Шта су нама Србима Јермени? (ВИДЕО)

Када су у априлу ове године медији као главну вијест објавиле да се обновио стари сукоб у Нагорно-Карабаху, између Азербејџана и ове јерменске покрајине која тражи независност, многи у Србији су сматрали да их се тај рат на Кавказу не дотиче и да се бар ту не требамо политички опредјељивати.

Арарат (Извор за фотографију: Gyumri - CIS Cultural Capital)

Питао сам многе младе Србе, ко су ти Јермени?! Нису ми углавном ништа знали одговорити…тај Нагорно-Карабах им је звучао као најгорња-кара-недођија, посљедње око чега треба и да се почешу, а камоли и замисле.

Но заиста ко су ти Јермени?

Јермени кажу да када се гледа из даљине планина Арарат, баш она на којој је Ноје ступио на тло послије Великог потопа, личи на трудну жену, која лежи и очекује пород. То је жена која у земаљским боловима рађа свога сина Хај-а ( Јерменин на јерменском језику, митски Нојев праунук од кога су настали Јермени). И заиста та библијска планина, мајка је и утјеха овог древног народа који је поред ње дочекао и дане славе и своју чемерну пропаст. Но опстао је! Ту је и данас загледан у сњежне врхове Арарата, док сања и моли се да дочека дан у загрљају Мајке-планине, од које га одвојише. Јер Арарат је данас изван граница Јерменије, у Турској је силом, у Јерменији срцем. Док ово пишем сјећам се сњежних врхова Проклетија и Шар-планине које гледах из зелене Метохије. И ја сам Јерменин.


Дубоки коријен древнога рода

Своју народносну свијест Јермени су изградили још у 4. в п.н.е., од када се њихова држава шири и јача, развија културу и језик и рађа велике владаре. Та њихова велика жетва стиче се у краљу Тиграну Великом, који је од 80. до 70. г.п.н.е., Јерменију учинио најмоћнијом краљевином Југозападне Азије. Иначе јерменска краљевина је прва признала хришћанство за државну религију, већ 301.г.
Та доминантност јерменске државе прекида се са доласком Константина Великог, који у Византиону полаже велики темељ. Та нова ромејска држава ставила је под своју контролу и јерменску краљевину, а касније је и потпуно утопила у сопствену вољу. Но Јермени су и у новој заједници сачували свој културни и језички лик, а знањем и радом успињали су се и до самог царског престола. Велики војсковођа цара Јустинијана био је Јерменин, царске архитекте, савјетници и сва она закулисна мисао двора увијек је једним дијелом била јерменска. „Многи византијски владари су такође били јерменског поријекла, попут царева Ираклија I, Нићифор II Фоке, Јован I Цимискијског, Василија II Бугароубице и Алексије I Комнина, а цар Василије I Македонац , чак је јерменски језик прогласио и за један од службених језика Царства.“ Од тих времена Јермени су научили да их само практично знање и лична способност могу сачувати. Учити и борити се, књига и рад, ушли су у јерменску свијест као једини сигуран ослонац у времену несигурних држава и порозних граница.

Камп за децу - јерменске избеглице, Сирија, 1916, г.

А када је Византија почела да посустаје пред новом силом Османових синова, овај јерменски залог је добио на цијени. Као што су били цијењени у хришћанском царству и у муслиманском султанату вапиле су за њима исте потребе. Османски двор је увијек имао јак јерменски утицај, а љекари и архитекте су код Јермена увијек били на цијени . И саму султанову палату у Цариграду пројектовао је Јерменин. Но моћ и утицај који се гомилао у јерменском милету почео је сметати када је почело рушење Османског царство, а кренула да се „циједи“ турска нација. Осјећајући да ће се сав бијес Турака због пораза од хришћанских државица на Балкану излити на њих као хришћане, Јермени су да би предуприједили тај гњев пораза затражили заштиту о Берлинског конгреса велесила 1878., молећи за аутономију. Но, њиховој делегацији нису дозволили ни да се обрати Конгресу ( прије свега њемачки канцелар Бизмарк), већ су упутили писани апел Турској да буде пажљива са јерменским народом. Но то је код Турака отворило гњев и неконтролисану жељу да униште Јермене. У том, касније ће се показати првом геноциду, уништено је 200 000 Јермена, а 100 000 је протјерано. У Цариграду је убијено 6 000, протјерано 20 000 Јермена. Султан Абдул Хамид II пустио je да маса ужива у крви.

