Напомена преводиоца: Пред вама је један пристојан пример неоимперијалистичке пропаганде. Пристојан зато што је провидан, зато што вам чак допушта да се насмејете, а неоимперијалистички... Видећете, аутор се једва уздржава од изричите тврдње да је Кинезима под америчким окупатором било најбоље. Ипак, не дајте да вас тако нешто одбије од сајта "Дипломат", терена на коме се обично надгорњавају мајстори (аналитичке) пропаганде. Ово је, тако, предигра, али сваки дан има бар пет-шест јаких утакмица. Играју и "наши"...
Сједињене Америчке Државе су почетком 20. века накратко владале деловима Кине и тиме стекле прва искуства у коалиционом ратовању.
Дана 14. августа 1900. године, шаролике снаге од 18,000 војника и морнара осам различитих западних сила и Јапанске империје заузеле су Пекинг на јуриш, чиме је окончана 55-дневна опсада кварта страних посланстава од стране царске кинеске војске и милиције "Праведног сложног друштва", иначе на енглеском говорном подручју познате као "боксери" (странци су назив тајног друштва погрешно протумачили као "Праведна сложна Шака" и устанике назвали "боксерима" а устанак "Боксерски устанак" - прим. прев.).
Побуна, подстакнута економским проблемима и све бројнијим повредама кинеске територије од империјалних сила (бојни поклич боксера је био "Подржимо династију Кинг (Qing), истребимо странце") међутим, није званично завршена све до потписивања Боксерског протокола 7. септембра, 1901. године. Званичан назив тог документа, којим су набројане све укључене земље, био је: "Аустроугарско-белгијско-француско-немачко-британско-италијанско-јапанско-холандско-руско-шпанско-амерички и кинески - завршни протокол о смиривању нереда 1900-те године".
У периоду од освајања Пекинга 14-15. августа и потписивања протокола 7. септембра следеће године град је био под окупацијом и управом Савеза осам држава (Eight-Nation Alliance).
САД су у борбе на брзину послале око 2500 хиљаде војника и маринаца - са своје територије и са Филипина где је америчка војска гушила другу побуну. То је био један од првих случајева ангажовања америчке војске у коалиционом рату и постконфликтној војној окупацији стране територије.
Чим су у Пекингу завршене отворене борбе, савезници су прогласили ванредно стање, а Американци на управу добили југозападни део града. Командант је био Адна Чафи (Adna Chaffee), који је у току сукоба са "боксерима" добио чин генерал-мајора. Дани и недеље непосредно по освајању кинеске престонице обележени су безобзирним насиљем и пљачком., уз учешће свих окупационих снага. Посебно су били брутални руски и јапански војници.
Амар Синг, раџпутски племић и официр индијске војске, у свом дневнику каже да су Руси "млатили" Кинезе "кад год ови нису могли да их разумеју". Забележио је какве су биле последице кад су руски војници похватали осумњичене за наводни боксерски напад када је "од осморо људи које су називали боксерима било шест жена".
"Вероватно су их опљачкали, силовали, а затим побили да заташкају целу ствар", лаконски пише Синг у свом дневнику. Да би зауставио неселективно насиље, генерал Чефи је америчкој војсци одмах забранио пљачку, али то није имало ефекта. Командант британских империјалних јединица, генерал Алфред Гесли се сећа:
И Американци су уз савезнике навелико пљачкали, толико да је амерички диполоматан Херберт Џ. Сквајерс накрцао пленом неколико железничких вагона. Амерички маринац Стивен Двајер, пак, упао је у кинеску кућу, "претукао и извукао дете напоље чиме је убрзао његову смрт" ... а затим се вратио у кућу и силовао две жене.
Двајера су брзо послали на војни суд и осудили га на доживотну робију у САД, али су многи други прошли некажњено. Међународна штампа је о недељама после освајања Пекинга писала као о "карневалу пљачке", и ламентирала како "велике хришћанске државе у Кини представљају солдатски пљачкаши и силеџије", како у "Боксерском устанку и великој игри у Кини" каже Дејвид Џ. Силби (David J. Silbey).
"Операција у Кини, чији су циљ били несрећни кинески грађани, често одбацивани као подљуди, изнела је на видело дивљачку и бруталну димензију социјалног дарвинизма. Починиоци насиља над недужним грађанима Пекинга и околине веровали су да Кинези, као животиње, не осећају бол колико бели људи", објашњава Роберт Р. Леонард у студији "The China Relief Expedition – Joint Coalition Warfare in China, Summer 1900”.
