Као што видимо, политичка неизвесност и економска нестабилност у свету све више расте. Много их је који у таквим околностима лове у мутним водама глобалних политичких процеса. Али никога више не интересују штап и удица. Пракса показује да је експлозив омиљено средство. Експлозивом се не маши, страдају читаве државе и политички режими.
До јуче наизглед мирољубиве, многе земље, на опште изненађење, наједном постадоше агресивне. Неће да буду у сенци светске политике, и оне би да воде, тј. да и саме баратају експлозивом, па било шта било. Примера ради, свет је до обарања Су-24 сматрао да је Турска пријатељ и геополитички партнер Русије; заједно смо градили Турски ток, заједно летовали, волели смо њихово воће. Сада, пак, говоримо о империјалистичким тежњама Ердогана и сарадника му, а сетисмо се и саопштења турске обавештајне службе да фудбалски навијачи подржавају Исламску државу, као и чињенице да терористима с пуно пажње видају ране у турским болницама. Зар нисмо то знали и раније? Јесмо, знали смо, али смо хтели да Турцима верујемо, а они... изневерили. Наш менталитет је такав какав је, а Турци нам стварно забише нож у леђа. Постадоше знане и Ердоганове везе с Исламском државом, са истима који нам разнеше и путнички авион са цивилима.
Добро, сад знамо да је стварност таква да ударац може стићи неочекивано, па и од оних за које би се на први поглед рекло да то не би могли да ураде. Али с које стране? Одакле вреба опасност? Између свега што скрише актуелни догађаји, потпуно заборависмо на вечито европско буре барута, Балканско полуострво. Тамо су се сукобљавале велике силе, тамо етнички сукоби тињају и пламте вековима. Балканско полуострво је Гордијев чвор који још нико није успео да пресече.
Ништа се није променило од прошлог миленијума. Деведесете године прошлог века је обележио крвав распад Југославије - ратови у Словенији, Хрватској и Босни. Године 1998. је избио сукоб на Косову, што је довело до бомбардовања Београда. Али највећа и најважнија последица, таква да је можда довела до дестабилизације читавог света, јесте стварање "косовског преседана".
Много је облика и нијанси типа НАТО-ових операција и етничких конфликата, али суштина је ово: територијална јединица на којој живи национална мањина се одцепљује од државе. Коју нико ништа не пита. Но, код десетина других територија, као што су, на пример, Каталонија и Квебек, је очигледно да остваривање права народа на самоопредељење не делује. Потребна је груба сила. Али Косово... Брука. Терористи свих боја добише морално, иако не постоји законско, оправдање за крвав пир заливен "племенитим" сепаратизмом.
Ако неко наиван верује да је помоћ САД и НАТО-а решила и уредила ствари на Балкану, онда грдно греши. На први поглед, ситуација је релативно мирна. Међутим, испод површине тиња и сваки час би могао да букне пламен још једног сукоба. Шта више, ситуација се само погоршава. Упозорења стижу до медија, али мало је тога што Русија може да уради.
Наш главни савезник у региону, Србија, налази се у непријатељском окружењу бивших југословенских република. Главни играч који покушава да тамо оствари своје интересе, као што је и до јуче чинио, јесте наш бивши пријатељ Турска. Балкан је дуго био у саставу Отоманског царства, којег би Ердоган да оживи. Утицај Турске у региону сада је прилично јак, нарочито у муслиманским земљама као што су Босна и Албанија. Посебну пажњу привлачи Албанија, мала земља великих жеља и ратних аспирација. Зато на Балкану постоје сви услови да дође до експлозије, као у Украјини и Сирији.
Прво, ту је спољна подршка неких сила које имају интереса да се експлозија и деси. Сједињене Америчке Државе у Украјини остварују улогу паликуће потпирујући и активно подржавајући националистичке сентименте. У случају Албаније, та и таква сила је Турска. Изузетно је профитабилно дестабилизовати ситуацију у региону и, по принципу "завади па владај", нахушкати балканске државе једну на другу. Стога Турска снажно подржава идеју "Велике Албаније", по којој све територије на којима је албанско становништво у већини треба да буду у саставу једне државе. Прича о Косову је део пројекта "Велика Албанија". Присталице ове замисли под територијом Велике Албаније подразумевају јужни део Србије и неке делове Македоније и Грчке. У ствари, пред крај Другог светског рата, Велику Албанију су покушали да остваре немачки фашисти. Подсећа ли вас ово на нешто? Бандеризам и идеју о Великој Украјини?
Друго, Албанија је изузетно криминализована држава. Локална мафија, заснована на породичним везама, сматра се за једну од најјачих у Европи. У поређењу с албанском мафијом, Коза Ностра делује безопасно. Њен главни извор прихода је дрога. Албанија је транзитна тачка између између Авганистана и Турске и Европе и САД. Албанска мафија је активно учествовала у сукобу на Косову и успоставила везе са многим терористичким организацијама, па и са Исламском државом.
На крају, Албанија је муслиманска земља. Никада не треба заборавити да је религија за локалне "активисте" само средство за остварење циља, који, зна се, све оправдава.
Више је него очигледно да од кризе на Балкану "бенефит" имају Сједињене Америчке Државе. Први циљ им је пад Србије. Зато у самом срцу Европе откуцава темпирана бомба и само је питање времена када ће експлодирати. Али још није касно да се заустави. Историја је препуна примера јадних резултата такве политике, да пиромани сами страдају.
Лове а уловљени.
Користан линк: Отомански траг "Македонског Мајдана" и изазивања хаоса на Балкану
Аутор: Виктор Веритов
Изворни текст на руском: Украина и Сирия взорваны. На очереди Албания
Превод на енглески: Џ. Арнолдски
Извор: Fort Russ
Превод: Александар Јовановић / Ћирилизовано за СРБски ФБРепортер
Покровитељ преводилачке делатности блога "Ћирилизовано": Јелички дукат
Нема коментара:
Постави коментар
Пишите српски, ћирилицом!