 |
| Летчик Алексей Петрович Маресьев |
Пре
пар дана, читајући руске новине на
интернету, приметио сам наслов
који ме је, склоног историји авијације, веома заинтересовао:
ТАСС: Армия и ОПК - "Соколы России" покажут воздушный бой в честь 100-летия Маресьева под Волгоградом - "Руски соколови" ће показати ваздушну борбу у част 100 годишњице Маресјева над Волгоградом© ИТАР-ТАСС/Марина ЛисцеваВОЛГОГРАД, 20 мај. /дописник ТАСС Игор Каленич/.
Пилотска група "Руски соколови" ВКС РФ ће наступити са показном ваздушном борбом на небу изнад Камишина – родним градом Алексеја Маресјева, где ће се у петак организовати прослава 100-годишњице рођења хероја. То саопштење је добио дописник ТАСС од администрације Волгоградске области.
Презиме
Маресјев ме је збунило јер га се нисам
сећао из до сада прочитаних књига.
Ко је човек због кога ће акробатска
група показивати своје умеће? Претражујући
интернет, био сам запањен количином
података о њему и колико је славан у
Русији. Пилот који је спасен, остао без
обе ноге, а затим се са протезама вратио
у јединицу и наставио да лети. Добио је звање Хероја
1943. године.
Колика је његова слава можете просудити по томе да му је указана част да 8. маја 1967. године тадашњем председнику Русије Брежњеву донесе бакљу са пламеном из Лењинграда којом је упаљена вечна ватра на гробу Незнаног јунака у Москви. О њему је написана књига, снимани филмови, компонована музика. Међу многим текстовима о Маресјеву посебно ми се допао овај прилично стари чланак, који говори не само о њему него и о обичним људима за време рата који су учинили све што је у њиховој моћи да спасу будућег хероја.
Колика је његова слава можете просудити по томе да му је указана част да 8. маја 1967. године тадашњем председнику Русије Брежњеву донесе бакљу са пламеном из Лењинграда којом је упаљена вечна ватра на гробу Незнаног јунака у Москви. О њему је написана књига, снимани филмови, компонована музика. Међу многим текстовима о Маресјеву посебно ми се допао овај прилично стари чланак, који говори не само о њему него и о обичним људима за време рата који су учинили све што је у њиховој моћи да спасу будућег хероја.
 |
| Потрага за остацима Маресјевљевог авиона. Извор: В болоте найден вовсе не самолёт Алексея Маресьева |
Легендарни пилот Алексеј Маресјев - права прича о спасавању
Син Сергеја Малина, који је током рата нашао у шуми и спасио пилота, јунака књиге Бориса Пољевоја "Прича о правом човеку", приповеда о томе
Валдај (Новгородска област), 5. мај. / Током рата, становник новгородског села Плав Сергеј Малин лично је спасао од смрти најмање две особе. Зато што је на леђима изнео рањеног командира са бојишта је награђен Орденом Црвене звезде. Други случај се десио раније и за њега младић није добио никакву награду, али је постао славан у целој земљи захваљујући књизи Бориса Пољевоја "Прича о правом човеку". Показало се да је спасио пилота који је касније постао легенда Алексеја Маресјева. Сећања на Сергеја Малина са дописником ТАСС је поделио његов син, пензионисани официр Николај Малин.
Причу Пољевоја је свако знао
"Отац је награђен Орденом Црвене звезде, према запису у листи награда. О детаљима је мало причао – изнео је рањеника са бојног поља. Онда се испоставило да је то био баш командант батаљона. За спасавање Маресјева није добио награду" - каже Малин млађи, пребирајући старе фотографије и фотокопије бројних часописа и новинских чланака о свом оцу.
Херојску епизоду на фронту у биографији Сергеја Малина, умрлог 1992. године, новинари су ретко помињали. Сав његов послератни живот био је у светлу славе борбеног пилота Алексеја Маресјева, кога су нацисти у пролеће 1942. године оборили близу Валдаја. Промрзао и исцрпљен, успео да у мочварама Новгородчине издржи 18 дана. Малин га је са комшијом Александром Вихровим нашао у шуми 22. априла.
До 80-тих година прошлог века, Сергеј Петрович се састајао са студентима, младим регрутима, гостовао у клубовима и фабрикама, активно учествовао у патриотском васпитавању млађе генерације, снимао емисије на централној телевизији. "У то време, у Совјетском Савезу, па чак и у Бугарској, пионирске дружине и одреди су носили име Маресјева, а деца су долазила да слушају мог оца уживо у нашој кући. Књига "Прича о правом човеку" се обрађивала у школском програму, и та прича је била веома популарна" - додаје Николај.
Малин и Вихров су се састали са пилотом у Москви, али сам Алексеј Петрович није био у стању да дође на место свог другог рођења - у валдајско село. "Маресјев је често преко свог секретара, Анастасија Иларионова слао поклоне. На пример, сећам се фотоапарата "ФЕД"- луксуза у то време, међутим, не сећам се ко га је добио" – смешка се Николај Малин.
