Руско-српски односи или јуначење једним оком пазећи на Трампа

Последњих месеци прошле и првих дана нове године, Балкан је поново запосео ступце светске штампе, засењујући Сирију и Донбас. У понашању српских вођа - бескомпромисним изјавама Милорада Додика (из Републике Српске, дела Босне и Херцеговине) и оштрим саопштењима Томислава Николића (Србија), европски медији су, по обичају, видели "Москвине прсте" како приносе шибицу "европском бурету барута".

Иако српски фитиљ чак и не тиња, а барут је још влажан.

Али да се за тренутак вратимо времену од пре две деценије.

Није нестала антисрпска хистерија из 1990-их. Само је деескалирала због догађаја у арапском свету, Авганистану и Украјини, и зато што је садашња српска елита апсолутно лојална Западу. Али ништа се није променило. И даље слушамо клеветничке изјаве америчких и европских лидера, провокације поглавника и политичара из држава насталих  по распаду Југославије (али не и српских политичара), гледамо документарне, игране филмове и ТВ серије и читамо чланке у којима Србе сатанизују. У Европи тога има више него у САД, којима су спољнополитички приоритети постали неки други региони.

Тражећи средњерочно решење за југословенски проблем, САД третирају Србију као "жртвеног јарца", истовремено јој обећавајући "европске интеграције" и лупајући шибе због православља и традиционално добрих односа са Русијом. Кривећи Србе, САД у региону следе принцип "подели па владај", чинећи немогућим поновно настајање једне снажне западнобалканске државе која би обједињавала, углавном словенске, али народе са различитим геополитичким амбицијама.

Срби, иницијатори и ранијег пројекта уједињења Балкана, јесу поражени, али су остали лојални идеји, иако их други народи некадашње заједничке државе мрзе и криве за све своје проблеме и невоље. Русија, која се 1990-их дистанцирала од региона и тиме "благословила" југословенску трагедију, сада се враћа у балканске земље. У издашним годинама прве деценије новог века, Русија се бавила калкулисањем профита од извоза нафте и гаса, не мислећи на Балкан и друге територије, па и на Украјину. Али у другој деценији, полако је почела да утврђује и декларише своје балканске приоритете.

Само без идеалистичких циљева - Русија је напросто одлучила да искористи мит о братству и јединству руског и српског народа, драгоцену стварчицу годинама игнорисану а примећену тек када је требало остварити пројекат "Јужни ток". Пројекат није заживео, захваљујући "напорима" Запада, али је Русија опет имала користи од повратка на Балкан, јер је добила перјаницу српске нафтне индустрије, тако да је "Гаспром" сада власник 56,15% НИС-а, све са руским главним менаџером.

Наравно, и Србија је имала користи од такве сарадње - после две деценије оптуживања, замерки и празних обећања Запада и НАТО-а, који су покушавали да је интегришу на помало чудноват начин. У међувремену, предузеће Руске државне железнице се прихватило обнове распале српске железничке инфраструктуре и обезбедило возове са локомотивама на дизел погон. Пруге су модернизоване под условима повољним за Србију: од 940 милиона долара предвиђених уговором, 800 милиона је руски државни кредит. Има и других показатеља да се Русија приближава Србији и Балкану: Владимир Путин лично је присуствовао војној паради у Београду на 70-годишњицу ослобођења Србије од немачког окупатора. Такође, Русија је обећала да ће снабдевати Војску Србије која због Запада није у добром стању, да ће јој поклонити шест ловаца МиГ-29 за које ће Београд платити само за ремонт и модернизацију, и да ће јој под веома повољним условима дати тридесет тенкова Т-72Ц и тридесет извиђачких оклопних возила. Договорено је да ће Москва Србима испоручи и преко им потребна средства за противваздушну одбрану, којих су недостатак итекако осетили током агресије НАТО-а.

Осим тога, у Црној Гори је створена козачка јединица на челу са атаманом. Црногорски козаци су учествовали у борбама У Придњестровљу и Новорусији. Руски мотоциклистички клуб "Ноћни вукови" повећао је  активност у Србији, Македонији и Црној Гори. Када је почела украјинска агресија на Донбас, многи Срби су ступили у добровољце. да бране браћу, исто као некада руски добровољци у Босни. Штавише, Београд је одбио да се придружи антируским санкцијама Европе - и на томе зарађује: српско воће, поврће и млечни производи забрањени у Европи извозе се у Русију, као замена за европске производе.

Изненађење за патриоте

Наоко, не може бити боље. Природно је што је председник Србије Томислав Николић жестоко одговорио када самопроглашена управа Косова није допустила да воз из Београда уђе на територију коју су анектирали сепаратисти. Спорни воз је иначе "руски", требало је да преко територије лажне републике саобраћа до Македоније. "Ако почну да убијају Србе, онда ћемо послати војску на Косово. И не само војску, сви ћемо доле, неће нам то бити први пут" - рекао је Николић, који се 90-тих борио у саставу четничких јединица.

