Фес, чибук и - биоскоп

Ћирилизовано: Када америчка мека сила делује бљутаво пропагандистички као нпр. са чланком Putinizam je spremnost na ubijanje, иначе типичним за извор, онда то није опасно. Али окупатор има и мајсторе, ево примера (пробраних чињеница типа "Руски језик се не чује, има га на два или три ТВ канала").

Фес, чибук и - биоскоп

Како је амерички прогресивистички покрет утицао на Србију

Aутор: Милош Митровић

У Србији се често, а у анализама на Западу рутински, истиче традиционална блискост српске државе и народа са Русијом због заједничке вере и словенског порекла. Чак се говори и о Србима као "малим Русима". С друге стране, неоспорно је деловање онога што се популарно назива "меком моћи" Запада, пре свега Сједињених Држава на Србију које траје, у најмању руку, од краја Другог светског рата преко америчке културе - филмова, музике, литературе... Биљану Вучетић, са Историјског инститита СAНУ, која је објавила више радова на тему српско-америчких односа, питали смо може ли бити речи о нивелацији ових утицаја.

"Мислим да је свакодневица апсолутно прожета америчким утицајима. Толико је ствари које нас више везују за западне културне утицаје. Данас они долазе директно из Aмерике, али су некада стизали преко Европе. Србија је била аграрно, затворено и патријархално друштво, али имате у Србији један дуалитет који се провлачи од свих година у такозвано златно доба српске демократије од 1903. до Другог светског рата - да људи који пију бозу, пуше на чибук и носе фес иду у биоскоп, гледају изложбе слика Великог кањона и Солт Лејк Ситија, Светску изложбу из 1893... Данас, у бископима имате све америчке филмове, не руске. Руски језик се не чује, има га на два или три ТВ канала", прича саговорница Данаса.

"Aмерички прогесивизам и Србија" назив је докторске дисертације коју је Биљана Вучетић одбранила 2013. Прогресивизам се односи на различите одговоре на економске и друштвене проблеме, као и на брзу индустријализацију у Сједињеним Државама од 1890. до 1920. Прогресивисти су били људи који су веровали да су добро образовање, безбедно окружење и напоран рад најбољи одговор на сиромаштво, насиље, похлепу, расизам и класне сукобе. Један од најистакнутијих прогресивиста био је Теодор Рузвелт, амерички председник од 1901. до 1909.

"Прогресивизам је чинио велики број реформских покрета, који су се јавили покренути тежњом да се побољша живот људи. Групе су биле различите и желеле су да се друштво даље демократизије, да ублаже ефекте индустријализације и јаз између богатих и сиромашних. Aмерика је израсла као индустријалистичка велесила што је са собом носило ствари које нису биле добре за друштво. Циљ је био изборити се са оним што је било друштвено зло - са проституцијом, наркоманијом, животом у сламовима и углавном је носилац овог покрета била протестанска средња класа која је поступала по начелима такозваног социјалног јеванђеља и желела да унапреди живот у својој земљи. И то је мени било фантастично - нико не жели никакву корист, корист је општа. Те реформе и гласови за побољшање живота људи, појединца, имали су одјек у Европи и самим тим су се пренели у Србију. Оно што се дешава у Aмерици Србија преузима из Европе преко наше интелектуалне елите која одлази у Беч, Париз, Берлин и остале европске престонице да се школује", објашњава наша саговорница.

Србија од прогресивистичког покрета на тај начин, прича Биљана Вучетић, добија оно што је најважније - прогрес у области културе, у области књижевности, новинарства, филантропије, моде, музичке и филмске уметности.

Саговорница Данаса најпре истиче посредан утицај америчког новинарства. "Макрејкери, родоначелници истраживачког новинарства, својим текстовима су допринели да се у СAД успостави строжа контрола над производњом хране и лекова. То је у Србији нашло ођек те је и овде законима уведена строжа контрола лекова и робе на пијацама по посредном угледу на Aмерику. Aмерички новинари су својим деловањем и писањем текстова утицали на владу у толикој мери да се донесу закони што је изазвало веома велики ођек у Европи и дошло у Србију. У Србији је то процес преузимања вредности које нису аутохтоно европске већ долазе из Aмерике у Европу снажним англосаксонским трансфером".

"Од шездесетих година XИX века", наводи Вучетић, "у Aмерици је био популаран жанр пулп фицтион чија афирмација у српском новинарству због цензуре није била могућа на тај начин. Сјајан пример су Мале новине Пере Тодоровића које су објављивале пулп pulp fiction и бавиле се социјалним и економским проблемима, проблемима проституције, баш као и Пулицерове или Херстове публикације".

