Шта више, не знам ни да ли је тачно да је Москва упозорила турског председника да му предстоји пуч, није познато ни да ли је организатор пуча био Вашингтон. Дакле, за предвиђање немам основних чињеница. Једино могу рећи да одговор на питање хоће ли Турска остати с Вашингтоном или ући у савезништво с Москвом понајвише зависи од тога да ли је Москва уистину упозорила Турску и да ли је Вашингтон стварно био организатор пуча. Ако Ердоган у то верује, с разлогом или без разлога, вероватно ће постати руски савезник. Али има још фактора који ће утицати на Ердоганову одлуку. На пример, Ердоганов утисак колико је Путин одлучан да се супротстави Вашингтону.
Ердоган неће хтети да уђе у савезништво с Русијом ако буде мислио да Русија није дорасла изазову Вашингтона. Ердоган слуша сталне Путинове позиве Вашингтону на сарадњу, и јасно му је да их Вашингтон сматра знаком руске слабости. Вашингтон Путина ошамари, Путин одговара тражећи сарадњу у борби против Исламске државе. Разумем ја зашто Путин тако одговара. Путин жели да избегне рат против САД и НАТО-а, рат у коме не би било победника. Путин је човек мира и трпи увреде ради људских живота. Што је за дивљење. Али Ердоган можда мисли другачије. Ердоган би то могао да сматра слабошћу, како мисли и Вашингтон.
Следећа ствар коју би требало размотрити је ко је Ердогану дао бољу понуду, Москва или Вашингтон. Вашингтон сасвим сигурно не жели распад НАТО-а и настојаће да Турску задржи у НАТО-у па коштало шта коштало. Примера ради, Вашингтон би могао да Ердогану испоручи Гулена, или уплати коју милијарду долара на његов банковни рачун. Милијарде нису проблем за Вашингтон, јер Вашингтон може да наштампа светске резервне валуте колико му се хоће. С друге стране, Москва не може да испоручи Гулена, а пошто је Јељцин прихватио америчке савете и да их спроводи ММФ, руска рубља не може заменити долар.
Свет се већ свикао на то да ће се Вашингтон увек показати надмоћнијим, зато што се Вашингтон ослања на силу. Осим код напада Грузије на Јужну Осетију, Путин се, што свет види, ослања на дипломатију. Иако снага улази кроз топовску цев. Што рече Мао и знају сви. Путин је деловао одлучно када је уважио глас Кримљана да се Крим врати у састав Русије, али је одбио захтеве отцепљених украјинских области, Доњецке Народне Републике и Луганске Народне Републике, да се уједине с Русијом, чиме је Русија показала слабост, продужила сукоб и омогућила да се смрт и разарање наставе.
По мом мишљењу, Путинов стратешки неуспех је последица уважавања савета руских "атлантистичких интеграциониста" - света што мисли да је Русија неважна ако није део Запада. У ствари, ти и такви западњачки чланови руске владе су - у сваком погледу - чланови Издајничке партије. Служе слабљењу руске одлучности. Јер одсуство руске одлучности изазива још притиска из Вашингтона и са Запада, улазак у меч који руска влада не може добити.
Вашингтон види да Путин није у стању да се ратосиља атлантистичких интегационалиста, пре свега економског естаблишмента предвођеног независном централном банком. Стога Вашингтон наставља да своју сарадњу са Русијом у Сирији условљава Путиновим пристанком да "Асад мора да оде." Путин жели да се отараси Исламске државе, да ова не би инфицирала муслиманске области Руске Федерације. Али, ако Путин пристане да се отараси Асада, у Сирији, али и у Ираку и Либији ће завладати хаос, а Русија ће прихватити старешинство Вашингтона и постати још један примерак из "вашингтонске колекције" вазалних држава.
Права опасност за Русију лежи у жељи Русије да је Запад прихвати. Све док Руси буду чезнули за Западом осуђени су на пропаст.
Аутор: Пол Крејг Робертс
Извор: Can Russia Survive Washington’s Challenge? -- Paul Craig Roberts - PaulCraigRoberts.org
Превод: Ћирилизовано
Нема коментара:
Постави коментар
Пишите српски, ћирилицом!