Извор за фотографију: Armenian Genocide - World War I crimes

Али то је био само увод у велики злочин. У Првом свјетском рату, од 1915. – 1917., Турци су правдајући да су Јермени као хришћани склони Русима и да изнутра подривају сигурност земље, започели свјесни, испланирани и државно помогнут план уништења Јермена. Под надзором њемачких официра и уз њихове савјете направљена је мрежа сабирних центара широм земље и трасе изгона читавог једног народа! И то народа који је живио на својим историјским просторима ( то је простор ткз. турске Анадолије – иначе древне киликијске Јерменије, коју су Османлије освојиле). Најприје су све војнике Јермене разоружале, а потом по унапријед направљеним списковима у свим градовима хапсили интелектуални слој, писце, политичаре, посланике, љекаре, педагоге, свештенике. По селима су прво хапсили мушкарце, а потом жене, старце и дјецу. У бескрајним колонама су их прогонили ка сабирним центрима, а онда су сви правци водили ка сиријској пустињи Дер Зор. Треба ли говорити да је све то пратило неконтролисано убијање, силовање, пљачка и пустошење њихових села и имања. Међу главним непосредним извршиоцима плана истријебљења били су Курди и сами мањина, али муслиманска. Око 500 000 Јермена стигло је до пустиње Дер Зор и тамо на голој земљи и сунцу умирали су данима без воде и хране. Хиљаде су скапавале .
Мајке су дјецу, да би их сачувале, нудиле Турцима, Арапима, трговачким караванима. То јерменско робље касније је стизало до Дамаска и Либана, Јерусалима и Египта, а она мала дјеца која су остала у турским породицама највећим дјелом ни данас не знају своје поријекло. У овом другом геноциду страдало је до 2 мил. Јермена. Тада су први пут виђени логори за дјецу, а Јерменке су дуж путева висиле на крстовима. Послије изгона народа, имена свих села и градова, планина и чесми и баш свега што је имало у имену јерменски језички коријен мијењано је и називаном турским. Јерменске цркве и манастири су разорени до самих темеља, тако да је само по који камен свједочио о грађевини.
Ово је била велика проба, чије искуство су њемачки официри однијели у своју земљу и већ у Другом великом рату искористили га за рјешење „јеврејског питања“. Но ово искуство је сигурно најсличније примјењено за уништење српског народа. Ипак Јевреји су страдали на туђим етничким просторима, једини који су страдали на својим етничким просторима и по истом плану уништења, попут Јермена, били су само Срби.
Послије рата историјска Јерменија је подјељена између царске Русије и Турске, а за вријеме СССР-а тај руски дио постаје социјалистичка република Јерменија са главним градом Јереваном. У то вријеме стару јерменску кнежевину Нагорно- Карабах ( на азербејџанском Црна Башта, Јермени ту област зову Арцах) Стаљин припаја Азербејџану као покрајину. И та смутња до данас рађа зло.
Нагорно Карабах је прогласио независност и фактички је дио Јерменије, али у свијету нико нема одважности да је призна, највећим дјелом због великог утицаја Турске (заштитнице Азербејџана) и њене историјске савезнице Њемачке, а опет војни савез Натоа штити Турску као своју чланицу. Иначе највећа Нато-војна база у Турској саграђена је на отетој јерменској земљи.
На чијој оно земљи је саграђен Бондстил?

Јерменске девојчице које су Турци распели 1915. (Извор за фотографију: Dig Deeper: 1915 Crucifixion)

 Јермени, добри српски гости

Први судбински сусрет Срба и Јермена десио се 1218. када је Св. Сава Српски обилазећи источне хришћанске земље, посјетио и киликијску Јерменију, баш ону гдје се 700 година касније десио тај велики геноцид. Задивљен јерменским црквеним градитељством и умјећем њихових неимара, он позива јерменске градитеље у Србију. Мајстори су дошли у Србију и саградили манастир Витовницу, поред ријеке Витовнице у близини Петровца на Млави, у источној Србији. О томе свједоче и натписи у камену на српском и јерменском језику. Јерменски стил у градитељству оставио је велики утицај на Моравску школу српског сакралног градитељства, тако да су истраживања показала да су и Студеница и Жича уградиле у себе насљеђе овог далеког, а нама духовно јако блиског народа.