Упркос свему, сматра се да је америчка окупација била "симпатична и ефикасна" у односу на окупацију других снага, пише Силби у својој књизи. Разлог? Америчка војска се владала по "Општим наређењима бр. 100: Либеров код", прописима донесеним у јеку америчког Грађанског рата, за окупацију Југа од снага Уније.
"Ова правила третирају окупиране територије као што би брат третирао брата, родитеља или дете. То је била инспирација, и то дословно, писао је Франсис Либер, правник који је саставио "Општа наређења бр. 100", а имао синове на обе стране у грађанском рату", објашњава Силби.
Чафи је све до средине сене септембра покушавао да освоји срца и умове становника Пекинга, и објашњавао да "сво то (насиље) не води... стицању поверења код маса, са којом... ми нисмо у завади, али чији рад нам је потребан".
Дванаестог септембра је издао следеће наређење:
Строги полицијски час је уведен у целој америчкој окупационој зони, забрањено је да се на јавном месту окупи више од три Кинеза, забрањено је коцкање, позатварана места где се уживао опијум, и Кинезима забрањено да носе или поседују ватрено оружје.
Одбор за управљање градом Пекингом први пут је сазван октобра 1900. Био је састављен од представника Велике Британије, Италије, Немачке, Јапана и САД (Французи су одбили да сарађују са осталим члановима Савеза осам држава, а Руси су се ограничили на своје посланство" и "неће бити консултовани код доношења било какве одлуке у вези са управљањем градске владе").
Одбор је нека овлашћења пренео на пододборе, а Американци су били инволвирани у два : у првом, са Немцима, за "општу здравствену превентиву, заштиту од епидемија, чишћење улица и јавну расвету, клозете, асигнационе куће (места где се собе изнајмљују на сат - прим. прев.), болнице, домаће и стране лекаре"; а у другом, са Британцима, за "управљање финансијама, царину и новац опредељен за градску управу"
И Американци су као и друге међународне војне снаге ловили "боксерске побуњенике", али је Чафи, после локалних протеста кинеских становника окупационе зоне, напустио контроверзну праксу упадања у кинеске домове у потрази за оружјем, и допустио да се примењује кинески правни систем, једино се бавио злочинима странаца.
Силби наводи и неке додатне америчке пројекте:
Амерички војни лекари, пак, започели су кампању инокулације, како би се спречило ширење болести. Све то је довело да хиљаде Кинеза похрли у америчку окупациону зону, али и несташице стамбеног простора.
Када су Американци одлучивали о повлачењу из града - јер војска је била хитно потребна на Филипинима - генералу Чафију је предата петиција којом је 13,000 Кинеза тражило да САД остану.
Међутим, све то ипак не потире чињеницу да је окупација Пекинга од Савеза осам држава била брутална афера у којој су окупационе снаге стотине осумњичених да су боксери погубиле по кратком поступку. Американци су можда били бенигнији у релативном смислу, али тешко да се могу поредити са војском која је окупирала Аустрију, Немачку и Јапан касних 1940-их. Као што Леонард примећује:
Упркос свом њиховом труду и свему што су учиниле, ова пресуда се односи и на америчке окупационе снаге. Можда су Сједињене Америчке Државе инсталирале хуманији окупациони режим него европске силе и Јапанци, али је то ипак био окупациони режим - заснован на претњи силом и застрашивању - када су Американци накратко господарили деловима Пекинга.
Аутор: Франц-Штефан Гади
Извор: Дипломат
Избор и превод: Ћирилизовано за СРБИН.ИНФО
 |
| Американци јуришају на зидине Пекинга (Image Credit: Wikimedia Commons) |
Сједињене Америчке Државе су почетком 20. века накратко владале деловима Кине и тиме стекле прва искуства у коалиционом ратовању.
Дана 14. августа 1900. године, шаролике снаге од 18,000 војника и морнара осам различитих западних сила и Јапанске империје заузеле су Пекинг на јуриш, чиме је окончана 55-дневна опсада кварта страних посланстава од стране царске кинеске војске и милиције "Праведног сложног друштва", иначе на енглеском говорном подручју познате као "боксери" (странци су назив тајног друштва погрешно протумачили као "Праведна сложна Шака" и устанике назвали "боксерима" а устанак "Боксерски устанак" - прим. прев.).
