Акција ИА Регнум: "Устај, велика земљо! Геноцид и издаја поново угрожавају Русију"

Уводник новинске агенције Регнум, 22. јун 2016.

Данас и заувек 22. јуна, пре 75 година, Хитлерова Немачка и њени савезници Финска, Мађарска, Румунија, Италија, Бугарска и остали мањи прирепци су напали нашу земљу, стављајући себи у задатак да униште наш народ и историјску државност, претворе - уз помоћ издајника и "идеолошких" колаборациониста - у робове већину наших људи.

Почео је Велики отаџбински рат нашег народа, који је ценом од 20 милиона живота совјетских војника, стараца, жена и деце спасио од уништења нашу земљу и дао право на живот нашим родитељима, и свима нама, који сада живимо барем на простору бившег СССР-а.

Противно је сећању на тих 20 милиона - криминално, безосећајно и неодговорно некултурно, директно национално издајајнички - пре свега, према херојима који су дали своје животе за нашу егзистенцију и слободу, то што је непосредно пред 22. јун постављена (у Санкт Петербургу - прим. прев.) спомен-плоча саучеснику у опсади Лењинграда и геноциду нашег народа финском маршалу Манерхејму.

"Устај, велика земљо!" Ове речи звуче истинито и данас. Неонацизам, колаборација и издаја поново прете нашој земљи и нашем народу.

Напомена преводиоца, Мирослава Младеновића:

Уредништво ИА Регнум протестује против постављања спомен плоче маршалу Манерхајму јер се он у народу сматра непријатељем и савезником Хитлера. Наводно, још није са сигурношћу утврђено ко је донео одлуку да се плоча постави.

О песми која је постала симбол борбе руског народа против фашизма и Карлу Манерхајму (подаци преузети са Википедије):

Два дана након почетка рата, 24. јуна 1941. у исто време новине "Известија" и "Краснаја звјезда" су објавиле стихове песника В.И. Лебедева-Кумача "Свети рат" (Свяще́нная война́). Одмах након објављивања композитор А. Александров је написао музику за њих. За штампање речи и нота нису имали времена, па је Александров написао све кредом на табли, а певачи и музичари су их преписивали у своје свеске. Истог дана су почеле пробе.

26. јуна 1941. на белоруској железничкој станици једна група Црвеноармијског ансамбла песама и игара из СССР-а која још није отишла на фронт је први пут певала ову песму. Према речима очевидаца, песма је тај дан понављана пет пута. У мају 2005. године, у знак сећања на овај догађај, постављена је спомен плоча на згради станице.

Међутим, до 15. октобра 1941. године песма "Свети рат" није масовно извођена јер се сматрало да је сувише трагична: није певала о непосредној победи са "мало крви" већ о тешкој смртоносној борби. Али од 15. октобра 1941. године, када је Вермахт већ заузео Калугу, Ржјов и Калињин, "Свети рат" се могао свакодневно чути на свесавезном радију - свако јутро након звука кремаљских звона.

Песма је добила масовну популарност у Великом отаџбинском рату и одржавала висок морал у оружаним снагама, посебно у тешким одбрамбеним биткама. Током рата, песма је снимљена два пута на грамофонске плоче: 1941. (Грампласттрест број 11019) и 1942. (119 Грампласттрест број / троцифрена нумерација су године 1942-1943 /).

После рата, често је извођена од ансамбла песама и игара совјетске армије „Александров“ и имала много успеха како у СССР-у тако и на страним турнејама.

Ансамбл песама и игара Руске армије Александров је 22. маја 2007. уз буран аплауз извео песму у седишту НАТО у Бриселу. Неки руски медији су сматрали да је таква песма одговор на негативан став Запада према Русији имала вишеструко значење.

КарлМанерхајм (фин. Carl Gustaf Emil Mannerheim; Аскајнен, 4. јун 1867 — Лозана, 27. јануар 1951) је био фински маршал и државник.

У младости је завршио Николајевско коњичко училиште руске империје у Петрограду. Био је у руској војсци током руско-јапанског рата 1904-1905. и добио чин пуковника. Од тада до 1908. је учествовао у истраживачкој мисији кроз централну Азију.

