Снежана Иванишевић де Барте: Ко је Степски соко (The Saker)?

Пре скоро тачно годину дана имадох сумњиво задовољство да наиђем на човека који се назива Степским соколом. Наш пословни однос је трајао мање од месец дана, с разлога о којима ћу нешто рећи касније. Растали смо се на гадан начин, па сам се зарекла да ћу открити његов идентитет и идеолошке настраности. До сада сам чекала због тога што су ми се приватно дешавале неке битније ствари, али, искрено говорећи, и зато што сам хтела да видим шта ће The Патак још да учини.

Његов блог сам до краја прошле пратила неколико година, због вести из Донбаса. Зато сам се, кад прочитах да тражи волонтере за братски српски сајт, пријавила да сарађујем. Моја почетна идеја је била да да повремено дајем допринос преводима, али Степском се тада управо десио разлаз са читавим српским тимом, када је отпустио вођу тима Александра Јовановића. Сакер га је представио као "талентованог преводиоца са параноидним психотичним тенденцијама". Нисам се баш упуштала у ту расправу (грешка!), али сам касније открила да је господин Јовановић сасвим разуман и фин момак.

Како било да било, сам Степски ме је после малог "еци пеци пец" између нових српских волонтера изабрао и поставио на чело српског сајта. То је образложио нашим заједничким уважавањем традиционалних словенских вредности као што су поштовање према православној цркви и вoјсци, али и чињеницом да се добро разумемо. Мислим да је на њега донекле утицало и то што живим у Аргентини где има рођаке, и што одатле носи неке лепе успомене из детињства, на празнике проведене међу заједницом руских исељеника - чији сам ја велики поштовалац и (у мери у којој околности дозвољавају) с времена на време припадник.

Андреј (тада смо већ били на "Ти") ме је охрабривао да већ једном направимо прави српски тим, па сам у том циљу тражила помоћ од свих и свакога. Обећао ми је да ћу имати потпуну слободу у уређивању, што сам разумела тако да ће сви сарадници, па и ја, писати о ономе што сматрају најрелевантнијим, и по своме. У то време сам веровала да је Андреј мој руски брат, а још више када се одметнуо његов француски ИТ гуру (за кога сам  касније установила да је и он јако фин човек), па је запретила опасност од урушавања читаве тзв. заједнице Степског сокола. У једном тренутку (Бог ми је сведок) Андреј ме је замолио да преузмем право власништва над свим доменима "заједнице Степског сокола", коју је Франсоа оставио да "виси у ваздуху". Ја сам то одбила (из техничких разлога), а мој муж је тада Степском предложио да се пребаци на исландске сервере (где су и сада), да би заштитио интегритет својих сајтова. (Нема на чему, Андреј.)

У међувремену се десио масакр редакције "Шарли ебдоа" у Паризу, када је банда муслиманских фундаменталиста напала уреднике и чланове редакције "неукусно" сатиричног француског листа, и друга места на којима се могло очекивати да ће бити припадника јеврејске заједнице. По мени, укус је пре свега питање образовања и културе, док су слобода говора и уређивачка слобода нешто сасвим друго - наводна права гарантована наводном демократијом. Како год, заједница Степског сокола се поделила на два табора: "Ја сам Шарли" и "Ја нисам Шарли" (што никакве везе нема са повлачењем Франсоаа, ИТ маестра, иако је Андреј покушавао да случај тако представи). Сам Андреј је написао крајње одвратан чланак под насловом "Ја нисам Шарли", у коме је за трагедију практично окривио недостатак рафинмана (сатиричног!) француског листа, тврдећи да је сам навукао гнев мухамеданаца, јер је "провоцирао ислам, знајући какве могу бити последице".

Верни српски следбеник, какав сам била мом руском брату Андреју, преведох му чланак на српски, иако нерадо. На сву срећу, а преко заједничког пријатеља, до руку ми дође чланак талентованог српског писца, такође исељеника Александра Ламброса, у коме муштра идоте који не виде везу између исламског фундаментализма и масакра редакције "Шарли ебдо". Са господином Ламбросом имам мало тога заједничког, осим што се дивим његовом стилу писања и интелектуалном поштењу, али сам радо превела његов текст са српског на енглески, како бих допринела равнотежи погледа на "Шарли ебдо". Речју, с обзиром да нит сам Шарли, нити рада масакрирању сатиричара, нађох се "ни тамо, ни 'вамо".

Где ме мој руски брат Андреј дочека благим (и да поновим - благим) укором - иако имам потпуну уређивачку слободу, то не важи за вређање муслиманске заједнице (што је наводно учињено чланком Александра Ламброса. Одвратих му (и то крајње грубо, признајем) да се носи у... и шта мисли ко је он, да Српкињи, припадници народа који је 600 година био под Османлијама, објашњава ко су и каква је ситуација са муслиманима. "Руски брат" одговори да су "сви Срби луди" ( ваљда као ја и Александар Јовановић) и да напросто не увиђам да он на одговарајући начин исказује поштовање према исламу (чије учење отворено пореди са учењем Светих Отаца хришћанске Цркве), "исто тако као што се Путин диви и указује поштовање Кадирову".

The Патак није Велики стратег. Није. Мало сам истраживала ко је Андреј Рајевски, "ex post facto" The Saker / Степски соко, и утврдила да је некадашњи швајцарски држављанин имао проблема с Русима због Чеченије. По његовом сопственом признању, тамо је послат као радник Међународног Црвеног крста, али је касније отпуштен због пристрасности према Чеченима. Касније је доспео и у неколико публикација, као критичар "грубог односа" руске војске према чеченским терористима.

После га је ангажовао Институт за истраживање разоружања Уједињених нација (UNIDIR) из Женеве и послао на неколико путешествја по бившој Југославији, где је, како тврди, био ангажован у "преговорима о разоружању" (који су  могли ићи само на штету тамошњих Срба) у Хрватској и Босни. Кад је тако цементирао своје пријатељство са Србима, А.Р. оде у емиграцију, у Сједињене Америчке Државе, где је успешно прошао тријажу и био примљен у Школу напредних међународних студија "Пол Х. Нице" при Универзитету Џонс Хопкинс, забрану бића као што су Мадлен Олбрајт и Кондолиза Рајс. Андреј Рајевски сада живи на атлантској обали Флориде, где никаквих проблема нема кад међ тридесетак војних објеката обавља свој основни посао: јавно заговарање рата против фантомске "Англоционистичке империје" ( у цртаном филму у којем су амерички питомци, припадници Исламске државе, добри момци)  - за шта камчи донације од својих (углавном лево оријентисаних) присталица, за које ће им дати кичасте шлајпике са знаком Степског сокола и потписане копије своје књиге. Као и сваки пристојан апологета ислама, Рајевски је жесток антисемита.

Што се мене тиче, ја и даље верујем да су Руси наша браћа. Али Рајевски није. Андреј Рајевски је хибрид, ГМО ако хоћете, руске душе и пробране западњачке идеологије. То не расте и не може да се размножава. Нестаће.

Снежана Иванишевић де Берте


Превод: Александар Јовановић / Ћирилизовано