Побуна, подстакнута економским проблемима и све бројнијим повредама кинеске територије од империјалних сила (бојни поклич боксера је био "Подржимо династију Кинг (Qing), истребимо странце") међутим, није званично завршена све до потписивања Боксерског протокола 7. септембра, 1901. године. Званичан назив тог документа, којим су набројане све укључене земље, био је: "Аустроугарско-белгијско-француско-немачко-британско-италијанско-јапанско-холандско-руско-шпанско-амерички и кинески - завршни протокол о смиривању нереда 1900-те године".
У периоду од освајања Пекинга 14-15. августа и потписивања протокола 7. септембра следеће године град је био под окупацијом и управом Савеза осам држава (Eight-Nation Alliance).
САД су у борбе на брзину послале око 2500 хиљаде војника и маринаца - са своје територије и са Филипина где је америчка војска гушила другу побуну. То је био један од првих случајева ангажовања америчке војске у коалиционом рату и постконфликтној војној окупацији стране територије.
Чим су у Пекингу завршене отворене борбе, савезници су прогласили ванредно стање, а Американци на управу добили југозападни део града. Командант је био Адна Чафи (Adna Chaffee), који је у току сукоба са "боксерима" добио чин генерал-мајора. Дани и недеље непосредно по освајању кинеске престонице обележени су безобзирним насиљем и пљачком., уз учешће свих окупационих снага. Посебно су били брутални руски и јапански војници.
Амар Синг, раџпутски племић и официр индијске војске, у свом дневнику каже да су Руси "млатили" Кинезе "кад год ови нису могли да их разумеју". Забележио је какве су биле последице кад су руски војници похватали осумњичене за наводни боксерски напад када је "од осморо људи које су називали боксерима било шест жена".
"Вероватно су их опљачкали, силовали, а затим побили да заташкају целу ствар", лаконски пише Синг у свом дневнику. Да би зауставио неселективно насиље, генерал Чефи је америчкој војсци одмах забранио пљачку, али то није имало ефекта. Командант британских империјалних јединица, генерал Алфред Гесли се сећа:
"Стање у и око града и дуж путева је било лоше. Пљачке у граду, неконтролисана потрага за храном по околини и отимање свега што се код Кинеза нађе - поврћа, јаја, пилића, оваца, говеда.... неселективно и обично неиспровоцирано пуцање на Кинезе... слободно се може рећи да је на једног боксера убијеног после заузимања Пекинга било најмање педесет убијених безопасних кулија и радника... и не мало жена и деце."
И Американци су уз савезнике навелико пљачкали, толико да је амерички диполоматан Херберт Џ. Сквајерс накрцао пленом неколико железничких вагона. Амерички маринац Стивен Двајер, пак, упао је у кинеску кућу, "претукао и извукао дете напоље чиме је убрзао његову смрт" ... а затим се вратио у кућу и силовао две жене.
Двајера су брзо послали на војни суд и осудили га на доживотну робију у САД, али су многи други прошли некажњено. Међународна штампа је о недељама после освајања Пекинга писала као о "карневалу пљачке", и ламентирала како "велике хришћанске државе у Кини представљају солдатски пљачкаши и силеџије", како у "Боксерском устанку и великој игри у Кини" каже Дејвид Џ. Силби (David J. Silbey).
"Операција у Кини, чији су циљ били несрећни кинески грађани, често одбацивани као подљуди, изнела је на видело дивљачку и бруталну димензију социјалног дарвинизма. Починиоци насиља над недужним грађанима Пекинга и околине веровали су да Кинези, као животиње, не осећају бол колико бели људи", објашњава Роберт Р. Леонард у студији "The China Relief Expedition – Joint Coalition Warfare in China, Summer 1900”.
Упркос свему, сматра се да је америчка окупација била "симпатична и ефикасна" у односу на окупацију других снага, пише Силби у својој књизи. Разлог? Америчка војска се владала по "Општим наређењима бр. 100: Либеров код", прописима донесеним у јеку америчког Грађанског рата, за окупацију Југа од снага Уније.
"Ова правила третирају окупиране територије као што би брат третирао брата, родитеља или дете. То је била инспирација, и то дословно, писао је Франсис Либер, правник који је саставио "Општа наређења бр. 100", а имао синове на обе стране у грађанском рату", објашњава Силби.