У Првом светском рату је командовао коњичком бригадом, затим дивизијом и корпусом. После Октобарске револуције у Русији 1917. је отишао у Финску и стао на чело снага које су угушиле локалну револуцију, уз немачку помоћ. За регента Финске је изабран 12. децембра 1918., а онда послао фински корпус против комуниста у Естонији.

На председничким изборима 1919. је поражен, и потом је путовао кроз Велику Британију, Француску и Пољску, залажући се за интервенцију против совјетске Русије.

Од 1922 до 1939. је био председник финског Савета народне одбране, а титулу маршала је добио 1933. Извршио је реорганизацију финске армије и руководио изградњом Манерхајмове линије. У совјетско-финском рату 1939-1940. и током Другог светског рата је командовао финском војском.

Од августа 1944. до марта 1946. Карл Манерхајм је био председник Републике Финске. Написао је мемоаре (Les mémoires du maréchal Mannerheim) 1882-1949, Париз, 1952.

Александар Јовановић:

Што се тиче самог Манерхајма, и врло сложене личности и сложене биографије, ево, за почетак, шта још каже Википедија, али на енглеском језику:

"У једном финском истраживању јавног мнења 53 године после његове смрти, показало се да се на Манерхајма гледа као на највећег Финца свих времена", а Манерхајмов музеј у Хелсинкију "... је назван 'нечим што је најприближније финском националном храму'".

И, с обзиром на повод, много информативније и професионалније него колеге из Регнума, конзервативни Катехон у чланку "Манерхајмов лик може ујединити наше две државе, Финску и Русију" - Mannerheim's personality can unite our states, Finland and Russia | Katehon think tank. Geopolitics & Tradition:

"...Не смемо заборавити да је у јесен 1944.године сам Манерхајм побољшао совјетско-финске односе. Тада је Финска одбила савезништво са Хитлером и постала савезник Совјетског Савеза у борби против нацистичке Немачке. Манерхајм је у јесен 1944. Хитлеру послао писмо у којем одбија даљу сарадњу. На тај начин, фински маршал је изразио намеру да спасе свој народ.

Стаљин је савршено добро разумео да је Манерхајм главни чинилац уједињења финског народа. Зато Манерхајм и није морао да се због финских ратних злочина суочи са трибуналом. Напротив, постао је први председник послератне Финске. За Дан победе 1945. године, Манерхајм је Стаљину послао срдачну честитку..."

Извор: Katehon

Дакле, није све црно-бело. И Стаљин је, итекако, сарађивао са "највећим Финцем свих времена". Али спомен плочу Манерхајму сигурно нису поставили стаљинисти (што не тражи објашњења), руски родољуби монархисти - можда (што се да наслутити из чланка "Катехона"), можда је и руска држава на изоколан начина послала поруку својим "сусједима", али и германодупељупци, којих и међу Русима има, за такав чин имају доста разлога.

Јер, на страну што је Манерхајм немачког порекла, него га је и Хитлер уважавао. Ево једног тонског снимка разговора Хитлера и Манерхајма из 1942. године, када је "Хитлер објашњавао разлоге неуспеха операције 'Барбароса', италијанског пораза у Северној Африци, дејства у Југославији и Албанији, и говорио о наоружању Совјетског Савеза и румунским изворима нафте".

Тон Хитлеровог гласа?! Вероватно је ово једини снимак што сте га чули (али не и заиста видели) где Хитлер прича "нормално", а не подигнутим, хистерично-манијакалним тоном. Зашто? Јер се и селекцијом и обрадом "аутентичних" снимака што ће јавности бити допуштено да их види и чује хтело да створи утисак да је Хитлер, као психички неуравнотежен, био историјска аномалија а не производ...знате већ чији и чега.

Све у свему, траљав, информерско-агитпроповски посао "Регнума". Пета и шеста колона у Русији несумњиво постоје, можда су и овде умешале своје прсте, али им се аматерским ускраћивањем информација читаоцима - у времену интернета када лаж и прећуткивање "трају краће него што треба времена јаје да се скува" (Мајкл Риверо) - свакако неће стати на крај. 

Извор: Вставай, страна огромная! Геноцид и измена вновь угрожают России - ИА REGNUM

Превео: Мирослав Младеновић

Приредили: Мирослав Младеновић и Александар Јовановић / Ћирилизовано