Да ли је Русија суперсила?

Фото: Politrussia.com

Другог дана Петербуршког међународног економског форума (ПМЕФ), Владимир Путин је коментарисао тренутну геополитичку ситуацију. Председник Русије је изјавио да Русија није суперсила, јер: "Америка је велика сила - данас, вероватно, једина суперсила. Ми то прихватамо."

Речи шефа руске државе су изазвале жустру реакцију многих наших грађана родољуба, који се одмах бацише на критику типа "Путин се предао!" . Хајде да хладно, без емотивног оцењивања речи председника, размотримо ситуацију.

Шта је суперсила? Руска Википедија суперсилу дефинише као "веома јаку државу са огромним политичким, економским, војним и културним потенцијалом, и надмоћну у односу на већину других држава, што јој омогућава да спроводи хегемонију не само у свом региону него и на најудаљенијим тачкама на планети".

Суперсила је кадра да шири свој политички, идеолошки, културни и економски утицај на друге земље, не само суседне, већ и оне у другим деловима света. Суперсила не оклева да када је потребно своје интересе остварује и оружјем. У суштини, "суперсилство" се у данашњем свету састоји од неколико чинилаца: оружане силе, права вета у Савету безбедности УН, економске снаге, идеологије раширене по целом свету и интеграционог пројекта или пројеката на глобалном нивоу.

С којима од ових чинилаца располаже данашња Русија.? Само са два: моћном оружаном силом и правом вета у СБ УН. Руске оружане снаге, што сви признају, последњих година су колосално напредовале и опет постале једне од најјачих на свету. Развијени су и уведени у службу нови модели возила, ватреног оружја, муниције, опреме итд. Такође, Русија је и даље једина светска сила која захваљујући својој нуклеарној "тријади" може да уништи САД, што и по завршетку хладног рата изазива јаку нервозу у врховима америчког политичког и војног естаблишмента. Наши "западни партнери" то и признају, чим њихова штампа непрестано меље о оживљавању руске војске и, последично, већој вероватноћи да ће доћи до "руске агресије" на Прибалтик и Украјину. Што се тиче права на вето у СБ УН што смо га наследили од СССР-а, Русија га успешно користи да, у складу са својим интересима у међународној арени, онемогући реализацију иницијатива САД и ЕУ које би погоршале наш или положај наших савезника код регионалних или глобалних питања, као што је, на пример, рат у Сирији.

У погледу других чинилаца - идеологије, интеграције и економије - ту већ настају проблеми. Почнимо од привреде. Добро је познато да је удео наше у светској привреде данас екстремно низак и да наша земља умногоме зависи од енергената. Овај фактор је један од разлога за финансијску кризу у коју смо ушли 2014. године због дупло ниже цене нафте. Према томе, наша привреда је и даље умногоме "опортунистичка", зависи од динамике цене нафте којом успешно манипулишу руски геополитички ривали, САД и Саудијска Арабија. Поред тога, у Русији је још увек слабо развијена производња "хај-тек" роба, индустрија која се, на глобалном нивоу гледано, све више концентрише у Кини. У принципу, да бисмо оснажили нашу привреду, Русија мора да битно смањи своју зависност од извоза енергената и развије производне секторе који нису везани за вађење и прераду нафте и гаса. Наравно, руско руководство то савршено добро разуме, али разумети није довољно. Много је теже обновити привреду, посебно у време кризе. Док се то не учини, Русија се не може назвати суперсилом, јер не може, тако економски мала на глобалном нивоу, бити један од светских хегемона. Такву улогу да играмо једно време допуштају нам наше моћне оружане снаге, али на дуге стазе... ми просто немамо ту "суперсилност".

Слично стојимо и са идеологијом и пројектима интеграције.  Русија се већ четврт века мучи да разуме саму себе, нађе просперитетну националну идеју и схвати шта је и какво место заузима у свету који се све брже и брже мења. Проблем је што се своја национална идеја не протеже преко граница државе чија је. Па како онда да буде национална ако не важи и ван граница државе? У том погледу, Американци мудро поступају. Њихову националну идеју чине либерализам и демократија које успешно пројектују по целом свету.

Дакле, национална идеја једне државе постаде наднационална идеја - читавог човечанства. Друга је ствар и за другу причу да ли се та идеја може успешно продавати као гарнирунг уз бомбе и ракете. Русија нема "своје" националне идеје, нема "туђе" нациналне идеје, нити наднационалне идеје која би била уједињавајући чинилац и окупила бивше совјетске републике око Русије. Недавна Путинова изјава да је патриотизам национална идеја Русије веома је проблематична, у смислу да ни једна држава не може постати суперсила па чак ни регионална сила на тој основи. Совјетски Савез је имао своју државну идеју - ослобађање потлаченог пролетаријата од робовања буржоазији и братство и равноправност свих - коју је успешно пројектовао по читавом земаљском шару. СССР је имао и моћне оружане снаге и јаку привреду. Али основа његове "суперсилности" била је само идеологија. Идеологија је све оне који су ишли социјалистичким путем развоја државе чврсто везивала уз СССР.

Исто важи и за интеграционе пројекте. У овом тренутку, Русија нема интеграционих пројеката глобалне трајекторије, већ само регионалне. На Царинску и Евроазијску унију које "нишане" постсовјетски простор гледа се као на Москвину сферу утицаја. Међутим, проблем је што је Европска унија, пројекат ривалски руским пројектима, Царинској и Евроазијској унији, задобила више симпатија код неких постсовјетских земаља, оних чије масе "европском сну" привлачи виши животни стандард у ЕУ. "Европски сан" је идеологија таман колико и бајка, али се мора признати да делује, има успеха. Украјина  је типичан пример. Русија се тренутно не може похвалити високим стандардом, што за последицу има мању популарност њених од европских и америчких либерално-демократорских интеграционих пројеката. Дакле, и овде је у питању екомномија.

Имајући у виду све набројане чиниоце, може се рећи да Русија још није достигла ниво суперсиле кадре да наметне своју вољу "остатку света". И то је реалност. Па кад је реалност, зашто изазива толико негативних реакција код обичног света? Зато што је Русија као "обична земља" многима неприхватљиво, а неприхватљиво је стога што није у складу са стварним значајем Русије и њеном историјом. И ту је "обичан свет" углавном у праву, јер ситуација у којој је данас Русија заиста није у складу с њеним потенцијалом. Али да ли је Путин рекао да Русија никада неће бити суперсила? Не, председник Русије никада није рекао да Русија никада неће бити суперсила. Шеф државе је само поручио да Москва признаје да су САД хегемон глобалних размера, али и да "нам није потребно да се стално мешају у наше ствари, говоре како треба да живимо и спречавају Европу да с нама гради односе".

Поред тога, ако сада нисмо, то не значи да једног дана нећемо постати суперсила. Председникове речи су у многом погледу биле упућене нама, обичним Русима. Свако од нас је део Русије, и од сваког од нас зависи каква ће земља бити сутра, Ми, руски народ, стварамо суперсилу. А руски народ чине и сваки Иван Иванович, и држави службеник, па и сам Путин.  Према томе, од успеха сваког од нас зависи успех читаве Русије, која је, без сумње, дужна да постане једна од водећих сила будућег мултиполарног света.


Аутор: Иван Прошкин
Изворни текст на руском: На правильном пути: Россия станет сверхдержавой
На енглески превео: Џ. Арнолдски
Извор: Fort Russ
Превод: Ћирилизовано