Премијер Туск је 20. фебруара 2014 изјавио да Пољска већ лечи рањене побуњенике из Кијева, а заправо је војсци и Министарству унутрашњих послова наредио да обезбеде болнице да им се помогне још више. Заменик министра здравља је потврдио да је Варшава у контакту са побуњеницима у Кијеву, да „праве планове за прихватање украјинских рањеника“. Ово значи да је Пољска формално повећала свој тајни и дипломатски досег на скоро 500 километара у унутрашњост Украјине, што ће рећи да њене обавештајне службе у Украјини очигледно раде нешто више од тога да само „помажу рањеним“ (терористима). Још је вероватније да је пољски утицај још јачи у Лавову и Волинској области, на граници са Пољском, а случајно или не, Лавов је већ покушао да прогласи независност. Исто се може рећи и за турски утицај дубоко унутар Сирије на врхунцу кризе у тој земљи – подсетимо се чињенице да је Турска такође помагала борцима рањеним у Сирији да се опораве на њеној територији.
Структурална сличност између Пољске и Турске у вези Украјине и Сирије треба да се испита, како би се боље схватило како је шаблон „Вођство из позадине“ примењен на обе студије случаја.
Пре свега, стратегија „Вођство из позадине“ је дефинисана као “ дискретна америчка војна помоћ док други трубе“. То је нова стратегија ратовања за бојишта на којима САД, из било ког разлога, не желе да се директно војно ангажују. Она се ослања на коришћење регионалних савезника/“лидера“ као проксија за остваривање америчких геостратешких и геополитичких циљева преко асиметричних мера док се Вашингтон окреће ка Азији, где је циљ конвенционалним мерама одвраћати Кину. И Пољска и Турска су америчке „одговарајуће марионете на својим бојиштима против својих суседних, циљаних држава (Украјине и Сирије). САД им, у најмању руку, пружају обавештајну подршку и обуку „опозиционих“ јединица, док Пољска и Турска обављају теглеће радове и директно помажу њиховим припадницима током распоређивања у државе-жртве . У случају Украјине, САД су преко десет година користиле невладине организације да се инфилтрирају у земљу и, такође, издвојиле 5 милијарди долара да „помогну да Украјина постигне развој демократских институција„. Национална задужбина за демократију је такође имала кључну улогу, предводила је торбарење “ Кони 2012 Украјине“ ( „Ја сам Украјинка“ – прим. прев.) у циљу унапређења свог психолошког рата против Кијева, као што је и „Сиријски Дени“ (Syrian Danny) верзија примењена против Дамаска.
Али сличности се ту не завршавају.
И Пољска и Турска су граничне НАТО државе, с тим што се Пољска описује као „највећа и најважнија фронтална држава у погледу војне, политичке и економске моћи“. Ове две геостратешки важне државе такође имају бројнију популацију у односу на своје суседе, као што им и национални комплекси проистичу из изгубљених империјалних легата ( Пољско-литванска државна заједница и Отоманска империја). Деле значајну државну границу са државама циљаним за „демократску транзицију“, као и важне културне и политичке везе са оним друштвима ( као резултатом царских легата) и пре него што ће се отворити одговарајуће кризе. То им даје значајне нематеријалне предности на будућем бојном пољу, како у државним, тако и у не-државним и информативним активностима.
И у Пољској и Турској су важни амерички војни објекти. Турска угошћава Америчке ваздушне снаге у Инџирлику и антиракетни одбрамбени радар на истоку, док Пољска Америци пружа ваздухопловну базу Ласк и анти-ракетне одбрамбене испоставе на североистоку, близу Калињинграда. Када је реч о развоју „побуњеничке мисије“, украјински фашисти имају узнемирујуће сличности са џихадистима у Сирији. Насумична снајперска паљба ( „побуњеника“) 2011 је циљала цивиле у Дамаску, а исто се дешава у Кијеву, чак је гађан репортер из РТ. Захтев Лавова за независност се може посматрати као одговарајуће проглашење курдске аутономије у Сирији, јер обе области додирују границе прокси држава које се мешају у послове својих суседа. Побуњеници су на сличан начин заузели граничне постаје уз своје патронске државе и очигледно је да је овај потез Анкари и Варшави олакшао дотурање оружја, персонала и материјала за субверзивни изрод. Када побуњеници не могу да контролишу границу, онда прибегавају заузимању државних депоа и крађи оружја од заробљених владиних снага и из окупираних зграда. Сиријски борци имају историју узимања талаца и бруталних погубљења, а украјински камаради су ишли њиховим стопама хватањем преко 60 полицајаца у Кијеву.
Горе споменутим примерима је јасно показано да су дестабилизације Украјине и Сирије моделиране према истој мустри. САД користе прокси државе са ранама империјалних легата у циљу спровођења своје стратегије „Вођство из позадине“, циљајући осовинска геостратешка подручја за која САД преферирају да имају „уверљиво порицање“ своје улоге и не желе да буду превише директно укључене.
Такође се може уочити развој већег тренда – коришћење екстремних макро-регионалних идеолошких покрета за подршку дуготрајној дестабилизацији. На Блиском истоку је екстремни ислам омиљена метода за примену и за извоз, док је у Украјини то екстремна десница ( у неким апликацијама чак и неонацистичка), која игра вехабијску улогу за Европу. Украјина би врло вероватно могла постати место за обуку другим европским десничарским екстремистима, а за неке тезга да подучавају „тајнама заната“ највише понуђаче у другим европским државама. Баш као што Турска подржава екстремне исламисте у Сирији преко своје подршке тамошњим борцима, за Пољску се може рећи да кокетира са екстремним десничарским националистима у Украјини преко изјава подршке насилној опозицији и одлуке да се евакуишу и помогну рањени побуњеници ( чак не рачунајући ниво непријављене тренутне умешаности). И баш као што су се екстремни исламисти отргли контроли својих манипулатора и сада угрожавају цео Блиски исток, остаје ризик да се екстремне националисте у Украјини више не може контролисати, да ће почети да угрожавају целу Европу. Када се упореде Пољска са Турском и Украјина са Сиријом, онда је више него јасно, доказано је да је арапско пролеће стигло у Европу, на више начина него што то на први поглед изгледа.
Напомена аутора: Три године жестоке кампање против Асада Туркој није донело ништа друго до политичке штете. Сада турски премијер Тајип Реџеп Ердоган покушава да уравнотежи своју слабо мотивисану политику према Сирији и да поврати регионалну и подршку јавности, приметно смањену због његовог безобзирног мешања у сиријску трагедију. Ердоганова најновија посета Техерану је показала драстичан помак и у турској реторици и у приступу том питању. Дакле, Турска је вероватно научила горку лекцију играња игара странаца у суседној земљи. Хоће ли Пољска моћи да трезвено размотри своју улогу у страшној украјинској кризи још увек је отворено питање…
О аутору: Ендрју Карибко је амерички магистрант на Московском државном универзитету за међународне односе.
Извор: eurasiareview
Превео: Александар Јовановић
Преузето са: Пољска као "словенска Турска" за НАТО (анализа)
Нема коментара:
Постави коментар
Пишите српски, ћирилицом!