Други судбински сусрет Срба и Јермена био је на Косовом пољу 1389.г. Као вазали Османлија, јерменски војни одреди дошли су на Косово. Видјевши у даљини српске цркве, јако сличне њиховим јерменским схватили су да су обманути и да ће се борити против хришћана (као вазалима било им је обећано да неће имати обавезу да ратују са хришћанима). Тада јерменски одреди прелазе на српску страну и боре са под српском заставом. Преживјели војници остају у Србији и насељавају се на планини Озрен у близини Сокобање. Иначе Јермени кажу да тај дио Србије највише подсјећа на њихову отаџбину. Ови ратници са Косова на планини Озрен граде јерменски манастир Св. Архангела – и данас познат као Јерменчић. У каснијим вјековима јерменски монаси бјежећи на запад ту су се заустављали, неки и остајали. И данас је међу тамошњим Србима опстала прича да на пољима око манастира расте кавкаски шафран, чије су сјеме јерменски монаси донијели из отаџбине.

Трећи судбински сусрет десио се у Бечу. Јерменски монашки ред – мехитариста, прешавши из Трста у Беч, добио је дозволу од царице Марије Терезије да оснују штампарију. И она се оснива 1818., а прво што се у њој штампа била су дјела Вука Стефановића Караџића за кога је штампарија излила српска ћирилична слова по његовој замисли. Захваљујући јерменским монасима тада су штампани Вуков рјечник, Збирка српских народних пјесама ( Пјесмарица) и Вуков превод Новог завјета. У истој штампарији 1847.г., штампан је и први примјерак „Горског вјенца“, под Његошевим надзором.
И надаље, кад год смо долазили у сусрет са Јерменима, ако нисмо имали добра, лошег нисмо сретали.

Да ли памтимо ко су нам браћа?

Савремена српска државна политика ни најмање не поштује историјску јерменску наклоност.
У августу прошле године, једна прометна улица у Београду свечано је и уз присуство азербејџанског амбасадора названа по Бахтијару Махмут оглу Вахабзадеу, истакнутом азербејџанском пјеснику, а 2011. г. Азербејџан је финансирао реконструкцију главног градског парка Ташмајдана и ту је подигнут споменик првом предсједнику независног Азербејџана, Хајдара Алијева. Гдје су споменици Јерменима? Шта је нама муслимански Азербејџан? То је начин наше захвалности Јерменима, чији је главни противник државности муслимански Азербејџан, најближи савезник Турске, исте оне Турске која оно што је радила на подручју Јерменије данас ради на Косову и Метохији. Турска је наравно признала Косово и Метохију као шиптарску квазидржаву, а ове године је у Призрену, граду испод српског Арарата, свечано отворила и конзулат!
Што се тиче Азербејџана и Јерменије, ниједна земља није признала Косово и Метохију. Азербејџан то не чини из личних интереса, јер би тиме дао за право отцјепљењу Нагорно Карабаху, а Јерменија јер истински сматра Косово и Метохију темељном српском земљом. Приликом гласања за чланство Косова у Унеску, Јерменија је била изричито против, а Азербејџан није присуствовао гласању!

Српско дјело љубави

8. децембра 1988., разорни земљотрес је погодио Јерменију и њен главни град Јереван, 25 000 људи је погинуло. На апел за међународну помоћ одазвала се и тадашња Југославија и већ 11. дец., кад су се стекли услови за транспорт, посада од 7 чланова( сви су били Срби) узлетила је ка Јерменији. Приликом слијетања, пола сата иза поноћи, десио се квар и авион се морао прије времена приземљити. Дошло је до експлозије, свих 7 чланова је погинуло. На том мјесту Јермени су подигнули диван споменик захвалности и са великом пажњом памте тај чин српске пожртвованости, а као знак нераскидиве везе са Србима из Јерменије су послана два хачкара (јерменски назив за крст у камену), један је постављен у Земунском парку испред манастира Св. Архангела Гаврила, а други у Новом Саду на мјесту гдје је била јерменска црква.

И послије свега,
патриотизам је знати ко су ти браћа, и ко те плаћа да то не би знао!
Јер није свеједно коме седлаш коња и под чијом сабљом твоја мис`о живи. Испод нечије сабље Милош губи главу, а под неком другом Његош штампа „Вијенац“.


Горан Лучић/Слободна Херцеговина


Александар Јовановић / Ћирилизовано

Превео сам и приредио преко 150 текстова о Јерменији, већином за друге веб сајтове и пре покретања овог блога (Ћирилизовано: Јерменија). Али највише ме је заокупио текст овдашњег дипломате у пензији - Др Зоран Миливојевић: Поуке јерменске резолуције - за који све више мислим да је чудовишан. Ако већ нисте, замолићу вас да га прочитате, а затим погледате овај кратки документарац:

 World War I Documentary - Murder Of Armenians - YouTube

Охрабрује што су и читаоци Политике, бар они који су коментарисали, умели да препознају о чему се ради: Политика Online - Поуке јерменске резолуције.