Повратак Републике: Треба ли се Дубровник отцијепити од Хрватске и бити самостална држава?

Kроз читаву своју дугу и славну повијест, Дубровник је имао мало везе с Хрватском – по први пут у хисторији, Дубровник је потпао под државу која у називу носи име Хрватска, за вријеме Другог свјетског рата, у фамозној НДХ, што није дуго потрајало и СФРЈ у саставу СР Хрватске. Трећи, а уједно посљедњи пут је ова данас Хрватска у којој се још увијек налази.

Дубровник је стољећима био неовисна држава – Република је основана још 1358. године и трајала је све до уласка Наполеонових трупа 1808. године. Само та вишестољетна неовисност била би јој довољна да се покрене легитимна иницијатива за поновну успоставу самосталне државе попут Сан Марина, Луксембурга, Малте или Лихтенштајна.

Стари Дубровчани, постоје бројни докази, нису се осјећали ни као Хрвати, ни као Срби, ни као Црногорци – осјећали су се, једноставно, као Дубровчани. Kренимо од језика – службени језици Дубровачке Републике били су талијански и латински језик, иако се у свакодневном говору користио славенски језик. Да, управо, славенски језик, јер Дубровчани, када су говорили о свом језику, нису га спомињали у контексту хрватског језика, него „славенског или нашког“. Рајмунд Џамањић 1639. у Венецији објављује правопис имена Наук за писати добро латинскијема словима ријечи језика словинскога којијем се Дубровчани и сва Далмација како властитијем језиком служи. Значи, не спомиње се да се стари Дубровчани служе хрватским, него славенским језиком, иако ће тијеком 19. стољећа управо дубровачки језик послужити за успоставу хрватског стандардног језика.

Велики прилог тези да се стари Дубровчани нису осјећали Хрватима даје славни писац Марин Држић у свом бесмртном дјелу Дундо Мароје. У том уратку, наиме, постоји споредни лик који се зове Гулисав Хрват. Међу тридесетак драмских особа у Дунду Мароју, једино је Гулисаву, Држић имао потребу удијелити додатак имену Хрват. Ваљда Држић, да су се стари Дубровчани осјећали Хрватима, не би имао никакву потребу једног јединог лика означити да је Хрват.

Не само да се Дубровчани нису осјећали Хрватима, него су с њима и – ратовали. Бројне ускочке и хајдучке трупе малтретирале су дубровачко подручје и дубровачке бродове пљачкајући их, а извели су чак и напад на Стон. Ускоке је дуго подржавала Венеција желећи смањити утјецај Дубровачке Републике на Медитерану.

Међутим, засигурно је србокатолички покрет у Дубровнику најбољи показатељ да се стари Дубровчани нису сматрали Хрватима. Наиме, дубровачки србокатолици били су истакнути Дубровчани католичке вјере (било их је више од тисућу), а у покрету је било доста католичких свећеника, који су се такођер изјашњавали као Срби, а многи истакнути Дубровчани који су се изјашњавали Србокатолицима још увијек носе називе дубровачких улица попут Меда Пуцића, Пера Будманија, Балтазара Богишића…

Kако и зашто је дошло до србокатоличког покрета у Дубровнику? Средина и крај 19. стољећа било је то тешко вријеме за Дубровчане – након вишестољетне самосталности нашли су се под омраженом Аустријом, а за њихове владавине будила се национална свијест.

–У то вријеме – објашњава доктор социолог Никола Тоља који је написао књигу о србокатоличком покрету у Дубровнику – за разлику од Дубровника и Хрватске, Србија и Црна Гора су самосталне државе.

Тоља додаје како су се таква Србија и Црна Гора, те идеја уједињавања јужнославенских народа, дијелу Дубровчана указале као спас.

-Дио најугледнијих Дубровчана излаз је видио у српској национално-политичкој идеји, настојећи издвојити свој град из осрамоћене и измождене куеновске Хрватске и приближити га слободној Србији, којој су приписивали ујединитељску улогу. Сањали су слободу од Аустрије и стварање заједничке моћне јужнославенске државе у којој би стољећима слободан Дубровник имао аутономију какву заслужује – пише Тоља.

Зашто је ово важну за нашу причу? Да су се стари Дубровчани осјећали Хрватима, сигурно никад не би покренули србокатолички покрет и изјашњавали се као Срби. Сад ћете рећи да је ипак већина Дубровчана жељела бити у Хрватској и да су се због тога осјећали Хрватима. Истина, већи број Дубровчана није био за србокатоличку идеју, него је будућност видио у Хрватској, али не зато јер су се осјећали као Хрвати, него само зато јер су с Хрватима дијелили једнаку вјеру. Да су Срби или Црногорци били католици, велико је питање гдје би Дубровник данас био.

Да закључимо – Дубровник је данас у Хрватској, не зато јер су се стари Дубровчани осјећали Хрватима, него искључиво због сплета повијесно-политичких околности и дијељења исте вјере с Хрватима. Све ово што смо горе набројали довољно је да закључимо како Дубровник, точније подручје бивше Дубровачке Републике, данас потпуно легитимно и повијесно утемељено може тражити самосталност и неовисност о било којој држави укључујући Хрватску. Успоређујући Дубровник с примјерице Kосовом, Kаталонијом или Шкотском усудио бих се рећи како Дубровник, гледајући дуго повијесно раздобље, има још веће право на самосталност од наведених.

