.) када је председник Владе Србије Александар Вучић, гостујући у емисији „Упитник“, износио детаље из истраге војних (а вероватно и осталих) органа, до те мере, да нам је чак цитирао поједине делове реченица које је изговорио погинули пилот Омер Мехић?
И откуда уопште таква сазнања председнику Владе када нити по Уставу, нити по Закону о одбрани, нити по Закону о Војсци Србије, па тако ни по наведеном Упутству о ванредним догађајима, њега (као функције) нема ни у једној варијанти. Он нема право командовања Војском, па тако нема право да се меша и утиче на рад комисија које формира начелник Генералштаба односно министар одбране. Може да буде информисан онда када и свеколика јавност, односно степен његовог информисања у оваквим догађајима који су од посебног значаја за јавност не сме бити ни мало већи. У противном, нешто није уреду са системом.
Да апсурд буде још гори, премијер је, не само у наведеној емисији већ и током дана, директно бранио министре из Владе који су имали учешћа у хеликоптерској акцији, али и бригадног генерала Предрага Бандића, команданта 204.ваздухопловне бригаде, чиме је недвосмислено сугерисао истражним органима поље деловања и оивичио ко сме а ко не сме бити, условно, кривац за догађај.
То што се ставио у одбрану министара јасно је, већ смо навикли. Али, зашто је тако грчевито стао у одбрану Бандића? Да ли само зато што се овај млади и перспективни генерал Војске Србије недвосмислено показао код Фекетића, у Обреновцу и на другим локацијама, како премијер истиче, или је можда још важнији разлог чињеница да је Бандић 2008/09.године завршио „Националну ратну школу“ Сједињених Америчких Држава, те је као такав (познато је војној јавности), њихов миљеник и, подразумева се, штићеник?
Но да се вратимо Комисији и соломонском позивању на тачку 20. „Упутства о класификовању, извештавању, евиденцији и анализи ванредних догађаја и догађаја у Министарству одбране и Војсци Србије“, која забрањује да се Војска оглашава у јавности. Ствари су, ипак, мало (или више) изокренуте наглавачке. Зашто?
Није Комисију формирало Тужилаштво, већ начелник Генералштаба. Дакле, Тужилаштво експлоатише резултате рада тог војног органа, а не обрнуто. Право је и обавеза првог човека Војске да резултате дисциплинске и стручне истраге предочи јавности. Онако како је и најавио на конференцију за штампу.
Уколико је негде погрешио (он или Комисија), па ту су управо истражни органи који ће га кориговати, ваљда у редовном поступку, а не као власници апсолутне истине, коју тек треба да докажу у судском поступку као једна од страна. Тачно је само да је све до чега дође начелник Генералштаба обавезан да, на захтев Тужилаштва, а у складу са ЗКП-еом, учини доступним. Наравно, и све друго што тужилац буде тражио – документа, наређења, извештаје, изјаве, као и да омогући тужиоцу несметану истрагу, приступ, непосредни увид у лице места и технику, узимање изјава од припадника Војске и низ других мера.
Међутим, уколико бисмо овом приликом улазили у детаље и бавили се озбиљном аналитиком, онда бисмо дошли до тога да је овакву Комисију требало да формира нико други до председник државе, као командант Војске Србије у миру и рату.
Зашто? Зато што је у овај случај уплетен министар одбране лично тако што је донео одлуку о употреби хеликоптера и директно је саопштио, бар према ономе што је речено на конференцији за штампу, команданту ваздухопловне бригаде прескачући обавезну хијерархију, односно, нивое субординације.
Према томе, како начелник Генералштаба може валидно да истражује и оцењује случај, ако организацијски припада Министарству одбране којим руководи министар? Дакле, нижерангирани у хијерархији и према закону, истражује оно што је одлучио по статусу виши од њега.
Но, како се председник државе иначе мало пита за било шта, тешко је било очекивати да се ангажује на овом случају у складу са оним што му налаже Устав. Уосталом као што се није ангажовао ни на бројним другим проблемима.
И на крају, биће да у овој тужној причи, која је већ попримила елементе политичког хорора, није проблем ни у Тужилаштву, ни у Војсци, ни у Комисији, већ на на неком другом месту. Оном месту одакле се овом земљом пуне три године ведри и облачи. Дословно баш тако.
