 |
| НАТО-ов центар за обуку у Грузији © AP Photo/ Shakh Aivazov |
САД у Евроазији воде геополитички рат против Руске Федерације кроз припремање и извођење обојених револуција, пучева, операција дестабилизације и стварањем стратешки мотивисаних савеза, покушавајући да ослабе позицију Москве и руску државу изолују.
Овај комплекс стратегија укључује дестабилизацију земаља у руској сфери утицаја, што Москви ствара бројне симултане проблеме и смањује могућности Кремља да стабилизује намерно изазван хаос. Уз труд да се изгради стратешко партнерство са државама на и у близини руских граница, ова стратегија је потенцијална опасност по опстанак актуелног руског режима и логичан следећи корак у рату Запада против Москве. После организовања обојене револуције на западној руској граници - у Украјини, која је озбиљно ослабила односе између Москве и Кијева, Запад хоће да овај модел примени у више евроазијских земаља, у Јерменији, Азербејџану и Киргистану
Вашингтон циља евроазијска савезништва
Фрагментисање Организације договора о колективној безбедности (ОДКБ) је кључни циљ Вашингтона. Безбедносни савез Јерменије, Белорусије, Казахстана, Киргистана, Таџикистана и Русије служи за јачање сарадње у стратешким питањима. Генерални секретар ОДКБ Николај Бордјожа је на састанку ОДКБ новембра прошле године оптужио Запад да покушава да дестабилизује земље ОДКБ и устврдио да се повећавају активности "НВО које финансирају западни агенти".
Из саопштења ОДКБ у којем се цитирају Бордјужини коментари током састанка:
"Бордјужа је рекао да је Запад крив за дестабилизацију ситуације у земљама ОДКБ. Он је рекао да то доказују "несразмерно повећање броја службеника у западним амбасадама, посебно амбасада САД" и "активирање многих НВО које се финансирају западним грантовима". Бордјужа је рекао да је неколико година пре промене власти у Украјини особље америчке амбасаде нарасло на 1500 радника. Појава и развој жаришта сукоба на простору ОДКБ су у већини случајева повезани са активизацијом спољашњих утицаја", рекао је Бордјужа. "Запад се грубо меша у унутрашње ствари других влада, покушава да манипулише јавним мнењем и економски и финансијски утиче на владе и становништво."Слабљење Евроазијског економског савеза (ЕАЕС) и Шангајске организације за сарадњу (ШОС) такође је део "великог плана", поред покушаја да се растури све јаче савезништво између Русије и Кине, забијањем клинова између две државе у Средњој Азији. Киргистан је спреман да се ЕАЕС придружи за неколико месеци, и како је члан и ШОС и ОДКБ, то је дестабилизација ове средњоазијске државе кључни циљ САД. Обојена револуције у Киргистану је на хоризонту у блиској будућности, јер именовање амбасадора Ричарда М. Мајлса као привременог шеф мисије у америчкој амбасади у Бишкеку нипошто није случајно - Мајлс је служио као амерички амбасадор у Грузији од 2002. до 2005. године, где је организовао "Ружичасту револуцију" 2003. године.
Комбиновано са дестабилизацијом Киргистана, САД раде на стварању стратешког партнерства са Узбекистаном и кидању веза између Москве и Ташкента. Новинар и политички аналитичар Ендрју Корибко је у чланку Color Revolution chaos and ‘Media Crimea’ in Kyrgyzstan објављеном у "Оријентал ривју" анализиро стратегију Вашингтона у Киргистану и Узбекистану:
"Враћање Ричарда Мајлса из пензије да комплетира персонал амбасаде САД у Бишкеку је више од случајности. Специјалиста за обојене револуције је послат у Киргистан не да благом руком сређује папире и персонал амбасаде, већ да силом промени тамошњу владу. Ово је у складу са доктрином Роналда Регана за 21. век, коју је Хилари Клинтон јавно открила децембра 2012. године, када је обзнанила да ће САД учинити све што могу да умање руски утицај на најближе суседе."Карибко наставља:
"Уз дестабилизацију коју би покренуо Вашингтон и за коју је планирано да земљу погоди у време октобарских парламентарних избора, Вашингтон планира и одвраћање Ташкента од кокетирања са Москвом, убеђујући га у "медијски Крим" у киргистанској Ферганској долини. Удаљавање Киргистана од Русије на исти начин како је то годину дана раније учињено са Украјином је крајњи стратегијски циљ САД у овом региону, јер би омогућило дугорочно "вођење из позадине" проксија и супротстављање руском утицају у Средњој Азији. Киргистану, тачније јужном Киргистану, намењена је улога пропале државе која ће стално утицати дестабилизујуће на државе у суседству Евроазијског савеза, Узбекистан и Кину."Стварање хаоса у Киргистану је вишеструко употребљиво геополитичко оружје, јер представља безбедносну опасност за Казахстан, Русију и Кину, с обзиром на географски положај Киргистана. Ако не буде могуће намамити Узбекистан у стратешко партнерство са Вашингтоном, и Узбекистан одлучи да се уместо тога приближи Москви, САД могу изазвати хаос и у Узбекистану - план Б, али за Вашингтон задовољавајући. Изазивање нестабилности у овом региону је сигурно могуће извести, јер је "свака од нових држава Средње Азије потенцијално рањива на унутрашње насиље, свака од њих је несигурна, како је то Збигњев Бжежински рекао у књизи "Стратешка визија".
Обојене револуције у кавкаским државама?