ОK, схватили смо да Дубровник има повијесно право за самосталношћу и потенцијалним одцјепљењем од Хрватске, али одакле нама уопће идеја да ми у томе пишемо и који је повод за овај текст? Па, у најкраћим цртама, Хрватска се од почетка деведесетих година према Дубровнику односи као маћеха. Што је то, молим вас лијепо, држава направила за Дубровник у посљедњих 25 година?

Подручје бивше Дубровачке Републике једини је териториј у Хрватској на којему нема ни метра аутоцесте. Готово свако село у Хрватској има излаз на аутоцесту, али Дубровник не само што нема аутоцесту, него нема ни никакву брзу цесту, богме ни нормалну магистралну цесту, па путницима из зрачне луке до Дубровника треба више времена, него из Њу Јорка до конавоског аеродрома. Kад смо већ код аеродрома гдје је држава такођер највећи власник, ваља казати како ни он није најидеалнији – за вријеме пухања мало јаче буре, не може се слетјети.

Дубровник је прометно далеко најизолиранији у читавој Хрватској, а држава по том питању мало што ради – уосталом подручје Републике ни нема копнену границу с Хрватском. Не може човјек купити сир у Сплиту, а да се не тресе хоће ли му га узети на граници у Неуму. Пељешки мост који је требао бити изграђен јучер, тко зна када ће се и хоће ли се изградити. Такођер, умјесто да држава преко своје Кроације Ерлајнс даје Дубровчанима попуст јер су прометно изолирани, то мора радити Град Дубровник трошећи свој прорачун.

Поновимо питање – што је то Хрватска направила за Дубровник? Помогла је, свака част, изградњу моста Фрањо Туђман, помогла је обновити луку како би се могло сидрити што више крузера, и то је мање-више све.

Више је Kалмета укуцао државних пара на изградњу Kалметине, него ли ће Хрватска, због јавног дуга, укуцати у Дубровник у сљедећих сто година. А с друге стране, дубровачки туризам понајвише пуни државни прорачун како би саборски заступници имали све могуће и немогуће дневнице, додатке за стан и путовања, одвојени живот… Хрватска, како тако, још увијек економски опстаје искључиво захваљујући туризму, а Дубровник је њена најважнија туристичка перјаница, знатно важнија и од цијеле Истре.

Осим туризма, јако важни људи за функционирање хрватског господарства су поморци, од којих велики број долази из Дубровника. Сви они раде на страним компанијама и у Хрватску доносе огроман новац пунећи прорачун преко ПДВ-а. Хрватска не само да тим људима не олакшава посао, него га отежава. Стално их убија порезном политиком и бесмисленим бреветима музећи им додатни новац.

Замислимо на тренутак, гдје би Дубровник био да ПДВ одлази у градски, а не државни прорачун? Могао би се изградити нови аеродром, цесте и тко зна какви још све инфраструктурни пројекти. Довољно је само прошетати Дубровником и успоредити га с било којим другим хрватским градом, и видјети да је град под Срђем класа за себе и да је далеко најбогатији. Али Хрватска само узима од Дубровника и мало му даје заузврат. Погледајмо ову задњу ‘реформу’ – желе нам сада узети и успјешну полицијску управу, иако је Дубровник вањска граница ЕУ и на захтјевном стратешком мјесту кроз којег прођу бројни туристи, а у случају терористичког напада на Хрватску, терористи би, због угледа у свијету, највјеројатније изабрали управо Дубровник.

Замислимо да сами управљамо инфраструктурним пројектима и да сами одређујемо порезну политику. Зашто примјерице Дубровник није добио модерну, пријеко потребну спортску дворану за рукометно првенство? Добили су је и Загреб, и Сплит, и Задар и Пореч, али не и Дубровник којему је најпотребнија и гдје би се могле долазити припремати свјетске момчади (јер је Град сам по себи магнет за долазак) и опет тако пунити државни прорачун? О ногометном стадиону да и не говоримо. Зашто се репрезентативни ногометни камп не би налазио у околици Дубровника, а не у Загребу? Прије рата, због љепоте града и благодати климе, у Дубровник су на зимске припреме долазиле бундеслигашке момчади, а данас дубровачка игралишта, због катастрофалног стања, заобилазе и дјеца.

Јасно је било коме тко може мућнути главом – да је Дубровник самосталан, могао би с паметном политиком и добрим порезним суставом, направити чудеса – све оно што му сад Хрватска онемогућује.

Међутим, мој особни став је да Дубровник не треба тежити за самосталношћу, односно да треба остати у Хрватској. Првенствено јер треба помоћи сусједу, поготово ако је у горем стању, а Хрватска је у знатно лошијој ситуацији од Дубровника. Најлакше би сад било оставити Хрватску са својим мукама и дуговима и отићи у самосталне благодати.

Поанта овог текста није заговарање повратка Дубровачке Републике, него присјећање на тужну чињеницу како се службени Загреб односи према дубровачкој провинцији.

А односи се горе од Беча и Београда.


Аутор: Маро Марушић
Извор: POVRATAK REPUBLIKE Treba li se Dubrovnik odcijepiti od Hrvatske i biti samostalna država? - Dubrovački Dnevnik
Преузето са: Повратак Републике: Треба ли се Дубровник отцијепити од Хрватске и бити самостална држава?