После рата, у валдајском војном одсеку су уредили пано са фотографијама и документима спасиоцима пилота. Наравно, највише је било Маресјева. После, 90-их, интересовање је опало и Сергеју Малину су чак престали да стижу одговори на његове честитке.
Писац се није срео са младим јунацима књиге
Опис невероватне храбрости и воље пилота Мересјева (како је називан у уметничким делима), који је после ампутације ногу поново летео и тукао непријатеља, у књизи Бориса Пољевоја "Прича о правом човеку" јесте шокантан, али " био сам скептичан према неким стварима, јер сам за неке од тих догађаја чуо од свог оца. Отац је догађаје описане у књизи само прокоментарисао са: "Постоје и чињенице."
Кроз прозор његове родне куће код Валдаја таласа се Средње језеро, а у соби обложеној дрвеним гредама сунце шета по сликама које су поклонили локални уметници. На травнатом тепиху у супротном углу дворишта – чамац, пристаниште и вратило од гвоздених шипки, на којем 65-годишњи Николај вежба сваки дан. "Могу да испуним норму не само за старешине него и за кадете" - каже он лежерно.
"Мој отац је био исти као ја, висок и плавоок. Можда мршавији са својих скоро 18 година, али на старијег, попут оног из књига, није личио. Александар је тада имао 20-22 године и већ је био у резерви због рањавања на фронту и вратио се у село"- Малин "уноси корекцију" у текст Пољевоја.
У причи, судбоносни сусрет Маресјева и деце Пољевој описује на само две странице, назвавши село Плавни. Истовремено, Сергеју Малину је оставио право име и направио га старијим не само по годинама већ и по сродству, назвавши дечаке браћом а Александра је преименово у Феђку.
"Жбуње се раздвојило и два малца, опрезни као знатижељне сенице, спремни у сваком тренутку побећи главом без обзира, држећи се за руке, почеше да му прилазе. Притом је старији, мршав, плавоок, са светлом косом боје конопље држао у руци спремну секиру, решен да је употреби ако затреба.... Старији, којег су звали Сивко, нареди свом брату Феђки да трчи колико га ноге носе у село и позове народ, а он је остао код Алексеја да га чува ... " - написао је у својој књизи, Пољевој.
Малин напомиње да се писац није сусрео са своја два јунака из књиге. Можда је дао на вољу свом креативном духу, или се ослонио на причу Мересјева, предпоставља Николај Сергејевич.
Момци се нису плашили фашиста
Валдај (Новгородска област), 5. мај. / Током рата, становник новгородског села Плав Сергеј Малин лично је спасао од смрти најмање две особе. Зато што је на леђима изнео рањеног командира са бојишта је награђен Орденом Црвене звезде. Други случај се десио раније и за њега младић није добио никакву награду, али је постао славан у целој земљи захваљујући књизи Бориса Пољевоја "Прича о правом човеку". Показало се да је спасио пилота који је касније постао легенда Алексеја Маресјева. Сећања на Сергеја Малина са дописником ТАСС је поделио његов син, пензионисани официр Николај Малин.
Причу Пољевоја је свако знао
"Отац је награђен Орденом Црвене звезде, према запису у листи награда. О детаљима је мало причао – изнео је рањеника са бојног поља. Онда се испоставило да је то био баш командант батаљона. За спасавање Маресјева није добио награду" - каже Малин млађи, пребирајући старе фотографије и фотокопије бројних часописа и новинских чланака о свом оцу.
 |
| Син Сергеја Малина, Николај |
До 80-тих година прошлог века, Сергеј Петрович се састајао са студентима, младим регрутима, гостовао у клубовима и фабрикама, активно учествовао у патриотском васпитавању млађе генерације, снимао емисије на централној телевизији. "У то време, у Совјетском Савезу, па чак и у Бугарској, пионирске дружине и одреди су носили име Маресјева, а деца су долазила да слушају мог оца уживо у нашој кући. Књига "Прича о правом човеку" се обрађивала у школском програму, и та прича је била веома популарна" - додаје Николај.
Малин и Вихров су се састали са пилотом у Москви, али сам Алексеј Петрович није био у стању да дође на место свог другог рођења - у валдајско село. "Маресјев је често преко свог секретара, Анастасија Иларионова слао поклоне. На пример, сећам се фотоапарата "ФЕД"- луксуза у то време, међутим, не сећам се ко га је добио" – смешка се Николај Малин.
После рата, у валдајском војном одсеку су уредили пано са фотографијама и документима спасиоцима пилота. Наравно, највише је било Маресјева. После, 90-их, интересовање је опало и Сергеју Малину су чак престали да стижу одговори на његове честитке.
Писац се није срео са младим јунацима књиге
Опис невероватне храбрости и воље пилота Мересјева (како је називан у уметничким делима), који је после ампутације ногу поново летео и тукао непријатеља, у књизи Бориса Пољевоја "Прича о правом човеку" јесте шокантан, али " био сам скептичан према неким стварима, јер сам за неке од тих догађаја чуо од свог оца. Отац је догађаје описане у књизи само прокоментарисао са: "Постоје и чињенице."