Природно је и што је председник Републике Српске и Срба у Босни и Херцеговини Милорад Додик одбио да промени датум Дана Републике и поред притисака Запада и хистерије  босанско-хрватских и босанско-муслиманских политичара, који су се вајкали да Дан Републике пада истог дана када и православни празник, па су, самим тим, повређена права локалних муслимана и католика, као и да је Дан Републике проглашен за нерадни, иако је српска заједница БиХ на тај дан гласала за успостављање самосталне државе и издвајање из Југославије. Али, већина становника Републике Српске је на референдуму прошлог септембра гласала да се Дан Републике слави на исти дан као и до сада, а Додик је додао још мало уља на тињајући сукоб: "Ми сањамо о приступању нашој Мајци Србији."

Али изјаве српских вођа и нису неки разлог за оптимизам. У ствари, руско руководство се при "уласку" у Србију ослања на тамошње умерене либерале - Српску напредну странку, пандан Јединственој Русији прилагођен локалним приликама и стварности, а не на патриотске снаге. Русија се узда у странку која хоће интеграцију са ЕУ и сарадњу с НАТО-ом, али без губитка свог државног и националног идентитета - што је наизглед контрадикторно , али руску политику и чине такве контрадикторности. Довољно је сетити се заустављања офанзиве народне војске на Мариупољ због "партнера" и започињања дугог и крвавог "минског процеса". Али то је сасвим друга прича, Балкан има своју, сличну. На пример, када су српске опозиционе странке - Демократска странка Србије и Српски покрет Двери, које су признале руски Крим и доследно се противе уласку у ЕУ и НАТО,  за разлику од Српске напредне странке (која ради да и парламент тражи такве интеграције) и залажу за зближавање са Русијом, изашле на улице у знак протеста против махинација владајуће напредне странке током парламентарних избора 2011. године, портпарол руског Министарства спољних послова Марија Захарова рече да неке стране НВО (!) ремете јавни ред и мир у Србији. Осим тога, Русија је, мада закратко, отворено подржавала антисрпски Хашки трибунал, све док није запретио и самој Москви, због Крима. Чињеница је и да су се представници Амбасаде Руске Федерације у Републици Србији из петних жила трудили да становнике српских енклава на Косову убеде да учествују на локалним изборима албанске лажне државе.

Господаре не треба мењати

Шта се крије иза налета активности српских вођа крајем 2016. и почетком 2017. године? Такво јуначење је доскора било немогуће.

Одговор је једноставан. Српско руководство је, као и руско, очекивало промену америчке политике. Пре одласка, Обамина администрација - која је реализацију југословенског сценарија припремала и за Русију - је дала све од себе да још једном науди Москви. Довољно је рећи да је Конгрес донео одлуку да се Украјини испоручује оружје. Што се тиче Балкана, тамо је појачавано антируско расположење пре америчких избора, па је тако у Црној Гори "откривена" завера српских и руских држављана намерних да збаце прозападно државно руководство, а некада терористичка, садашња обавештајна служба тобожње Републике Косово је чак успела да разоткрије руску шпијунску мрежу читавог региона. Приде, руски савезник Милорад Додик допаде америчких санкција.

Али САД сада имају новог председника и московска елита, иста она што накупова америчких обвезница за милијарде и милијарде долара за време нестабилне економске ситуације у Русији, полаже велике наде у нову администрацију. Слични су сентименти и међ Србима, који се уздају у оно што је Трамп рекао када је био гост у емисији Ларија Кинга:

 "Клинтонови су на Балкану и Косову направили неред. Погледајте шта смо урадили Србији бомбардујући је с безбедне висине. А ти исти Срби су спашавали америчке пилоте у Другом светском рату.

 Било је погрешно бомбардовати народ који је био наш савезник у оба светска рата. Клинтонови сматрају да је то успех, а ја мислим да је срамота. Извињавам се свим Србима због грешке америчке политике, пре свега политике Клинтонових. Нама су потребни савезници у борби против исламистичког тероризма, савезници који имају искуства стеченог у борби против тог зла, а у Европи су то Срби и Руси. Ако ја будем на челу Америке, доћи ће до промене курса у спољној политици, која је до сада често била погрешна."

Трампофилија је завладала и Србијом. Зашто онда и Србима не допустити сличне слободе какве руски патрони одобрише Луганској и Доњецкој Народној Републици, које сад смеју да узвраћају на ватру Оружаних снага Украјине? Политика у којој се пази шта ће рећи САД је политика другоразредне државе. А другоразредне државе, по природи ствари, немају право на иоле озбиљне независне кораке.

EADaily. All news

Аутор: Алексеј Топоров
Извор: Russian-Serbian relations: Courage with an eye to Trump — Politics, Russia — EADaily
Превод: Александар Јовановић / Ћирилизовано, на BunsenLabs Linux-у