Извор: Горан Јевтовић: Како се води (и усмерава) истрага хеликоптерске трагедије | СРБски ФБРепортер
За Ћирилизовано: Александар Јовановић
У поподневним часовима 18.марта огласила се „Комисија за испитивање ванредног догађаја удеса хеликоптера ХТ-48 (Ми-17)“, коју је пре четири дана формирао из своје надлежности начелник Генералштаба Војске Србије, генерал Љубиша Диковић.
Саопштење је кратко и у њему пажњу заслужују две врло важне констатације, ево и које:
- „по захтеву заменика Вишег јавног тужилаштва у Београду Генералштаб Војске Србије предаће извештај комисије за испитивање ванредног догађаја овом истражном органу“, и
- напомена „да је тачком 20. Упутства о класификовању, извештавању, евиденцији и анализи ванредних догађаја и догађаја у Министарству одбране и Војсци Србије, прописано да „у случајевима када истражни поступак воде надлежни државни истражни органи, право информисања јавности о околностима, узроцима и одговорности за ванредни догађај у Министарству одбране и Војсци Србије је у њиховој надлежности“.
Да видимо о чему се заправо ради, полазећи од тога да већини људи није познат садржај наведеног Упутства о ванредним догађајима, војног правила које се по садржају скоро није мењало из периода ЈНА и ВЈ.
Од када то Тужилаштво као независни државни орган може (ако је то уопште учинило) да забрани оглашавање у јавности (и зашто би) једне такве државне институције као што је Војска Србије и то на питањима која су стриктно из њене надлежности?
Искуствена пракса, ако се мало пажљивије завири у ближу и посебно у даљу прошлост (чак и у доба СФРЈ и ЈНА, период ВЈ да и не помињемо), битно је другачија. Рецимо, имали смо бројне ваздухопловне али и остале саобраћајне несреће, као и несреће са борбеним системима (тенкови, транспортери, разна оклопна и друга возила и др.), имали смо ситуације да нам читава складишта „лете“ у ваздух, где су гинули бројни припадници војске али и цивили. Да не помињемо диверзије, убиства, самоубиства, рањавања, повређивања, разне хаварије, ексцесе, удесе и слично.
Никада се није догодило да Војска не може да се оглашава, наравно, не прејудицирајући истрагу органа правосуђа, а још мање се мешајући у њен посао. И како би се то својим стручним налазом умешали? На шта би то тако битно утицали? О чему то мора да ћути начелник Генералштаба након оваквог саопштења своје Комисије (уместо да он лично изда саопштење, јер, није Комисија формирана сама од себе)? Да ли је то можда неко са стране гађао хеликоптер из непријатељских побуда, па се сада у интересу истраге мора да ћути, и о чему, чак и да је било тако? Хеликоптер је пао, људи си изгинули, тако нешто нисмо имали ни у оружаној агресији НАТО-а 1999.године, и да ли је интерес јавности да се овако ћути о тако важном догађају?
Шта то сада значи? Да је систем одбране и Војска као њен део потпуно паралисан на овим питањима и не може да функционише док то заменик тужиоца, наводно, не одобри? Јер, ако начелник Генералштаба повуче било који потез, рецимо, суспензију команданта ваздухопловне бригаде или команданта ескадриле, шта ће то бити – мешање у истрагу? Или, да Министарство одбране и Генералштаб морају до даљњег да званично ћуте (као у познатом случају током тзв. параде поноса), како, тобож, не би угрожавали истрагу?
И коју то истрагу? О томе да је пао хеликоптер, да је погинуло седам људи, да је могући узрок озбиљан квар летилице, да је сходно тој сасвим оправданој претпоставци уместо да се спусти тамо одакле је полетео (или на хелиодром ВМА или на осветљене београдске стадионе), морао да буде каналисан на међународни цивилни аеродром, како би се извела, практично, немогућа (и изнуђена) мисија?
Ако се држимо таквих (досада непознатих) процедура, питање је где су тужилачки истражни органи били у ноћи удеса као и у протекла четири дана, ако ништа друго, да благовремено саопште наредбу о ћутању?
Где су били претходне ноћи (17.03.) када је председник Владе Србије Александар Вучић, гостујући у емисији „Упитник“, износио детаље из истраге војних (а вероватно и осталих) органа, до те мере, да нам је чак цитирао поједине делове реченица које је изговорио погинули пилот Омер Мехић?