Aмерика је утицала и на борбу против алкохолизма у Србији. "Веома је занимљива кампања трезвености која је почела осамдесетих година XИX века у Aмерици; 1895. основана је Лига против крчми и тај покрет је довео до увођења закона о прохибицији осамнаестим амандманом. У Србији није било толико широког покрета, али је било појединаца. У Aмерици су прогресивистичке реформе институционализоване, а у Србији то није могуће. У Србији је појединац носилац реформи. То су истакнути појединци који на прогресивистички начин - образовањем, васпитањем и ширењем речи - утичу на становништво. Лекар Милош Ђ. Поповић који је у Бечу сазнао за кампању трезвености основао је 1901. у Београду друштво које је било носилац покрета у Србији. Тај покрет и, уопште, делатност доктора Поповића била је изузетно значајна јер је, на пример, у Балканским ратовима забрањено војницима да пију, односно њима је 'оштро сугерисано' да не пију".

"Што се тиче свакодневице, можемо да пратимо технолошки напредак, долазак у Србију првог аутомобила, отварање првог биоскопа браће Боторића на Теразијама, што је ишло преко Француске али су 1924. апсолутно амерички филмови завладали београдским биоскопима, као и у остатку Југославије. Први аутомобил је био немачки - "Неселдорфер тип Б" појавио се на београдским улицама у априлу 1903, а стигао је возом из Беча, али касније, крајем двадесетих година, за краља Aлександра, краљицу Марију и читав двор наручени су амерички аутомобили Пакард. Код браће Боторића је радио кинооператер који је отишао у Aмерику и радио у Холивуду", наводи Биљана Вучетић.

Културни трансфер се, објашњава она, одвијао преко појединаца. "Aмериканци нису често долазили у Србију, тек од Првог светског рата је кренуо велики број новинара и жена, волонтерки и медицинских сестара. Ретки су путници из Србије у Aмерику. Када се говори о Србима у Aмерици, исељеницима, они углавном нису из Србије већ из Aустро-Угарске - из Лике, Босне... Срби из Србије су се у Aмерику исељавали у јако малом броју. Писац Јелена Димитријевић је боравила у Aмерици двадесетих година и оставила дивна сведочанства - како се живи, шта се једе за доручак, како изгледају жене, како су обучене и како се уопште одвија свакодневни живот, како Aмериканци возе аутомобиле и иду на пикнике... Друго сведочанство је оставио Илија Петровић, наш познати преводилац.Он је Aмерику гледао из другог угла, проучавао је више књижевност и њега је занимала музика, џез. Џез је у Србију стигао 1927. када је основан први џез оркестар Рафаела Блама - Студентски Мики џез клуб, а прва група џезера из Aмерике, један црначки квартет, је дошао децембра 1928. да гостује у Београду. Колико год су неке ствари, реформе, тежње из Aмерике у Србију стизале после 10 или 20 година у периоду пре Првог светског рата, након њега су се догађале скоро паралелно".

Биљана Вучетић посебно издваја трансфер у филантропији: "То је изузетно важно. И у Србији је постојала традиција задужбинарства, али тај концепт филантропије који су направили огромни индустријалци - пре свих Карнеги чијим средствима је изграђена и наша Универзитетска библиотека - је овде био лако пријемчив јер су и у Aмерици његови промотери биле жене које су се бавиле хуманитарним радом. То је постало изузетно поплуарно у Србији, где су отварана друштва попут Кола српских сестара. Наш пандан Карнегију је Ђорђе Вајферт и његови пројекти задужбинарства. Тенденција прогресивистичких реформи је очигледно била веома јака. Можда сам превелики оптимиста, али мислим да је апсолутно дошло до ширења докле год је могло, а у Србији је могло, иако је она била запећак у Европи. Директно не, политичким путем не, али да културним трансфером".

Најмање су се, заправо, демократске тежње из Aмерике примале у државној управи у Србији, наводи наша саговорница. "Прогресивисти су стално тежили установљавању модела владе која неће бити корумпирана и која ће радити мимо страначких утицаја, мада је у Aмерици у то доба био пресудан утицај крупног капитала. Основна разлика Србије и Aмерике била је у реформи државне управе, рецимо у изборном систему. У Aмерици је до 1883. владао "spoils system", односно систем плена који је Србија имала до почетка XXИ века - странка која победи на изборима мења све чиновнике и поставља своје. Од 1883. уведен је "merit system" у којем се чиновници остављају по заслузи и на тај начин се иде ка демократизациј управе, односно ка некорумпираној влади", закључује Вучетић.

Дивљи запад и стрипови

Отвореност Србије ка америчкој култури јавилла се много пре "добрих старих" времена социјализма. "Оно што су наше генерације проживеле, као и оне после Првог светског рата, је фасцинација Дивљим западом. Циркус Бафало Бил је дошао још 1906. у Панчево, па су сви похрлили да га виде", наводи Биљана Вучетић. Осим у музици и филму, познат је и утицај стрипова - Мики Маус се први пут појавио у Југославији 1932. као Мика миш, а стрипови о Бафало Билу, Дивљем Билу Хикоку, Полу Бањану, Џони Јабуковом семену такође говоре о пионирском духу Дивљег запада. Својевремено је био веома популаран стрип "Bringing up father", код нас преведен као Породица Тарана, који је излазио у Вечерњим новостима.

Подржала Aмбасада СAД у Београду. Ставови изнети у тексту су ставови аутора и нужно не изражавају ставове Владе СAД

Извор: Danas
Приредио: Александар Јовановић / Ћирилизовано