Гилад Ацмон: Да Биби није гуштер?

Нетањахуов видео о етничком чишћењу даје нам спектакуларан увид у политику јеврејског идентитета и лакоћу с којом Јевреји клизе између идеологије и политичког става. У видео снимку испод, Нетањаху оптужује Палестинце и њихове присталице за склоност етничком чишћењу зато што као предуслов мира истичу да се Израел мора повући из нелегално подигнутих насеља на палестинској територији.



Немам намеру да овде расправљам о Нетањахуовим бесмислицама. Потпуно се слажем са Гидеоном Левијем и другима који упорно доказују да је Израел једини "етнички чистач" између реке Јордан и мора.

Али ако се једино Израел У Палестини бави етничким чишћењем, онда је то чиме се сам Биби бави напросто пројекција, односно приписивање сопствених расистичких симптома Палестинцима. Нисам ја неки нарочит љубитељ Фројда, још мање фројдовске терминологије, али нам Зиги заиста јесте помогао да разумемо Јеврејина или, да тако кажемо, природу јеврејске психологије. Како се чини, пројекција је у сржи јеврејске психе. Јевреји посвуда виде расизам, али само зато што сопствени расизам приписују другима. Дакле, Нетањахуово оптуживање других за етничко чишћење је пројектовање сопствених симптома на Палестинце.

Али то није све. Има још. Брига да људи не буду етнички почишћени је људски, саосећајни став, који се обично повезује са левичарском и прогресивном мишљу - потпуно супротно од Lebensraum-а, расистичке идеологије којом се воде ционисти чији је Нетањаху верни следбеник.

Питате се како Бибију успева да од тиранина трансцендира у жртву? Како му полази од руке да се од практичара Lebensraum-а зачас претвори у "глас прогресивности"? Одговор је поражавајуће једноставан. Промена стране, преображај тврдокорног десничара у поетичну левичарску душу и обрнуто, Јеврејину представља само лагану вербалну вежбицу. Метаморфоза је уграђена у политику јеврејског идентитета, на шта нас је, колико се сећам, Кафка први упутио.

Дакле, уз малу помоћ Бењамина Нетањахуа, Израелцима успева да истовремено буду и тлачитељи и жртве. Али да ли су антиционисти баш толико различити?

Колико је Максу Блументалу требало времена да се од задртог ционисте и ловца на нацисте преобрази у симпазитера Палестинаца, који, истина, покаткад испоље мржњу према Немцима, али само зато што су ови белци? А исто што за Блументала важи и за практично сваку јеврејску левичарску и антиционистичку организацију. Све проповедају антирасизам својих вазда најпросвећенијих и најпрогресивнијих идеологија, али у исто време, саме делују кроз форму расно инклузивних политичких ћелија.

Такозвани антисемити, они што Јевреје мрзе зато што су Јевреји, имају обичај да за њих говоре да су камелеони. Антисемити једноставно не разумеју непостојање интегритета у срцу јеврејске политике. Не да им се да схвате како Јеврејима успева да очас промене савезнике.

А и ја сам се гледајући овај  видео ипак чудио лежерности с којом Нетањаху компулзивно лаже пред камером. Али шта бива када се Биби јутром суочи са собом испред огледала? Кога (или шта) види пред собом? Председника Ликуда? Прогресивног хуманисту? Или гуштера, камелеона у непрестаном преображавању?

Можда Дејвид Ајк зна одговор?


Аутор: Гилад Ацмон
Извор: Is Bibi A Lizard? — Gilad Atzmon
Превод Ћирилизовано