И откуда уопште таква сазнања председнику Владе када нити по Уставу, нити по Закону о одбрани, нити по Закону о Војсци Србије, па тако ни по наведеном Упутству о ванредним догађајима, њега (као функције) нема ни у једној варијанти. Он нема право командовања Војском, па тако нема право да се меша и утиче на рад комисија које формира начелник Генералштаба односно министар одбране. Може да буде информисан онда када и свеколика јавност, односно степен његовог информисања у оваквим догађајима који су од посебног значаја за јавност не сме бити ни мало већи. У противном, нешто није уреду са системом.
Да апсурд буде још гори, премијер је, не само у наведеној емисији већ и током дана, директно бранио министре из Владе који су имали учешћа у хеликоптерској акцији, али и бригадног генерала Предрага Бандића, команданта 204.ваздухопловне бригаде, чиме је недвосмислено сугерисао истражним органима поље деловања и оивичио ко сме а ко не сме бити, условно, кривац за догађај.
То што се ставио у одбрану министара јасно је, већ смо навикли. Али, зашто је тако грчевито стао у одбрану Бандића? Да ли само зато што се овај млади и перспективни генерал Војске Србије недвосмислено показао код Фекетића, у Обреновцу и на другим локацијама, како премијер истиче, или је можда још важнији разлог чињеница да је Бандић 2008/09.године завршио „Националну ратну школу“ Сједињених Америчких Држава, те је као такав (познато је војној јавности), њихов миљеник и, подразумева се, штићеник?
Но да се вратимо Комисији и соломонском позивању на тачку 20. „Упутства о класификовању, извештавању, евиденцији и анализи ванредних догађаја и догађаја у Министарству одбране и Војсци Србије“, која забрањује да се Војска оглашава у јавности. Ствари су, ипак, мало (или више) изокренуте наглавачке. Зашто?
Није Комисију формирало Тужилаштво, већ начелник Генералштаба. Дакле, Тужилаштво експлоатише резултате рада тог војног органа, а не обрнуто. Право је и обавеза првог човека Војске да резултате дисциплинске и стручне истраге предочи јавности. Онако како је и најавио на конференцију за штампу.
Уколико је негде погрешио (он или Комисија), па ту су управо истражни органи који ће га кориговати, ваљда у редовном поступку, а не као власници апсолутне истине, коју тек треба да докажу у судском поступку као једна од страна. Тачно је само да је све до чега дође начелник Генералштаба обавезан да, на захтев Тужилаштва, а у складу са ЗКП-еом, учини доступним. Наравно, и све друго што тужилац буде тражио – документа, наређења, извештаје, изјаве, као и да омогући тужиоцу несметану истрагу, приступ, непосредни увид у лице места и технику, узимање изјава од припадника Војске и низ других мера.
Међутим, уколико бисмо овом приликом улазили у детаље и бавили се озбиљном аналитиком, онда бисмо дошли до тога да је овакву Комисију требало да формира нико други до председник државе, као командант Војске Србије у миру и рату.
Зашто? Зато што је у овај случај уплетен министар одбране лично тако што је донео одлуку о употреби хеликоптера и директно је саопштио, бар према ономе што је речено на конференцији за штампу, команданту ваздухопловне бригаде прескачући обавезну хијерархију, односно, нивое субординације.
Према томе, како начелник Генералштаба може валидно да истражује и оцењује случај, ако организацијски припада Министарству одбране којим руководи министар? Дакле, нижерангирани у хијерархији и према закону, истражује оно што је одлучио по статусу виши од њега.
Но, како се председник државе иначе мало пита за било шта, тешко је било очекивати да се ангажује на овом случају у складу са оним што му налаже Устав. Уосталом као што се није ангажовао ни на бројним другим проблемима.
И на крају, биће да у овој тужној причи, која је већ попримила елементе политичког хорора, није проблем ни у Тужилаштву, ни у Војсци, ни у Комисији, већ на на неком другом месту. Оном месту одакле се овом земљом пуне три године ведри и облачи. Дословно баш тако.
Извор: Горан Јевтовић: Како се води (и усмерава) истрага хеликоптерске трагедије | СРБски ФБРепортер
За Ћирилизовано: Александар Јовановић
Нема коментара:
Постави коментар
Пишите српски, ћирилицом!