Чафи је све до средине сене септембра покушавао да освоји срца и умове становника Пекинга, и објашњавао да "сво то (насиље) не води... стицању поверења код маса, са којом... ми нисмо у завади, али чији рад нам је потребан".
Дванаестог септембра је издао следеће наређење:
"Сви одреди војника који су по наређењу ове команде послати ван зидина... Пекинга... биће стављени под команду официра или наредника... Официри и подофицири на дужности на линијама комуникације ће издати наређење да је војницима забрањено да пуцају осим у случају личне угрожености. Дужност је свих официра да хапсе војнике који крше ово наређење. Окупирани делоли града ће бити подељени на станице са подшефовима, уз ефикасну подршку страже која ће чувати ред и имовину, јавну и приватну... Одузимање ратарских и фармерских производа од стране појединаца, војника и одреда, а без накнаде на лицу места... строго је забрањено."
Строги полицијски час је уведен у целој америчкој окупационој зони, забрањено је да се на јавном месту окупи више од три Кинеза, забрањено је коцкање, позатварана места где се уживао опијум, и Кинезима забрањено да носе или поседују ватрено оружје.
Одбор за управљање градом Пекингом први пут је сазван октобра 1900. Био је састављен од представника Велике Британије, Италије, Немачке, Јапана и САД (Французи су одбили да сарађују са осталим члановима Савеза осам држава, а Руси су се ограничили на своје посланство" и "неће бити консултовани код доношења било какве одлуке у вези са управљањем градске владе").
Одбор је нека овлашћења пренео на пододборе, а Американци су били инволвирани у два : у првом, са Немцима, за "општу здравствену превентиву, заштиту од епидемија, чишћење улица и јавну расвету, клозете, асигнационе куће (места где се собе изнајмљују на сат - прим. прев.), болнице, домаће и стране лекаре"; а у другом, са Британцима, за "управљање финансијама, царину и новац опредељен за градску управу"
И Американци су као и друге међународне војне снаге ловили "боксерске побуњенике", али је Чафи, после локалних протеста кинеских становника окупационе зоне, напустио контроверзну праксу упадања у кинеске домове у потрази за оружјем, и допустио да се примењује кинески правни систем, једино се бавио злочинима странаца.
Силби наводи и неке додатне америчке пројекте:
"Капетан Џон Тилсон, америчка веза са Кинезима, унајмио је локалну компанију да почисти запуштене клозете, и покренуо програм лекарских прегледа за локалне проститутке. Када је дошла зима, Чефи је охрабрио поновно успостављање склоништа за сиромашне и добротворне кухиња, и ставио их под америчку заштиту."
Амерички војни лекари, пак, започели су кампању инокулације, како би се спречило ширење болести. Све то је довело да хиљаде Кинеза похрли у америчку окупациону зону, али и несташице стамбеног простора.
Када су Американци одлучивали о повлачењу из града - јер војска је била хитно потребна на Филипинима - генералу Чафију је предата петиција којом је 13,000 Кинеза тражило да САД остану.
Међутим, све то ипак не потире чињеницу да је окупација Пекинга од Савеза осам држава била брутална афера у којој су окупационе снаге стотине осумњичених да су боксери погубиле по кратком поступку. Американци су можда били бенигнији у релативном смислу, али тешко да се могу поредити са војском која је окупирала Аустрију, Немачку и Јапан касних 1940-их. Као што Леонард примећује:
"Понашање међународних контигената је с времена на време нарушавало и оно мало међународног права што је тада постојало. Нетрпељивост и самовоља освајача према беспомоћним Кинезима често је била брутална, није се много правила разлика између кривих и невиних за насиље над странцима.
Упркос свом њиховом труду и свему што су учиниле, ова пресуда се односи и на америчке окупационе снаге. Можда су Сједињене Америчке Државе инсталирале хуманији окупациони режим него европске силе и Јапанци, али је то ипак био окупациони режим - заснован на претњи силом и застрашивању - када су Американци накратко господарили деловима Пекинга.
Аутор: Франц-Штефан Гади
Извор: Дипломат
Избор и превод: Ћирилизовано за СРБИН.ИНФО
Нема коментара:
Постави коментар
Пишите српски, ћирилицом!