У фебруару месецу гост влада држава Јужног Кавказа - Грузије, Јерменије и Азербејџана је била државни секретар САД, Викторија Нуланд. То је код многих у региону изазвало страх, запитали су се каква је сврха посете, с обзиром на њену улогу у украјинском државном удару. Пут Нуландове је имао двострук циљ: да се поједине кавкаске државе притисну да делују у складу са америчким интересима, и да се припреми терен за обојене револуције и операције дестабилизације, ако се верност не добије.
Нуландова се током посете Јеревану, главном граду земље која је чланица и ЕБРД и ЕАЕС, иза затворених врата састала са преставницима јерменских НВО. Нема сумње да је дестабилизација Јерменије циљ Сједињених Америчких Држава - ако се успе у намери да се тамо инсталира прозападни режим, то би ослабило два важна евроазијска савеза. Међутим, Јерменија и Русија добро знају шта Вашингтон хоће, па раде на томе да спрече нападе. Јерменија је све ближе доношењу строжијих закона о НВО које би азербејџанској влади омогућиле да из близине прате активности, што је корак од суштинске важности у инхибирању страних држава у агитацији и подстицању нетрпељивости у циљаној држави.
Узнемирени оним што су видели у Украјини, многи појединци у азербејџанској влади страхују да ће обојене револуције ускоро бити и у њиховој земљи. "Бос" обојених револуција Џорџ Сорош је после састанка са азербејџанским председником Илхамом Алијевим јануара ове године критиковао азербејџанску владу зато што је испостава Фонда за отворено друштво у Бакуу све више под притиском државних органа. Ричард Д. Каузларич је погоршане односе између Вашингтона и Бакуа описао у чланку за Брукингс институт под насловом The Heydar Aliyev Era Ends in Azerbaijan Not with a Bang but a Whisper (Ера Хајдара Алијева се у Азербејџану окончава не уз прасак већ шапатом). Поред описа детаља о страху функционера од државног удара украјинског типа у Азербејџану, Каузларич каже:
"Ера Хајдара Алијева се завршила 3. децембра, 2014. године. Са њом су нестали и раније блиски политички односи између САД и Азрбејџана. Хајдар Алијев, председник Азербејџана од 1993. до смрти 2003. године, водио је спољну политику своје земље са нагласком на односе са Западом у погледу енергената, и политички и безбедносни ангажман са САД и низом трансатлантских институција... Његов син и наследник, садашњи председник Азербејџана Илхам Алијев, све више скреће с пута свога оца и сада је изгледа одобрио да се коначно раскрсти са прошлошћу... Очигледно је да су америчко-азербејџански односи сада у озбиљној кризи..."Па наставља:
"Крај им је најављен у мало запаженој полемици на руском језику дугогодишњег шефа азербејџанског председничког апарата, Рамиза Махдијева. Махдијев у чланку каже да су САД од самог почетка председничког мандата Хајдара Алијева ковале заверу са домаћим опозиционим елементима, и стварале пету колону за извођење "обојене револуције", следећи политику двоструких стандарда и мешања у унутрашње послове по целом свету, посебно у Азербејџану... Сада се - декларише се Махдијев - мора удаљити од доминантне светске силе и изабрати нови пут државне консолидације заснован на "јакој председничкој власти и стабилности друштва"... Из перспективе Бакуа, Вашингтон је подржао збацивање украјинског председника, па ће, остављени без контроле, САД и домаће индивидуе и НВО које се баве унапређивањем демократије и људских права у Азербејџану, вероватно покушати да учине исто"."Чланак који се појавио у "Опен демокраси", гласилу организације међу чијим су финансијерима Сорошев Фонд за отворено друштво, Фонд браће Рокфелер и Фордова фондација, насловљен са Репресија у Азербејџану тражи од Запада да апелује на Азербејџан да покрене демократске реформе, и каже:
"Режим у Азербејџану и даље фаворизује Путинов ауторитаризам и на демократију гледа као на претњу сопственом опстанку на власти. Зато је Запад, који се повезује са демократијом, под жестоким нападима азербајџанских званичника. САД и америчке институције су одређене као примарни циљ .... За Азербејџан је императив да одржава добре односе са Западом, а Запад заузврат мора да апелује на Азербејџан да иницира демократске реформе, у циљу заштите својих сопствених и интереса савезника у региону."Сваки информисани читалац схвата да САД и уопште Запад не интересују демократизација земље већ да се пароле типа "недемократски" и "прекршиоци људских права" користе као изговор за мешање у ствари других држава ради остваривања геополитичких интереса Запада.
Државни удар је неколико месеци после "Ружичасте револуције" изведен и у Грузији, што је тема о којој је Хенри Каменс писао за "Њу истерн аутлук": иако је прошле године потисао споразум о парнерству са ЕУ и Грузија је све ближе чланству у НАТО-у, Тбилиси није послушао Вашингтон, и даље због корупције гони бившег председника и америчку марионету, Михаила Сакашвилија.
Како је Вашингтон покренуо геополитички рат у руској сфери утицаја, Москва ће морати прековремено да ради проверавајући потезе Вашингтона и охрабрујући стабилност у Евроазији. Један од разлога зашто се Путин залаже за стварање валутне уније између земаља ЕАЕС-а би могао бити осигуравање и учвршћивање савеза, јер Украјина је пример како државни удари које је организовао Запад могу преокренути стратешку оријентацију државе која је била у орбити Москве.
О аутору: Стивен Мекмилан је независни писац, истраживач, геополитички аналитичар и уредник The Analyst Report, посебно за онлајн магазин New Eastern Outlook.
Извор: US Wages Geopolitical Warfare against Russia in Central Asia and Caucasus | New Eastern Outlook
Превод: Ћирилизовано
Нема коментара:
Постави коментар
Пишите српски, ћирилицом!