Кроз прозор његове родне куће код Валдаја таласа се Средње језеро, а у соби обложеној дрвеним гредама сунце шета по сликама које су поклонили локални уметници. На травнатом тепиху у супротном углу дворишта – чамац, пристаниште и вратило од гвоздених шипки, на којем 65-годишњи Николај вежба сваки дан. "Могу да испуним норму не само за старешине него и за кадете" - каже он лежерно.
"Мој отац је био исти као ја, висок и плавоок. Можда мршавији са својих скоро 18 година, али на старијег, попут оног из књига, није личио. Александар је тада имао 20-22 године и већ је био у резерви због рањавања на фронту и вратио се у село"- Малин "уноси корекцију" у текст Пољевоја.
У причи, судбоносни сусрет Маресјева и деце Пољевој описује на само две странице, назвавши село Плавни. Истовремено, Сергеју Малину је оставио право име и направио га старијим не само по годинама већ и по сродству, назвавши дечаке браћом а Александра је преименово у Феђку.
"Жбуње се раздвојило и два малца, опрезни као знатижељне сенице, спремни у сваком тренутку побећи главом без обзира, држећи се за руке, почеше да му прилазе. Притом је старији, мршав, плавоок, са светлом косом боје конопље држао у руци спремну секиру, решен да је употреби ако затреба.... Старији, којег су звали Сивко, нареди свом брату Феђки да трчи колико га ноге носе у село и позове народ, а он је остао код Алексеја да га чува ... " - написао је у својој књизи, Пољевој.
Малин напомиње да се писац није сусрео са своја два јунака из књиге. Можда је дао на вољу свом креативном духу, или се ослонио на причу Мересјева, предпоставља Николај Сергејевич.
Момци се нису плашили фашиста
Николај Малин се присећа прича свога оца: "У то време, село Плав се налазило негде око 13 километара иза совјетског фронта. Сергеј и Саша су били једини скоро одрасли људи. Нека жена, а онда и мушкарац су пронели глас кроз село да су у шуми чули јауке и запомагање, али се нису приближавали. Тада су се сви бојали фашистичких провокација, фронт је близу, ко зна ко је ту Рус, ко Немац. Зато је и стари отац Александров, деда Михајла Вихрова одговарао момке да иду тамо, али они нису послушали чиме су Алексеју Петровичу Маресјеву, а он је тада имао само 26 година, и живот спасили."
Момци су нашли пилота у шуми иза мочваре, одвукли га до пута, а мало касније деда Вихров га је довезао на колима у село одакле су рањеника пребацили у војну болницу, завршава причу о спасењу Маресјева Николај.
Крајем 1942. године, Сергеја Малина су позвали на фронт. Постао је стрелац-радиста пешадинац. Прошао је Европу, ратовање окончао у Берлину. После Победе се вратио у домовину и живео у Тверској области, а затим - поново у Валдај. Радио је у шумарству. Сахрањен је у Валдају у 68 години - измучен бројним ранама са фронта и неизвађених шрапнела, појашњава син. Други учесник спасавања Маресјева, Александар Вихров, је поживео не много дуже.
У Русији ће прославити 100. годишњицу рођења Маресјева
 |
| Мајор А. П. Маресјев, 1945 год. |
Као што је раније известио ТАСС, у граду Камишин, месту рођења легендарног пилота, отвориће се Центар за патриотско образовање и одржати парада уз учешће акробатских група "Руски витезови" и "Ласте". Име Алексеја Маресјева ће се доделити једној од нових улица Волгограда и авиону спасилачке службе РФ.
Комеморативни скупови за 100-годишњицу Маресјева ће се одржати у Москви, Нижегородској, Тверској и другим областима. Поред тога, Руско војно-историјско друштво ће наставити да трага за "јак-1", на којем је 1942. године пилот оборен током ваздушне битке.
 |
| Извор: Летчик Алексей Петрович Маресьев |
За 19 дана 1946. године, дописник "Правде" Борис Пољевој је написао књигу "Прича о правом човеку", засновану на биографији хероја Совјетског Савеза Алексеја Маресјева током Другог светског рата, о пилоту којем су после рањавања над Валдајем ампутиране обе ноге. Међутим, Маресјев је показао невиђену храброст и истрајност, и успео да добије одобрење за наставак летења на борбеним авионима. Укупно је за време рата имао 86 борбених летова у којима је оборио једанаест непријатељских авиона: четири до повреде, седам после. Херој је сахрањен на Новодевичјем гробљу у Москви.
 |
| Алексеј Маресјев (Фотографија, извор: ТАСС: Общество - Поисковики нашли место предполагаемого падения самолета легендарного летчика Маресьева
Валентин Кузимин/ИТАР-ТАСС
Подробнее на ТАСС: http://tass.ru/obschestvo/2446288 |
Аутор: Јулија Генерозова
Извор: ТАСС: Общество - Легендарный летчик Алексей Маресьев - настоящая история спасения
За Ћирилизовано превео и приредио: мајор у пензији Мирослав Младеновић, пилот
За Ћирилизовано превео и приредио: мајор у пензији Мирослав Младеновић, пилот
Нема коментара:
Постави коментар
Пишите српски, ћирилицом!